- Autonomija - https://www.autonomija.info -

TEOFIL PANČIĆ: Slučajni Srbi i namerni simpatizeri

Dirljivo je videti i čuti kako naši zvaničnici poučitelno i s blago začuđenom indignacijom naglašavaju i podvlače kako mi Srblji i naša država, Bogu i Alahu hvala, nemamo ništa sa najnovijim terorističkim napadom na nedužne ljude, čak tamo na drugom kraju planete, na onim ostrvima koja su čak i kengurima bila malo predaleko za naseljavanje.

I stvarno, kad pogledaš, zašto bismo imali neke veze? Kad onaj što je pobio sve one ljude na Novom Zelandu nije Srbin, taman posla, ma nije to ni prošlo pored Srbina, kume moj: on je samo simpatizer. Kao što ni Anders Brejvik, svojeručni potpisnik norveškog masakra nad osamdesetak „kulturoloških marksista“, uglavnom adolescenata, takođe nije Srbin – i on je samo simpatizer.

E sad, ima s tim simpatizerstvom čitav niz problema koje bi naši mudraci, političarski i žurnalistički i pjesnički i kojekoji još, nekako da pometu pod tepih i proglase ih nepostojećima, ama se ovi stalno vraćaju, vaskrsavaju ili se vampire, kako hoćete, u svakom slučaju ne da ih se zauvek upokojiti. Kao što se već ne da upokojiti ono što nije na pravi način, konsekventno i iskreno, apsolvirano. Problem je, dakle, ovaj: zašto se ti opsesivni ludaci, psiho i sociopate, fašisti i rasisti, tako lako zalepe za tamo neke karadžiće i mladiće, opskurne parajunake jednog zaturenog balkanskog plemena iz njegovih najgorih dana? Zašto i otkud ti ljudi iz nekih sasvim drugih svetova iščeprkaju ovde nešto njima tako podsticajne egzotike (recimo, neke nakaradno shvaćene ili promašeno kontekstualizovane epike), pa je prisvoje kao neko svoje nasleđe, ma šta nasleđe, kao podstrek za akciju ubilačkog tipa?

Ima jedan mudroser ovde kod nas koji uporno proizvodi i analizira „slučajne Srbe“ (ne, dakle, neke stvarne ličnosti, nego ono što je sam prethodno israo, samo zato da se potom uzibreti nad rezultatom svojih unutrašnjih procesa), a „slučajnim Srbima“ naziva sve koji ne ispiške firnajz kad god se sete da su srpske nacionalnosti, nego tu nebiranu (te tačno utoliko „slučajnu“) činjenicu svog života primaju s ravnodušnošću koju svaka mentalno i emotivno dozrela ličnost inače ispoljava prema obeležjima za koje nije ni zaslužna ni kriva, na primer, prema visini, obliku nosa ili boji kose. Prostije rečeno, „biti Srbin“ (Englez, Čerkez, Tunguz) nije po sebi ni vrlina ni mana. Eto, nije to baš komplikovano, što će reći da morate biti baš povelik komad budale da to ne razumete, ili baš povelik komad hulje da se pravite da to ne shvatate.

Ako je problem s tobožnjim slučajnim Srbima u tome što ne svršavaju od ushićenosti nad samima sobom kao Srbima, kako ćemo nazvati problem ovih namernih, zapravo nameravanih, ili dopisnih Srba, ili prosto Srba-simpatizera? Onih koji su poverovali najgorima među nama da biti pravi (neslučajni) Srbin ne znači, na primer, pisati sjajne romane ili pesme na srpskom jeziku ili voleti svoje dete, slučajno Srpče, i učiti ga da postane namerno ljudsko biće, nego da znači „ukokavati Balije“ gde god se može i stigne? Juče u Višegradu, danas na Novom Zelandu. Sutra gde se ukaže prilika.

Gledam i slušam ove naše zvaničnike sumornih i ogavnih biografija kako se iščuđavaju nad „srpskom vezom“ kojekakvih belosvetskih fanatika i ludaka, i znam da im nije lako. Jer, znate, njihov problem je u tome što znaju koliko su zapravo blizu, koliko su unutra, koliko su nerazmrsivo upetljani u nešto čemu tada možda nisu razumeli domet, značaj i posledice, ali što niti može iz njih izvetreti niti se oni mogu iz toga retroaktivno ispisati. Ta, nisu li oni, za vremena, bili deo tog vatrenog talasa koji je izrodio sve te karadžiće, mladiće i ostale idole norveških, novozelandskih i drugih Brejvika? Nisu ti vampiri srpska „kulturna“ baština, ali njihova jesu, jedan kroz jedan. I ništa ih od toga nikada neće rasteretiti. Otuda ni oni (a ne Srbi kao takvi) ne mogu biti ubedljivi dok se prenemažu, dok se prave kako nemaju ama baš ništa sa svojim epigonima sa dalekih obala širokog sveta. U globalnom svetu ni zločin, eto, ma koliko da je tribalan, ne može da ne bude globalan.

(Autonomija; foto: Medija centar Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!