TEOFIL PANČIĆ: Sila zakona i zakon sile (i malo šenlučenja između)

Upad u Kongres je nasrtaj na parlamentarnu demokratiju i pokušaj uvođenja diktature. U slučaju ovdašnjeg Petog oktobra upad u Skupštinu označava akt odbrane parlamentarnog demokratskog poretka.

19. jan 2021

„Ako dvojica rade isto, nije isto“ (Si duo faciunt idem, non est idem), znali su još stari Latini. A zašto nije, ili barem ne mora da bude isto? Zato što kontekst može da naizgled iste postupke obremeni sasvim različitim, čak suprotnim značenjima ili vrednosnim predznacima. Ne morate biti šampion mudrosti da biste razumeli ovo, zar ne?

Uzmimo, recimo, ovaj slučaj: rulja upadne u parlamentarni dom gde sede izabrani predstavnici naroda, polupa neka stakla, uneredi neke kancelarije, oskvrne neke umetnine, ponese kući poneki „suvenir“, što su sve materijalne, vidljive nuspojave upada, ali ono što je mnogo bitnije, na taj način simbolički „preuzme kontrolu“ ne samo nad jednom zgradom, nego i nad državom. Recimo da se nešto ovom opisu slično dogodilo u Vašingtonu 6. januara 2021, ali i u Beogradu 5. oktobra 2000. U oba slučaja, gomilu posle nekog (kraćeg) vremena ispujdaju napolje ili izađe sama, ali – gde ili u šta tačno izađe? U jednu novu političko-društvenu stvarnost, ili u onu istu protiv koje se odmetnula?

Ništa u ova dva slučaja ne da nije isto, nego nije ni nalik – osim pratećeg foklora šenlučenja mase. U slučaju upada u zgradu Kongresa na Kapitol Hilu imamo masu koju je nahuškao odlazeći predsednik države, gubitnik na izborima koji gubitak ne priznaje, iako doslovno svi dokazi govore u prilog tome da je izgubio, i to ubedljivo (naposletku – sedam miliona glasova razlike su nešto što te ostavi bez daha čak i u tako sumanuto postavljenom i prekomplikovanom izbornom sistemu kakav je američki). To otuda jeste, kako sada mnogi kažu, nešto veoma nalik na pokušaj državnog udara, jer mu je cilj nasilno ukidanje ili obezvlašćenje „konkurentskih“ grana vlasti i protivustavni ostanak na prezidencijalnom položaju, izbornim rezultatima uprkos.

U beogradskom/srpskom slučaju od pre dve decenije ponovo imamo varljive sličnosti: odlazećeg predsednika koji ne priznaje da je izgubio izbore, svim dokazima uprkos. Razlika je, međutim, u tome da „upad u Skupštinu“ ne organizuje on, nego baš njegovi politički protivnici, oni čiji je kandidat dobio izbore. U američkom slučaju, dakle, nahuškana masa traži da se izborni rezultati suspenduju i obezvrede jer ne odgovaraju njihovim željama, a u srpskom, naprotiv, masa zahteva da se izborni rezultati poštuju, bez obzira što su protivni željama odlazećeg predsednika.

Summa summarum, šta ovo znači? Upad u Kongres je nasrtaj na parlamentarnu demokratiju i pokušaj uvođenja (u ovom slučaju desničarske) diktature pod egidom „zabrinutih patriota“. U slučaju ovdašnjeg Petog oktobra – samo će neko jako neinteligentan u tome videti neki nepremostiv paradoks – upad u Skupštinu označava (iznuđen ponašanjem odlazećeg predsednika, koji se de facto odmetnuo od zakona) akt odbrane parlamentarnog demokratskog poretka; neki radikalniji tumači reći će čak da je to čin njenog uspostavljanja.

Ima tu još jedna fundamentalno važna kontekstualna razlika koju je nužno razumeti. Američki predsednik – ko god on bio – nikada nije „vlasnik“ Amerike i njenih institucija, nego samo najviši držvni službenik, čije političko ponašanje mora da se smesti unutar ustavnih i zakonskih okvira i ovlašćenja. Postoji niz drugih institucija izvršne, zakonodavne i sudske vlasti koje delaju manje ili više nezavisno od njega, pa i direktno protiv njegovih naloga i namera, kada je to potrebno. I to su, uz sve razlike, svi uvek shvatali, sve do odlazećeg predsednika, koji ni to nije shvatio, kao što ni inače nikada baš ništa nije shvatio o celom svetu i svemiru izvan svog uprazno hipertrofiranog Ja (kako je došlo do toga da Amerika u jednom trenutku neoprostive nepažnje stekne baš takvog predsednika, tema je za sebe). U slučaju odlazećeg predsednika Srbije iz jeseni 2000 (a i u slučaju sadašnjeg predsednika, privremeno neodlazećeg), između Njega i drugih ključnih državnih institucija gotovo da postoji znak jednakosti (ne u Ustavu i zakonima, ali da u praksi) tako da se od njih nije moglo očekivati da „podivljalog“ predsednika vrate u pravne okvire. Dakle, kada je Milošević 24. septembra izgubio izbore, nije bilo te državne institucije koja bi ga makar i „obavestila“ o tome, a kamoli preuzela na sebe da obavi tranziciju vlasti. Zato su petooktobarske demonstracije, s „upadom u Skupštinu“ (ali i u vodeće medije, policijske stanice etc.) zapravo morale da obave taj posao umesto njih. Da je Srbija imala funkcionalne demokratske institucije, birači bi nakon obavljenog glasanja ostali kod kuće, a sve drugo bi išlo „po sili zakona“. Pošto Amerika ima demokratske institucije – jer Tramp nije mogao da ih ukine ili obesmisli, koliko god da je nastojao – većinski birači su zaista i „ostali kod kuće“, a na Kongres su nasrnuli oni koji su poverovali da se protiv stvarnosti možeš boriti motkom, ili nečim ubojitijim. Protiv stvarnosti, međutim, ne možeš ništa, ali možeš da napraviš poveliku bruku i štetu.

Toliko, dakle, o patetičnim i licemernim vapajima iz nekih beogradskih političkih salona da se u slučaju tadašnjih ovdašnjih i sadašnjih tamošnjih (tj. američkih) upada u parlamentarna zdanja tobože primenjuju „dvostruki aršini“. Naprotiv, aršini su isti, sve drugo se razlikuje.

(Slobodna reč)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: SrBska vakcina
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga