TEOFIL PANČIĆ: Pastor, sin i pastorčad

Nasuvo

Priredio: Teofil Pančić
21. apr 2014

U sasvim bliskoj budućnosti, kada se zaokruže procesi (re)konstituisanja i (re)konstrukcije vlasti na raznim nivoima, pozitivna geografija Saveza vojvođanskih Mađara izgledaće ovako: u Subotici – na vlasti. U Novom Sadu (pokrajina) – na vlasti. U Novom Sadu (grad) – na vlasti. U Beogradu – na vlasti. Niko se više ne bi jako začudio da SVM osvane na vlasti i, šta znam, u Pčinjskom okrugu, sa sedištem u Vranju. Na kraju krajeva, i vranjskim Mađarima, obojici, potrebna je institucionalna podrška iz žitorodne matice.

Ako, pak, krenemo u drugom pravcu, ka Segedinu i Pešti, opet je isto: SVM je – na vlasti. Otkud sad to? Pa lepo: tamo uzde čvrsto drže Orban Viktor i njegov FIDESZ, a oni su bliski politički partneri SVM-a, i sasvim nedavno su podržavali jedni druge i agitovali jedni za druge na izborima u Srbiji i Mađarskoj. Otuda je i SVM u izvesnom ne baš previše figurativnom smislu na vlasti i severno od Kelebije i Horgoša.

Ali, što bi rekao telešop, ni to nije sve: FIDESZ će, pojednostavljeno rečeno, „ustupiti“ SVM-u jednog svog evroposlanika, tako da će likvidno političko preduzeće „Pastor & sin“ ući direktno u Evropsku uniju, pre nas ostalih, ili možda i umesto nas. Neka nam pišu odande, ako nas se sete: da li su vafli u Briselu i dalje onako dobri, i da li u onom pabu na ćošku blizu evroinstitucija još radi ona crvenokosa Čehinja?

Možda nekome deluje da ironišem, ali nije tako, nego skidam kapu: Savez vojvođanskih Mađara – jedna takoreći manjinska stranka – sve je bliže tome da ama baš nigde ne bude u opoziciji, tj. u manjini. Ako se uspešnost jedne političke stranke meri po tome koliko vlasti joj uspeva da osvoji ili zadrži, onda je SVM daleko najuspešnija organizacija te vrste u ovom delu sveta. Poređenja radi, čak je i vrhunaravna Srpska napredna stranka (a verovatno i FIDESZ) ponegde u opoziciji, mada se intenzivno radi na tome da se ta neprijatna anomalija otkloni.

Gledajući ovu gotovo pa idiličnu sliku, čovek ne bi mogao ni da sanja kroz kakve su sve turbulencije prošli vojvođanski Mađari u poslednjih četvrt veka, a sa njima i najuspešnija stranka koja pretenduje da ih predstavlja. Znamo sve o turobnim devedesetim i šućmurastim dvehiljaditim, o „sendvičima i karti u jednom pravcu“, znamo i da je broj Mađara praktično prepolovljen, znamo za ogromno iseljavanje i „odliv mozgova“, kao i za suštinski izmenjeno političko, društveno i kulturno tkivo Vojvodine, a bitan deo te slike su i zbivanja unutar mađarske zajednice ili njene relacije s drugima u Vojvodini, Srbiji i matičnoj državi.

Sećate li se Jožefa Kase? Ovaj nedavni zatvorski cimer Miroslava Miškovića ne tako davno je u srpski jezički ambijent lansirao reč „atrociteti“, kojom je zbirno opisivao neko vreme baš namnožene „incidente na nacionalnoj osnovi“ po raznim našim Temerinima ili Malim i malo većim Iđošima. Danas kao da ničega od toga nema: mirno je, bar zvanično, na ulicama i u kafanama Bačke pred zoru, baš kao što su – uveravani smo i sa severa i sa juga – odnosi Beograda i Budimpešte nikad bolji, takoreći „bez otvorenih pitanja“, i uopšte, sve smo bliži unutrašnjoj i prekograničnoj harmoniji. Ne znam je li to baš stvarno tako, ali morate priznati da dobro zvuči.

Nalazim da je sve to fenomen zanimljiv za posmatranje. U Mađarskoj je na vlasti bivši umereni konzervativac koji se premetnuo u tvrdokornog nacionalistu i populistu, koji ne deluje baš sasvim radikalno valjda samo zato što postoji jaki ekstremistički Jobbik, pa se Orbanov radikalizam manje vidi. U Srbiji je, pak, na vlasti današnji umereni konzervativac (ili bar neko ko voli da se tako predstavlja) Vučić, koji politički dolazi baš iz onog pravca ka kojem se Orban zaputio, a Jobbik odavno stigao: iz ekstremnog nacionalizma. I lepo se, gle, slažu jedni s drugima, a politička firma „Pastor i sin“ sjajno se slaže sa svima, prosto ne znaš da li joj akcije bolje stoje u Beogradu ili Pešti.

No, ni po jada što je Vučić Aleksandar čovek s takvom životnom pričom: pogledajte njegove ljude na terenu, po Vojvodini – mnogi su neposredno učestvovali u aktivnostima „davanja sendviča i karte u jednom pravcu“ i zagađivali naše živote kako su god stigli, od mrakobesnog Mirović Igora pa nadalje. Drago mi je da vidim kako se svi oni danas toliko vole (mislim, sendvičodavci i sendvičoprimci…), ali i ipak strepim, jer nekako ne uspevam da poverujem da će se baš na ovom primeru dogoditi svetski presedan i globalna premijera, prvi slučaj u kojem premnogo licemernog zaborava na kraju ne izađe na neko zlo.

No, vratimo se SVM-u. Pre nekoliko godina, u vreme dominacije Demokratske stranke, SVM je počeo sve uočljivije da se izborno osipa. Šta to konkretno znači za jednu manjinsku stranku? To znači da su joj mnogi njeni „predestinirani“ glasači okrenuli leđa, i počeli da glasaju za nekog drugog, i to iz „većinskog“ korpusa, prevashodno za DS i LSV. Nije to neobično: „manjinski“ glasači, kad se okuraže da izađu iz etničkog geta „svojih“ stranaka, prirodno glasaju za leve ili liberalne mejnstrim stranke. Na „većinskoj“ desnici oni po prirodi stvari nemaju šta da traže, kao što je, na primer, teško zamisliti Srbina iz Hrvatske koji glasa za HDZ, čak ni kad je ovaj u „dobroj“ fazi, kao za vreme Sanadera.

Teško će me iko ubediti da se političko preduzeće nije osetilo ugroženim ovakvim razvojem događaja. Mada na to nije imalo pravi odgovor, sve dok odgovor nije stigao sam od sebe, zahvaljujći političkom karambolu u kojem se dotadašnja vlast u Srbiji ugruvala, pokrajinska se jedvice drži nad ambisom, a u Mađarskoj desnica učvrstila pozicije. Rezultat? Za konzervativnu desnicu idealna multikulti situacija u kojoj „svako glasa za svoje“, niko se ne meša drugome u feud, i svi se ritualno međusobno „ispoštovavaju“, kao u izvesnim filmovima s Marlonom Brandom.

Tako se, na koncu, SVM našao u win-win situaciji, koju će sada gledati da maksimalno eksploatiše (a ko ne bi?), otvarajući sebi širom vrata na desnoj strani, a ako je pametan ne zatvarajući ih ni na drugoj (šifra: Banovina), a druga je stvar koliko će to uopšte uticati na stvarni život Mađara i ostalih, onaj u svim tim našim Temerinima i Malim i nešto većim Iđošima. Elem, Pastor & sin su se lepo raskomotili u sigurnoj kući za političko preživljavanje i imaju džokera za svaki rasplet, a ostali su, hm – pastorčad.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga