TEOFIL PANČIĆ: Palma i prekardašitelji

I nije nam on kriv ako smo tu meru prihvatili kao svoju

Priredio: Teofil Pančić
26. apr 2021

Niste valjda stvarno mislili da je Jagodina deveti krug srpskog pakla, a groteskni njen knez sam Princ tame? Niste valjda bili ubeđeni da nećete i da ne možete čuti ništa gore od onoga što ste čuli o tome šta se tamo dešava(lo) godinama unazad? Znam, bilo bi „logično“ da ne može gore od ovoga, jer je i ovo već sasvim nepodnošljivo (mada, moramo sebi postaviti neophodno potpitanje: zar već nije bilo nepodnošljivo i ranije, sa svim onim što smo o jagodinskom rezervatu do sada znali?), ali manite vi takvu logiku u ovakvom „društveno-političkom okruženju“, kako se govorilo dok je Palma bio mali, a Betoven već prilično star.

Sada se, sateran u ćošak, Marković Dragan, od milošte Palma, poziva na izvesna svoja znanja o onima koji u ovoj zemlji o svemu odlučuju, a zbog čega im ne bi bilo pametno da njega, Palmu, puste niz vodu, jer bi se onda on pobrinuo – ne može se, naime, ovo upozorenje shvatiti drugačije, ako nam nisu ćurani jagodinski pamet pozobali – da i malo veći igrači od njega potonu zajedno s njim.

Nije baš jasno čime tačno Palma preti jer je pretnja uvijena, pitijska. Ili je, naprotiv, sasvim jasno? Marković spominje neku saobraćajnu nesreću, neke zamenjene glave u njoj (ima to kod Tomasa Mana, samo treba čitati!), i tako neke polunamigujuće poluzagonetnosti, pa smo svi odmah pomislili da znamo na koju se saobraćajnu nesreću tu aludira, ali bolji znalci nas podsećaju da ta nije jedina: prosto, ovom režimu i njegovim satrapima leševi, što namerno, što kolateralno proizvedeni, više ne ispadaju samo iz ormara, nego iz svega odakle išta ispasti može.

Za sada, stvar pomalo liči na početni zaplet sjajne hrvatske serije „Novine“, što i nije čudno, pošto i drugi aspekti naše stvarnosti počinju sve više da liče na serije kriminalističkog žanra, uz elemente horora i treš komedije.

Palma je, dakle, nagovestio da će skupo prodati svoju kožu, prema čemu smo slobodni da budemo savršeno ravnodušni, ali u tom bi džilitanju ovaj živopisni prostak s neograničenim apetitima svih vrsta mogao da poruši i mnogo važnije figure od sebe samog, a koje u svojim ormarima drže mnogo mračnije tajne od bunga-bunga orgija i navodnog podvođenja maloletnica (što je, ovo potonje, već daleko od bezazlenog).

Da li je neko iznenađen? Pogledajte lične političke, građanske, pravne istorije ljudi koji su Neko i Nešto u Postsrbiji, proučite malo njihov psihološki baš kao i kulturološki profil: zapravo je prijatno iznenađenje što uopšte živimo s dražesnim prividom gotovo pa normalnosti, gotovo pa uljudnosti, gotovo pa građanskog mira, što svakog jutra osviće dan, voze autobusi, prazne se kontejneri, greju se radijatori.

I, kako će se sve ovo završiti? Tja, moglo bi se dogoditi bilo šta u rasponu od „savršeno ništa“ pa do ubrzanog samourušavanja ovog nakaznog poretka stvari, bića i pojava u srpskom mikrokosmosu. Naravno da je „savršeno ništa“ i dalje verovatnija opcija, ali možda ne treba zaboraviti ni na ovu poučnu (i)storiju. Jednom je, u danima svog (ne)zadrživog uzleta, Donald Tramp jr. rekao da njemu tzv. kompromitujuće činjenice ne mogu baš ništa, i da bi sad mogao da izađe na njujoršku Petu aveniju i nasumično upuca par prolaznika, i ne bi (mu) se desilo baš ništa: njegovi zaluđeni obožavaoci bili bi na to potpuno slepi, ili bi čak opravdavali njegov čin pod najluđim mogućim izgovorima. I to je, nažalost, jedna od retkih prilika kada je Tramp govorio istinu. Ali, to što je važilo neko vreme, nije moglo i da važi sve vreme. U nekom se trenutku, naime, neizbežno prekardaši. A prekardašitelj čak ne bude ni svestan svog prekardašenja, jer su mu godine savršene neodgovornosti potpuno umrtvile čulo minimalno potrebnog moralnog opstanka.

Taj gubitak čula u svakoj se normalnoj zemlji plaća gubitkom vlasti. U manje normalnim zemljama plaća se skuplje, mada se gubitak vlasti ipak podrazumeva. A Palma? On je već odavno, samim sobom i svojim shvatanjem… otprilike bilo čega, odredio meru i limite normalnosti do koje možemo i smemo dobaciti. I nije nam on kriv ako smo tu meru prihvatili kao svoju.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Porodica
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga