- Autonomija - https://www.autonomija.info -

TEOFIL PANČIĆ: Orao u Borči i ministrov horizont

U senci tzv. velikih istorijskih događaja i napetosti koje ovi proizvode kao svoje nuspojave, odvijaju se naši „realni“ životi, svakodnevica koju na mnoge jasne i prikrivene načine zapravo takođe oblikuje visoka politika, naročito tamo gde se visoka politika oblikuje rukovođena niskim strastima.

Duboko uznemirujući incident pomalo bizarnog povoda pred jednom pekarom u beogradskom prigradskom naselju Borča čak je i odviše dobar primer kako to u praksi izgleda. Ono što tu najviše uznemirava nije sam incident, nego način na koji ga tretiraju, zapravo opravdavaju i legitimizuju, prvi ljudi države i stubovi zakonskog poretka.

Šta se, dakle, dogodilo? Radnik borčanske pekare, inače kosovski Albanac, nekad se „uslikao“ u centru Beograda s rukama u položaju koji simbolizuje dvoglavog albanskog orla, neko je to pronašao na društvenim mrežama, identifikovao „počinioca“ i pokrenuo nacionalističku moralnu paniku o „neprijateljima usred Srbije“. Pred pekarom se skupila gomila – sastavljena od uobičajenih sumnjivaca u vidu navijačkih grupa, desničarskih aktivista i lokalnih zgubidana – zahtevajući izgon njenog vlasnika i izvodeći uobičajeni parapatriotski repertoar, podvrsta „osvetnici Kosova“. U stvorenoj atmosferi linča niko, srećom, nije neposredno stradao, ali ovakvi isfabrikovani incidenti nisu najopasniji po svojem neposrednom dejstvu, nego po kontaminaciji društvene atmosfere koja ih prirodno prati, odnosno koja je njihov odjek i posledica.

Upitan da prokomentariše ovaj događaj, ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije i potpredsednik vladajuće stranke Nebojša Stefanović osuo je paljbu po političkim protivnicima koji navodno zloupotrebljavaju i politički instrumentalizuju ovaj inače, po njemu, izgleda sasvim marginalan i bezopasan, ako već ne i pozitivan događaj, na kojem nije došlo ni do najmanjeg kršenja javnog reda i mira, za razliku od onoga što se na Kosovu dešava svakodnevno, a dešavaju se teški incidenti protiv tamošnjih Srba. Ili tako bar izgleda svet po dr Stefanoviću.

Moglo bi se ozbljno raspravljati o činjeničnoj zasnovanosti Stefanovićevih tvrdnji o zbivanjima i ovde i na Kosovu, ali nije to poenta. Ono što je zastrašujuće je potpuni izostanak svesti visokog državnog činovnika angažovanog na veoma odgovornom i osetljivom mestu šta je uopšte njegov posao i njegova odgovornost i po čemu se civilizovana pravna država uopšte razlikuje od tribalne linčerske gomile. Drugim rečima, posao ministra policije jeste da osigura bezbednost svim građanima koji žive i rade unutar njegove zone odgovornosti, a ne da iskazuje „razumevanje“ za one koji tu bezbednost ugrožavaju, političku netrpeljivost prema onima koji na to ukazuju, i neku vrstu etničkog rivalstva prema onima koji negde drugde – dakle, izvan zone Stefanovićeve odgovornosti, a Kosovo je izvan nje, bez obzira na „metafizičke“ rasprave za koga je Kosovo druga država, a za koga nije – rade sličan posao (neretko sa sličnim rezultatima).

Posebna je priča sam povod borčanskog incidenta. Ta vrsta „junačenja“ poput fotografisanja u pozi koja simbolizuje identitetski znak jednog nacionalizma na „teritoriji“ nekog drugog nacionalizma spada u folklor dokazivanja odvažnosti među navijačkim grupama i sličnim svetom, i srpskim parnjacima mladog Albanca uopšte nije stran – i oni to rade kad i gde god im se za to ukaže prilika. Zašto li misle da nekome drugom nije dozvoljeno ono što sebi uzimaju za prirodno pravo, i čime se rado hvale na veoma sličan način?

Kako god bilo, sve zajedno više spada u žanr infantilnih provokacija nego u nešto na šta bi razumni ljudi obraćali mnogo pažnje. Doduše, odavno smo izgubili iluziju da se većina ljudi uvek rukovodi ozbiljnošću i zdravim razumom, kao i onu da bi svi trebalo da budu u stanju da iste aršine primenjuju na sebe i na druge. Ali pravi problem nastaje, ponovimo, kada se pokaže da oni koji bi morali da vide više, znaju više i razumeju više, umesto kultivisanja društva i društvene atmosfere nastupaju kao diskretni pokrovitelji linčerske gomile.

S druge strane, nije se tome mnogo ni čuditi: ne vladaju li ovom zemljom ljudi koji su se upravo iz takve gomile još devedsetih iskristalisali? Nisu li od vrha pa nadole na najogovornijim mestima ljudi koji su formirani na estetici i etici stadionskog huliganstva, i koji – što je mnogo gore – nikada nisu stvarno prevazišli taj depresivno uski i niski horizont posmatranja sveta oko sebe, i sebe u njemu?

(Slobodna Evropa)

Podelite ovu stranicu!