Teofil Pančić: Neću da polemišem sa Biljanom Srbljanović

Ova zdravstvena kriza, koju je vlast uz naš pristanak pretvorila u društvenu i političku, ogolila je stvari do njihove prilično jadne suštine

19. apr 2020

Ova zdravstvena kriza, koju je vlast uz naš pristanak pretvorila u društvenu i političku, ogolila je stvari do njihove prilično jadne suštine, ukazuje Teofil Pančić, novinar, kolumnista i kritičar u razgovoru za portal Nova.rs.

Već samo proglašavanje vanrednog stanja Teofil Pančić propratio je komentarom da su ona “ma koliko neposredan povod za njihovo uvođenje mogao izgledati razumno i opravdano, zapravo pretekst za diktaturu”. Decenijama ovaj novinar, kolumnista i kritičar u svojim tekstovima, koliko god oni nekome zvučali kao, kako sam kaže, “free jazz tok misli”, nastoji da događaje stavi u širi kontekst, stvari stavi na svoje mesto, a reči poveže sa njihovim pravim značenjima, bilo da govori o knjigama i umetnosti ili o društvenim fenomenima.

Celu kolumnu posvetili ste izjavi Biljane Srbljanović, odnosno njenom poređenju izolacije zbog pandemije sa životom u Sarajevu pod opsadom. Čini se da vas je to posebno pogodilo. Kako biste reagovali, recimo, da je to došlo iz redova ekstremne desnice?

Nije tu bitna nečija “pogođenost”. I ne zanima me da polemišem sa Biljanom Srbljanović. Reagovao sam na poređenje koje je bilo potpuno deplasirano na mnogo nivoa, i koje je u osnovi jedan (nenameran, siguran sam) falsifikat. Ali je to otvorilo mnogo širu i produktivniju temu sličnosti i razlika vanrednog stanja u kojem sada živimo sa ratnim stanjima iz naše bliže prošlosti, i time ću se još baviti.

Od ekstremne desnice nešto takvo nije moglo da dođe, jer za ovdašnju ekstremnu, pa ni neekstremnu desnicu, opsada Sarajeva se nije ni dogodila. U njenom paralelnom kosmosu odigrava se neka alternativna istorija.

Pisac Miljenko Jergović ocenjuje da ništa kao kovid-19 i mržnja prema zaraženima nisu mogli da ujedine narode nekadašnje Jugoslavije i da je to tragično. Slažete li se s tim?

To je tačno. A od mržnje prema zaraženima jača je samo netrpeljivost prema retkim glasovima koji ukazuju na diktatorski potencijal vanrednih stanja, policijskih časova i ostalih drastičnih i vanustavnih mera kojima je pribegla većina zemalja u našem regionu, a daleko najdrastičnije i najpogubnije upravo Srbija.

Kažete i da se gradi “ratnički diskurs” u (domaćoj) javnosti. Gde se to najviše ogleda?

To je, kao i svaku sramotnu besmislicu u novijoj istoriji ove zemlje, pokrenuo Aleksandar Vučić, a onda su to prenosili dalje, kao nekakav mentalno-verbalni virus, njegovi imitatori i trbuhozborci. Ideja nepriličnog poistovećivanja jedne globalne zdravstvene krize s ratom je u “mobilizaciji” i “jedinstvu”, kao idealu sreće svakog autoritarnog poretka.

Kako tumačite to što smo došli u situaciju da se novinari privode, a pitanja na konferencijama za medije postavljaju mejlom?

To je sasvim logično, i jedino je čudo što toga nema i mnogo više. Ako imate vanredno stanje (nepravno uvedeno), policijski čas (protivustavan na svaki zamisliv način, zbog čega će se kad-tad sudski odgovarati) i ratnu retoriku širenu sa državnog vrha, kako mislite da istovremeno imate demokratiju i slobodu medija? Jedno ne ide s drugim, i zato društvo mora da bira: ili-ili. Verovati da demokratija može na neko vreme da bude suspendovana zbog “višeg interesa” (“evo, samo da pobedimo koronu!”), pa će posle odmah i bezbolno da bude vraćena, spada u domen infantilnog praznoverja nedostojnog čak i malog Perice.

Verujete li da je Kikinđanka Jovana Popović provela iza rešetaka 22 dana jer se, navodno, oglušila o naredbu o samoizolaciji ili mislite da je to posledica njene pesme “Bagra”?

E, to vam je ona stara istorijska priča o razlici između uzroka i povoda. Kršenje samoizolacije, ako ga je uopšte bilo, samo je povod, a pesma je uzrok. Ali ni ovde ne treba zaboraviti: “povod” ne bi bio uopšte moguć da nismo olako i bedno kukavički pristali na drastične mere vanrednog stanja, tobože za “naše dobro”.

Rekli ste, negde pre godinu dana, da vas plaši to “kako se olako mirimo sa propašću”. Da li je to sada postalo očiglednije?

Ova zdravstvena kriza, koju je vlast uz naš pristanak pretvorila u društvenu i političku, ogolila je stvari do njihove prilično jadne suštine. Olako se mirimo sa paternalističkim (“zatvaramo vas za vaše dobro, jer vi ne znate šta je najbolje za vas!”) autoritarnim poretkom, što je nešto blaži i precizniji način da se kaže da se mirimo sa diktaturom. Šta drugo da očekujete u zemlji u kojoj, u liberalnim i nezavisnim novinama, izlazi intervju s frontmenom progresivnog (i sjajnog) rokenrol benda koji, gle, veliča kineske i ostale despote a nadmeno se, sa visina svoje prepotentne ignorancije i blazirane površnosti, izruguje s demokratijama i njihovom poslovičnom nesavršenošću?! Pardon, to više nije mirenje s propašću: to je radosno prizivanje propasti. OK, može i tako, ali “ne u moje ime”.

Ko može da artikuliše stavove građana koji se sa tim ne mire i kako?

Slobodni građani i građanke sami artikulišu svoje stavove, jer nisu maloletni ni maloumni. Dakako, mi kojima je profesija da “artikulišemo stavove” (novinari, pisci, društvenjaci etc.) možemo i moramo da u tome pomognemo, jer imamo dodatne mogućnosti iz kojih sledi i specifična dodatna odgovornost.

Bili ste najisturenija meta napada na NIN i žiri Ninove nagrade. Da li je “baražna vatra” utihnula i da li vas još pogađaju takve žaoke?

Danas mi izgleda kao da se sve to dešavalo pre pet-šest godina, a ne pre dva-tri meseca. I tada je to bila sporedna stvar u mom životu – nešto što, naposletku, ide u “rok službe” – a sada je sasvim nepostojeće. Naravno, moguće je da se to sezonski obnovi i ponovi, baš kao što i korona može da se vrati na leto ili najesen, ali razlika je u tome što za ovu napast postoji vakcina. A to je mirna savest, pribranost, bazično ljudsko i intelektualno poštenje. Bilo je zabavno gledati kako se jed, niskost i zloba, autentična bijeda i preglumljeno ludilo tope pred tim “UV zračenjem”. Što se mene tiče, ako nekome nije bilo dosta, uvek možemo da ponovimo taj dezinfikacioni proces.

Laslo Vegel zaključuje da je “u Novom Sadu sve bolnije i sve gore biti Novosađanin”. Vi ste se odlučili da rutu Beograd (Zemun) – Novi Sad počinjete i završavate iz tog grada. Čime je motivisana takva odluka, da li se potvrđuju Vegelove reči?

Ne znam na koju “odluku” aludirate. Dugo godina sam bio Novosađanin u Beogradu, pa onda još duže Novosađanin kombinovano u Beogradu i Novom Sadu, a sada sam Novosađanin u Novom Sadu. Nije to neka velika promena, kao što vidite.

Što se Vegelovih reči tiče, one su tačne, ali ne važe samo u Novom Sadu. Sve bolnije i sve gore je biti bilo šta bilo gde jer je “svijet pun gada, krštenog i nekrštenog”, ali nema smisla kukati nad tim. Radiš svoje i živiš po svome po najvišim standardima koji su ti dostupni, i to je sasvim OK za jedan ljudski život.

A Novi Sad je moja celoživotna ljubav i mesto gde se najbolje osećam, čija je geografija deo mog intimnog psihograma, čiji su ljudi – a daleko od toga da su bez mana – meni sasvim po duševnoj meri, i gde živi većina mojih prijatelja koji me (čak i kad toga nisu nužno svesni) danonoćno čuvaju od “tame nad bezdanom”. Ako je to malo, šta je mnogo?

(Matija Jovandić, Nova / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga