TEOFIL PANČIĆ: Mirović Igor, lakmus političkog poštenja

Gori od SNS-a je jedino SNS u Vojvodini

Priredio: Teofil Pančić
16. juna 2014

Trenutno, na svoje zadovoljstvo, zbivanja u Srbiji i Vojvodini posmatram sa solidne udaljenosti, a ko zna, kada se vratim, to možda više i neće biti baš ona i onakva Vojvodina kakvu sam za sobom ostavio? Možda će, recimo, njen premijer biti građanin Mirović Igor, lice koje je u naše živote ušlo u ona nesrećna i kužna vremena kad su uglavnom samo takva lica i izlazila pred nas, obznanjujući da budućnost pripada njima? Verovatno ni sami nisu slutili koliko su duboko u pravu.

Sada čitalac i čitateljka možda očekuju „kanonadu“ protiv Mirovića, ali ne: pre će biti da je ovo svojevrsni pledoaje za političku istinu; ako je baš on njen vesnik, ako smo na to spali, neka tako i bude.

Šta se ovim hoće reći? Jasno je da se već neko vreme kuva famozna „prekompozicija“ pokrajinske vlasti, i to bez prevremenih izbora koji trenutno nikome nisu u interesu, čak ni naprednjacima, mada iz drugačijih razloga nego kod ostalih stranaka. Režim Vučić-Nikolić uporno traži „najslabije karike“ u Banovini, i trese jednu ionako sve krhkiju strukturu pokrajinske vlasti. Udari spolja su jaki, ali da se ne lažemo, oni ne mogu biti toliko snažni da je sruše ako ne počne da se kruni iznutra. Pa, je li počela? Čuj, počela: skoro da je i završila s tim poslom.

Šta ovo konkretno znači? SVM je već u koaliciji sa SNS na svim nivoima osim pokrajinskog, LSV se već otvoreno njuška sa Vučićevim dvorom, DS-u beže pokrajinski poslanici; kad se sve to sabere, bilo bi mnogo veće čudo da Pajtićeva vlada opstane, nego da padne. Pa dobro, vlade padaju i pre roka, nije to po sebi strašno u parlamentarnoj demokratiji. „Po sebi“, kažem, nije, ali u datim okolnosima – jeste. Iz prostog razloga što nema ama baš ni jednog indikatora da će mogući pad vlasti sa DS kao okosnicom naslediti neka struktura koja bi bila ne bolja – hajde da ne preterujemo baš toliko u očekivanjima – i ne čak ni ista, nego makar podnošljivo, neuvredljivo lošija.

Sve što je u ovoj zemlji pod svoju kontrolu preuzela tzv. Srpska napredna stranka – unizila je, osramotila i upropastila. Pa ipak, ima na svetu i nešto gore od Srpske napredne stranke: to je Srpska napredna stranka u Vojvodini. A Mirović Igor s razlogom je ne samo njen frontmen, nego njen istinski simbol, maskota, čovek koji svojim raskošnim habitusom dostojno reprezentuje tu neobično zanimljivu organizaciju ljudi bez biografije.

E sad, za ovo „bez biografije“ ipak dugujem objašnjenje. Famozni Mirović je, toliko nalik svom šefu Vučiću, čovek koga znamo dvadeset i kusur godina, a da ama baš niko ne može da se seti da je ikada u životu nešto stvarno i opipljivo radio: ne, on je uvek bio na funkciji. Čak i kad je bio u opoziciji. Pitajte ga, uostalom, šta zna da radi? I čime to može da dokaže? Ali, da vam objasni u tri suvisle rečenice, potkrepljeno primerima.

No, ako nema „konvencionalnu“ biografiju čestitog građanina koji nekako konkretno doprinosi zajednici u kojoj živi i čini svet boljim u okv. skr. mogućnosti, Mirović ipak nije politička tikva bez korena. Naprotiv, njegov je lik i delo – uz one koji krase Gojković Maju – s razlogom metonimija radikalizma u Vojvodini devedesetih. Kada je trebalo manjinama „davati sendviče za put“, Mirović nije bio daleko; kada je trebalo „dezertera i izdajnika“ Đorđa Balaševića marširati iz sopstvenog grada i zemlje, Mirović se naročito isticao. I posle, i nakon dvehiljadite, kad je trebalo učiniti bilo šta čime se pametan čovek ne bi ponosio, Mirović nije bio s raskida da podmetne leđa.

Okej, sve to znamo; zašto to ponavljam? Zato što bi, ako do stvarne „prekompozicije“ pokrajinske vlasti dođe, miropomazanije Mirovića za premijera Vojvodine bio čin elementarnog političkog poštenja. Dobili bismo robu s ispravnom deklaracijom, koliko god nam njen miris (robe, ne deklaracije) bio odbojan.

Biti gadljiv na Mirovića lično i osobno, a ne biti gadljiv na političku organizaciju kojoj je upravo on jedan od šefova i osnivača i ujedno njen ključni vojvođanski igrač, akt je odvratnog licemerja, na neki način gori od bilo čega što bi današnji Mirović još mogao da ponudi.

Zašto ovo naglašavam? Zato što ima više nego dovoljno indicija da je u toku pokušaj da se „prekompozicija“ kakva se politički i moralno nipošto ne može opravdati (s obzirom na njene aktere i na dugotrajno kontaminirajuće implikacije po Vojvodinu, pa i celu Srbiju) izvede po čuvenom principu „pazi, tako da ostanem nevina“. To bi se uradilo tako što Pajtića u Banovini ne bi nasledio odviše očigledno iritantni i kompromitantni Mirović nego neko, hm, manje zanimljive istorije; u tom se kontekstu najčešće spominje Goran Knežević. Evo, neki od najistaknutijih Ligaša već su javno ispustili odgovarajuće predudadbene zvukove u smislu „Mirović loš – Knežević dobar“. I biće da nisu jedini. Motiv je jasan, mada je osuđen na propast usled svoje posvemašnje prozirnosti i plitkoće: spasavanje obraza, očuvanje privida autentičnosti.

Ligaše je, važno je i ovo napomenuti, apsolutno moguće razumeti da su frustrirani viškom arogancije Pajtića i ekipe; moguće je shvatiti i da nisu zadovoljni raspodelom odgovornosti unutar Pokrajine; utoliko je moguće imati razumevanja i za neku vrstu „pretnje“ vladajućoj banovinskoj strukturi. No, ta pretnja vam je „žanrovski“ one vrste kao sa nuklearnom pretnjom u hladnom ratu: ona ima smisla samo dok se na koncu ipak ne ostvari. Ako se taj Rubikon pređe, tu više nema sreće ni za koga: stvarnim aktiviranjem nuklearnog arsenala uništavaš suparnika, ali ujedno i sebi kopaš grob. Naime, u novonastalom radioaktivnom okruženju preživljavaju samo bubašvabe. Ko su „bubašvabe“ u vojvođanskom slučaju, verujem da ćete zaključiti sami. Nije Pajtić/DS, ali nije ni Liga. Setite se, uostalom, LDP-a. Mislim, ako još možete da ga se setite.

Zato su, da zaključimo, od ovog izvora koliko-toliko suvisla samo dva putića: jedan pretpostavlja opstanak aktuelne administracije, makar i ne redefinisanim osnovama, zašto da ne (i uz moguće nove aktere kao što je NDS); drugi je izručivanje Pokrajine SNS-u, na čelu s Igorom Mirovićem, a ne nekom dvonožnom „Divkom“ koja bi figurirala na tom mestu samo zato da neko ne bi odviše očigledno pokvario varenje. Pa sad, momci, ili stisnite ili prdnite! Bar toliko ipak dugujete građankama i građanima bez kojih vas ne bi ni bilo.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga