TEOFIL PANČIĆ: Mali novosadski prajdopis

Antinomije: Ispred koga? Ispred sebe!

Priredio: Teofil Pančić
20. maja 2019

Bilo je pola dvanaest kad sam shvatio da je krajnje vreme da se autujem.

Na brzinu sam obukao jaknu i izjurio iz kuće, cik-caknuo podbarskim ulicama do Kosovske, gde sam naleteo na prvu policijsku zapreku. Mladi čuvar reda me je upućivao da idem okolo, ne zna se tačno kuda i dokle, njegov nešto iskusniji kolega nam je prišao i rekao zbunjenom junioru da me propusti. Na rubu Riblje pijace eto i drugog, finalnog kruga obezbeđenja. Da ne bih opet iskušavao sreću, potražim telefonski savet i budem upućen u Dunavsku, da uđem odande. Tamo, to jest između vladičanskog dvora i gradske biblioteke, kordon postojan kano klisurina. Može li se ući, pitam. A kojim dobrom, odgovara policajac. Ja sam, znate, samo jedan relativno običan građanin koji bi da svojim prisutnim učešćem i učesničkim prisustvom podrži Prajd… Ne znamo mi ništa, evo ovaj momak iza nas odlučuje, on je iz Organizacije: mi puštamo svakoga koga nam on odobri. Momčić je stavio bedžić, proživljava najvažnije trenutke svog života; dobar dan, domaćine, ja bih da uđem, velim, on gleda negde kroz mene i pita ispred koga sam došao, ja kažem ispred sebe, ali njega, izgleda, takav odgovor ne zadovoljava, kanda moje golo sebstvo nije dovoljno jako za njegove izoštrene kriterijume.

Podne samo što nije, postajem nervozan; još neki ljudi, očigledno ne-protivnici Prajda, pokušavaju da uđu, ali momak je neumoljiv. U međuvremenu, pristižu i Čuvari Morala, nekolicina razvija transparent, nešto tipa „Nećemo gej sramotu u javnom životu“, ili slično. Nikakve stvarne tenzije, ipak, nema, sve deluje kao da svako od ionako vrlo malobrojne antiprotivne ekipe otaljava svoj posao, bez istinskog „unošenja“. Neki čiča nagovara policajca da ga propusti, ovaj ga pita „da li vi podržavate“, čiča samo što se ne sruši: „taman posla“, a ja već glasno pretim da ću se, iz protesta protiv diskriminacije mog jedinog Sebstva, pridružiti onima s transparentom… Utom nailaze neki ljudi koje momčić propušta, među njima i Daško M, koji uđe, pa se osvrne u čudu videvši da sam ja ostao s druge strane. Pita momčića da u čemu je problem i da zašto me pobogu ne pusti, da zna li me i tako to, a momčić mu kaže „Da, znam ko je, ali ne znam ga lično!“… Eh, koji peh, razmišljam ja: da smo se ranije sreli, bilo bi drukčije sve…

Naposletku, Dule mi donosi čarobnu narukvicu, i prajdovske Dveri se raskriljuju i predamnom, po sebstvu inače nedostojnim.

Zapravo je svojevrsni skandal da se Novi Sad tek sada upisuje na Prajd mapu, i to ovako u dvostrukim rukavicama. Ili je i to, oh, tako novosadski: samo da se ni sa jedne strane ne naruši nepisani, konsenzualni gradski mikofo

Program samo što nije počeo, pozdravljamo se, konstatujemo se, prebrojavamo se. Dosta momaka i još više devojaka u duginim bojama, razni jezici i naglasci, tu su Srem, Banat, Bačka i ostala srca junačka, tu su i pjevači diplomatskog zbora plus uobičajeni sumnjivci novosadski, znamo se u prste, šta da se priča, živimo skoro pa tridesetogodišnji Dan mrmota. Sabirem „glave“, cenim da nas je oko dvesta, ali još se dolazi. Eto nam i ligaškog dela „komunalne koalicije“, tu su Kolar, Kravić, Jovanović, posle će i gospodža dogradonačelnica reći nekoliko prigodnih, lepo i šuplje zvučećih reči o toleranciji i divotama buduće prestonice kulture i tako to, dok će backbencheri Prajda burno izviždati ime polgarmeštera Vučevića, tek da se zna da gradsko koorganizatorstvo razumemo, ali ovce ipak nismo…

Naša mala ekipa je u oslabljenom sastavu zbog odliva nekih igrača u privremenu dijasporu, ali može se na nju računati kao da je kompletna… Stojimo i ćaskamo, ne prestrogo komentarišući zagrcnute, uzbuđene govornike; Branka roditeljski ozbiljna i decentna, Dule kao i uvek gleda kako da bude svakome od pomoći, Maja se ne zaustavlja, slika i snima i svugde je ima, prikaže nam se na tren pa nestane s horizonta, i tako, sve to traje možda jedan sat, program se završava s lepim željama za budućnost i uz najavu žurke, šetnje nema, gud najt end gud lak, hvala što ste došli (ako ste, je li, ušli) i to je to, so long, Marianne.

Tako je, dakle, izgledao prvi novosadski i vojvođanski Prajd, iz jednog, recimo tako, razumno subjektivnog ugla. Bilo je možda preoprezno, ziheraški, preko mere izolovano od tzv. šire zajednice, utoliko dakle i sterilno, pa opet, i takvo kakvo je, bilo je neophodno. Baš koliko i zakasnelo: zapravo je svojevrsni skandal da se Novi Sad tek sada upisuje na Prajd mapu, i to ovako u dvostrukim rukavicama. Ili je i to, oh, tako novosadski: samo da se ni sa jedne strane ne naruši nepisani, konsenzualni gradski mikofo…

Kontekst u kojem se odigrao Prajd vrlo je zanimljiv, upravo bizaran, skoro globalno unikatan. Na jednoj strani, ustavno najmoćnija osoba u ovoj zemlji je autovana lezbejka, na drugoj, predobro znamo da je sve to farsa, a da je ona tek sve iritantnija marioneta jednog sve mahnitijeg vlastodršca, pri tome dolazećeg iz samog tamnog središta najogrezlijeg mogućeg patrijarhata. Kako se onda razabrati u svemu tome? Šta činiti, a šta propustiti zarad višeg dobra? Kako se ne zafarbati u ugao jalovo čekajući da se uspostavi društveni i politički pretekst i kontekst kakvog nema i ne može se doveka čekati na njega, ali i kako ne postati statista u tuđoj predstavi, ili nosilac zahvalne role korisne budale? Eto njima organizatorima i nama podržavaocima teme za razmišljanje, ali i delovanje, dugo godinu dana.

A ja ću raditi na poboljšanju kvaliteta i važnosti sebstva, možda se dogodine kvalifikujem za direktan ulazak, ko zna, nije zabranjeno sanjati.

(Autonomija; naslovna fotografija: Filip Petronijević)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Sinod
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga