TEOFIL PANČIĆ: From ver ju?

Nikada nije svejedno na koju stranu podele ćete sesti

24. mar 2020

Ulazimo u gradski autobus i sedamo u prvi red iza srednjih vrata. Krajičkom oka i svesti registrujem da iza nas sedi relativno mlađa žena, oko 35-40 godina, ni po čemu upadljivog, kamoli jurodivog, izgleda i držanja. Posle nekog vremena, u autobus ulaze dvojica dečaka starih oko 12-13 godina, izgledom i držanjem tipični lokalni školarci. Zezaju se, razgovaraju međusobno na nekom šatrovačkom koji nekom tvrđem uhu može da zaliči na strani jezik.

Čitam, ne obraćam mnogo pažnju na ono što se dešava oko mene, kamoli iza mene. Ipak, u nekom trenutku registrujem nekakvo komešanje. Shvatim da ona žena iza mene nekome uzrujano govori: From ver ju? From ver ju? Evej from mi! Evej! Evej from mi!

Odgovora, međutim, nema. Onda se neko javi, kaže nešto toj ženi, objašnjavanje traje neko vreme, i onda se ona ponovo obrati – sad već razabirem ko joj je nevoljni (ne)sagovornik – jednom od one dvojice dečaka, koji je sedeo do nje: „Izvini, nisam znala da si Srbin. Mislila sam da si jedan od onih groznih migranata.“

Onda to ponovi i izvarira još jedan ili dva puta. Ne izdržim, ne odolim, okrenem se nazad i kažem tom dečku: Ubuduće treba da nosiš potvrdu da si Srbin, da te ne bi spopadale ovakve lujke.

Dečko me gleda, smeška se, sve mu je jasno, neprijatno mu je i što je siktala na njega i što mu se potom na ovaj način izvinjava, ali šta da radi? Onda u našem duetu sedišta naglas prokometarišemo još nešto o ludacima koji će tek početi da se množe kako se stepen histerije bude povećavao, to ženu, dakako, „isprovocira“, pa usledi uzajamna razmena, hm, laskavih epiteta. Posle još nekoliko stanica žena ustane i izađe. Ali ne pre nego što nam je svima objasnila koliko mrzi i prezire prljave i zarazne migrante i slične, a i one koji ih „vole“, i kako je ona jedna jadna radna žena koja je prisiljena da deli vazduh sa njima i nama, a mi da smo sigurno zgubidani i propalice čim se tu vozikamo autobusom i branimo smrdljive migrante, pa makar i u vidu jednog ovdašnjeg đaka.

Za sve to vreme, ono nešto preostalih putnika ćute i intenzivno zure u tzv. svoja posla.

Malo kasnije, izlaze i ona dva dečaka, prethodno smo malo proćaskali i pozdravili se. Pametni momci, sve znaju i sve kapiraju.

Naposletku, izlazimo i mi.

To je bilo juče. Od danas, od večeras, autobusa više neće ni biti, ni za nas, ni za školarce, ni za onu ženu, a bogme ni za ružne, prljave, zle i koronozne migrante. Ostaćemo sami, svako će poneti sebe u izolaciju, i ako preživi, valjda i izneti sebe odande, jednog lepog dana.

U jednom momentu naše uzaludne autobuske rasprave, pominjem koronu koja pogoduje eksponcijalnom porastu vidljivosti i čujnosti fašističkih ludaka. Ona žena odvrati da je korona tu sporedna, i to je, kad razmislim, jedino mesto gde bismo se složili. Virus je samo simptom.

A šta bi tek bilo da je onaj dečko bio malo tamnije puti? Ili da nije mogao da ponudi zadovoljavajući odgovor na pitanje: from ver ju?

I sa zarazom i bez nje, uvek je to pitanje podele na Čiste i Prljave, Zdrave i Bolesne, Naše i Strane. I pristajanja ili odbijanja da se takva podela legitimiše. I zato nikada nije svejedno na koju stranu podele ćete sesti. A najmanje je to svejedno baš onda kada su neke druge stvari najednom tobože važnije i preče.

(Vreme)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Druga runda
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga