- Autonomija - https://www.autonomija.info -

Teofil Pančić: Dabradašli u Subaticu!

Može li jezik da oboli, kao čovek? I ako može, kako se to manifestuje? Može li, recimo, jezik da doživi nekontrolisano bujanje ćelija, ne baš benignih? Neku vrstu nagomilavanja, umnožavanja tkiva, koja nipošto nije znak zdravlja? Nego ga, naprotiv, vodi u propast: iako izgleda kako ga je sve više, on se zapravo smanjuje, kopni.

U vreme našeg odrastanja, koje danas neretko i mitologizujemo, u SAP Vojvodini smo imali pet službenih jezika, a zvali su se: srpskohrvatski, mađarski, slovački, rumunski i rusinski. Zašto baš tih pet, a ne neki drugi? Zato što je to odgovaralo i demografskoj i linvgističkoj slici stvarnosti. Ništa tu nije bilo suvišno, a ako je nešto nedostajalo, to je po svoj prilici bio romski. Ali, to je priča za sebe.

Šta se u međuvremenu desilo sa onih pet službenih jezika? Potonjih četiri su tamo gde su i bili, ali sa srpskohrvatskim se desilo nešto neobično: nestao je, čini se kao da je preminuo, a istovremeno, tkivo tog jezika jeste nekontrolisano nabujalo, umnožilo se, rascepilo se, ima ga svugde i pojavljuje se u sve neobičnijim formama. I nikako ne deluje kao da mu je dobro. Prvo se podelio na srpski i hrvatski, onda je od „srpskog“ otpao crnogorski, a negde u međuprostor između njih smestio se i bosanski. Sada je, pak, od „hrvatskog“ otpao bunjevački, tako što je postao četvrti službeni jezik u opštini Subotica. Ništa nam ne garantuje da će se bujanje zaustaviti na toj tački, da neće biti novih cepanja tkiva; pokušaji nekih da to spreče pozivajući se na „veštačkost“ podele su promašeni i zakasneli, ukoliko se nisu založili već protiv prve podele. Prva podela je unapred legitimisala sve ostale ili, drugačije rečeno, sasvim je normalno da kad jednom uđete u pogrešan voz, sve stanice na vašem putu budu pogrešne.

Ali, odakle uopšte sva ova kvazivavilonska pometnja? Njen je izvor u nedotupavnoj dogmi provincijalnih nacionalista svih fela da „svaki narod mora imati svoj jezik“, jezik koji ga sasvim precizno odvaja od drugih naroda, jezik koji obeležava jasnu demarkacionu liniju između različitih etničkih (id)entiteta. To je notorna budalaština, što se može videti na bezbrojnim primerima širom sveta: niti „svaki narod“ ima „svoj jezik“ nego mnogi dele jedan, niti je nemoguće čak i ono obrnuto, da jedan narod govori više različitih jezika (Švajcarci, na primer).

Primenjeno na tzv. naše prilike, iz nesporne činjenice da postoje ljudi koji sebe etnički definišu kao Srbe, Hrvate, Bošnjake, Crnogorce i naposletku Bunjevce (a spisak se može još proširivati, daljim deljenjem bilo kojeg od delova već izdeljene „prvobitne mase“; možda se npr. Šokci jezički otcepe od Bunjevaca?) ne proizilaze po automatizmu ama baš nikakve „jezičke“ posledice, baš kao što nema jezičkih posledica proizilazećih iz činjenice da neki ljudi sebe zovu Nemcima, a neki drugi Austrijancima, i što čak i postoje države koje se po njima zovu: jezik im je, naime, i dalje isti, zajednički. I to bez obzira na minorne leksičke i ostale razlike unutar njegovog tkiva, a koje su, uostalom, karakteristika svakog jezika. Tkivo je bogato i zdravo, nema nekontrolisanog bujanja i cepanja.

Kako god bilo, famozni „identitetluk“, kao jedna od lukrativnijih podindustrija pod kontrolom ovdašnjih političkih mešetara i etnobiznismena, uporno proizvodi nove i nove apsurde, ne samo na polju jezika. Najnoviji „bunjevački“ slučaj nije u tom smislu, dakle strukturno, ni po čemu izuzetak niti čudo neviđeno, nego samo dalje mrvljenje i truljenje onoga što je gangrena napala još mnogo ranije. Kritikovati ovu farsu i šaradu sa polazne tačke po kojoj „bunjevački jezik ne postoji“ (nego je to samo jedan živopisni lokalni dijalekt, kao i desetine drugih od Sutle do Vardara) ima temelja i smisla samo ako isti kriterijum primenimo i na njegovu „stariju braću“, tj. na srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski jezik, jer ovi takođe ne postoje kao zasebni jezici koji bi se mogli iole ozbiljno izdvojiti iz skupne novoštokavske osnove. Ali iza njih, za razliku od bunjevačkog, stoje tzv. matične države i njihove akademske industrije za proizvodnju pompeznog paranaučnog smeća koje te „jezike nahvao“ stalno iznova priziva i stvara iz pepela.

Zato je ovo s bunjevačkim podjednako apsurdno, ali je barem manje tragično, a više zabavno. Recimo, najnovija odluka lokalnih vlasti, logično proizilazeća iz „jezikizacije“ bunjevačkog govora, jeste da naselja u subotičkoj opštini dobiju i svoje službene nazive „na bunjevačkom“, pa će se tako i ta prekrasna varoš na severu Bačke (bajdvej, odjednom je i „varoš“ proglašena za specifično bunjevačku reč!? Ulažem prigovor i tražim veštačenje!) ubuduće, osim Subotica, Суботица i Szabadka, službeno zvati i – Subatica. A na prilazima gradu će, pretpostavljam, pisati i: „Dabradašli u Subaticu“!

Nije to loše, ali zašto su ostali samoglasnici diskriminisani? Očekujem da se pojave nove etničke grupe koje će istaći svoje legitimne pretenzije prema trenutno neraspoređenim samoglasnicima, pa bismo mogli dobiti i nazive Subetica, Subitica i Subutica. Smešno, smiješno ili smišno? Mindegy.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!