TEOFIL PANČIĆ: Crkvene pare i „pijemontske“ strasti

Crna Gora je kao posebna priča, izgleda, trajni izvor frustracije za još itekako brojne i živahne rezidue "svesrpske" ambicije zvaničnog Beograda

20. juna 2019

Teško je reći vodi li neko računa o kalendaru ili se stvari odvijaju spontano, a onda se „dramaturški“ dorađuju, tek, činjenica je da ne može da prođe ni jedna nedelja bez neke nove – što najčešće znači: podgrejane stare – drame u odnosima Srbije sa okruženjem.

Najčešće je, naravno, u pitanju Kosovo, taj neiscrpni majdan inspiracije za ideologe i praktičare permanentnog vanrednog stanja kao načina života i vladanja i modeliranja društva u pravcu hronične iznurenosti „opsadnim stanjem“. Ipak, u svrhu razbijanja monotonije, u fokus povremeno ulaze i druge regionalne „stare mušterije“ poput Bosne i Hercegovine i Hrvatske.

Naposletku, tu je Crna Gora kao posebna priča, to jest, izgleda, trajni izvor frustracije za još itekako brojne i živahne rezidue „svesrpske“ ambicije zvaničnog Beograda.

Koliko pre neki dan, Nikola Selaković, jedan od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, pronašao je povoda da izjavi da je „Crna Gora klasična srpska država“, šta god to značilo. Implikacije tog stava nije preteško zamisliti. Među inima, i reakciju onih koji vode državu za koju predstavnik njihovih suseda sasvim ležerno izjavi da nije ništa drugo nego lokalna filijala njegove države. A teško je zamisliti da bi ta izjava – ne tol’ko važna po sebi kol’ko kao simptom jednog ukorenjenog shvatanja – mogla značiti bilo šta drugo.

E sad, ako se Crnoj Gori de facto propisuje neka vrsta ograničene i uslovne suverenosti, i nameće joj se svojevrsna drugorazrednost, nije za posebno čuđenje ni to da jedan zakonski predlog (o imovini verskih zajednica, među ostalima) koji dolazi od zvanične Podgorice može da izazove toliku moralnu paniku da se čini da Srbija i Crna Gora samo što nisu prekinule diplomatske odnose, nakon čega – zna se šta sledi. Uostalom, jedan ministar u Vladi Srbije takav je korak već javno predložio.

Dakako, ova moralna panika je spontana otprilike koliko i okupljanje Vučićevih pristalica iz cele Srbije u kolonama posebno angažovanih autobusa. Dovoljno je pogledati udarne televizijske termine i naslovne strane novina bliskih režimu – dakle, velike većine novina – da bude jasno da se radi o kampanji potpirivanja nacionalističkih strasti, kako u Srbiji, tako i u tzv. srpskom korpusu u Crnoj Gori.

Celokupna stvorena atmosfera je toksična i huškačka; iz nje, po već uhodanom običaju, pomalo teatralno iskače ton samog Vučića (karakteristično pasivno-agresivan i bolećivo optužujući), koji nominalno „smiruje strasti“, ali to su one iste strasti koje je sam uskomešao, preko političkih i medijskih mehanizama (a i nekih zakučastijih, iz polusenke polupodzemnih i parapolitičkih tokova) koji su mu na raspolaganju.

U ovako prepariranoj uzavreloj atmosferi, meritum stvari brzo postane sporedan, ili se čak sasvim izgubi. U svetu pravoslavnih crkava, na razne načine sraslih sa državama i etničkim nacijama čija imena nose, nije uvek lako i jednostavno na principijelan način raspetljati međusobne odnose, uključujući i one imovinsko-pravne. Primera je bezbroj uzduž i popreko tzv. pravoslavnog komonvelta. Država tu može da se umeša krajnje obazrivo, vodeći računa da ne napravi više štete od koristi.

Hoće li Crna Gora naći pravu meru i način da uredi odnose unutar crnogorskog društva, između ostalog rascepljenog i po versko-konfesionalnom osnovu, to ostaje da se vidi. Nije po sebi problematično oponirati potezima (i „učitanim“ namerama) tamošnje vlasti, ali ovo što sada dolazi iz Beograda, direktno se reflektujući na destabilizaciju odnosa unutar Crne Gore, ni po čemu ne ostavlja utisak konstruktivnog učestvovanja u raspetljavanju jednog složenog i istorijski obremenjenog pitanja, nego po svakom mogućem aspektu deluje kao izraz rešenosti da se iz ruku ne ispusti jedan snažan mehanizam spoljnog uticaja da odnose u Crnoj Gori, kao i u nekim drugim državama u okruženju. A Srpska pravoslavna crkva, to jest jedan (najčešće najglasniji) deo njenog klera, nikada nije oklevala niti bila nevoljna da posluži kao katalizator nacionalističke politike i „pijemontskih“ ambicija raznih beogradskih režima.

Naravno, već sledeće nedelje na „repertoaru“ će se naći nešto drugo, što ne znači da ovaj problem – u nemaloj meri veštački indukovan – neće ostati da tavori i tinja u stadijumu podgrejanosti, tako da bilo kada može da se „aktivira“. Ovakav način vođenja tobože nacionalne politike odavno je dokazano štetan za sve, a najštetniji za samu Srbiju, ali koga je briga?

Važno je da se taj karusel i dalje vrti u prazno, da ljudi imaju čime da se zabavljaju dok iza kulisa teku dubinski procesi druge vrste: oni na kraju kojih će svi, i vernici i nevernici ove ili one denominacije, ostati temeljito praznih džepova.

(Slobodna Evropa, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tvoje lice zvuči poznato
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga