TATJANA ROSIĆ: Marija Lukić i Marinika Tepić su heroine građanskih protesta

"Mnoge žene koje se nalaze na visokim državnim i političkim funkcijama, a za koje nas ubeđuju da su dokaz proevropske i moderne orijentacije savremenog režima, su sve vreme ćutale"

11. mar 2019

Aktuelni protesti se mogu okarakterisati kao protesti protiv straha. Kao neka vrsta narodnooslobodilačke borbe od straha. I narodnooslobodilačke borbe protiv nasilja koje se svakodnevno dešava u srpskom društvu na različitim nivoima i u različitim oblastima života. Godinu dana pre no što su protesti počeli imala sam osećaj da je strah stalno prisutan u nama i oko nas i toliko zgusnut da se bukvalno može seći na kocke. Taj osećaj me je pratio svuda: u učionici dok predajem studentima, na ulici, u razgovorima sa prijateljima. O nekim temama ljudi su počeli da govore šapatom, osvrćući se kao da su pod prismotrom. A onda su počeli da se dešavaju slučajevi nasilja bez presedana na koje se moralo reagovati i čija je kulminacija bio napad gvozdenim šipkama na Borka Stefanovića. I usledio je izlazak u javni prostor. To je bio taj prvi korak – kaže u razgovoru za Danas Tatjana Rosić, profesorka na Fakultetu za medije i komunikacije, feministička kritičarka i teoretičarka književnosti. Ovaj intervju vođen je uoči sve manje pominjanog levičarskog praznika – Dana žena, 8. marta.

  • I ljudi koji su započeli proteste su osećali strah.

– Oni su se pobunili protiv sopstvenog straha i straha svojih bližnjih. Jer su mislili da je taj strah ponižavajući, degradirajući i da nije moguće živeti valjano, živeti održivo ukoliko se pravimo da tog straha nema. Ponižavajuće je i degradirajuće i nasilje koje se uvek, pre ili kasnije, dešava u kulturama koje savremeni teoretičari prepoznaju kao kulture straha. Često se ovaj termin „kulture straha“ primenjuje na promene koje su uslovljene neoliberalnim multikorporacijskim kapitalizmom. Ali one kod nas – te promene, mislim – imaju specifičnu težinu. One su mnogo dramatičnije i radikalnije nego što smo spremni da priznamo. Kao što nismo tako lako spremni da priznamo da je Srbija postala društvo u kome se politički neprijatelji, i čak samo neistomišljenici, – ubijaju. Na udaru su svi, počev od novinara preko univerzitetskih profesora do aktivista i profesionalnih političara. Da ne pominjem radnike koji svakodnevno ginu na poslu, ostaju bez plate i osnovne socijalne zaštite, izvršavaju samoubistva u fabrikama.

Polako postajemo, da upotrebim jedan drugi teoretski pojam, društvo nekropolitike u kome je stanje haosa, vanredno stanje, kako ga je zvao Valter Benjamin, zapravo redovno stanje. To je stanje koje se odlikuje visokom stopom smrtnosti kako u okviru institucija (zdravstvenih i socijalnih, npr) tako i van njih, a koje počinje izazivanjem straha praćenog ćutanjem, ćutanjem koje traje i koje je akustička pozadina mnogobrojnih društvenih zločina o kojima je teško ćutati. A u Srbiji – na svoju sopstvenu štetu – ćuti i dalje većina, kao i mediji čiji način rada u savremenom društvu najviše doprinosi razvoju i širenju nekropolitika.

  • Kao i devedesetih, žene preovlađuju među demonstrantima.. Konačno, povećana izlaznost na izborima koje je Milošević izgubio može se pripisati ženama.

– Ukoliko u okviru društva postoji visok stepen tolerancije na nasilje, ukoliko njime vlada nasilje i kultura straha, uvek će sudbine žena pokazati stepen nasilja koji trpimo zapravo svi mi, pokazujući u kolikoj je meri jedno društvo nepravedno i lišeno solidarnosti, empatije i spremnosti za akciju. Uvek će ženska sudbina i ženska pobuna razotkriti stepen društvene paralize jednog društva koje kao da je hipnotisano u svom nedelanju, u odsustvu spremnosti da se kritički osvrne na samo sebe, u odsustvu angažmana. Takvo društvo uvek je obuzeto nekakvim defetizmom, u okviru koga se nekad i namerno širi ubeđenje da nije moguće ništa promeniti, da nismo u stanju da pomognemo sami sebi i da naša društvena situacija zavisi od neznanih viših sila. Protestne šetnje ukazuju upravo na suprotno: da je nužno hitno pomoći sebi, uz očuvanje onog što zovemo javno dobro. Jer je vera u javno dobro neophodna u vremenima straha u kojima je svako obuzet brigom za sopstvenu egzistenciju zaboravljajući da egoizam nikoga nije spasao. Naprotiv. Zato je neophodno odmah i sada posvetiti pažnju kulturi otpora koja kritički, nekada i kroz umetničke a ne samo društvene prakse, doprinosi da sagledamo društvene mehanizme koji nas ugrožavaju i razmotrimo načine da im se suprotstavimo. Smatram da su protestne šetnje prvi korak ka organizovanju šireg fronta kulture otpora koja tek počinje da se pomalja kao ideja na društvenom horizontu Srbije.

  • Objektivno žene imaju i dodatne ženske razloge da ustanu protiv ove vlasti.

– Kod žena postoji izraženija briga za budućnost. Nije reč samo o političkoj budućnosti, već o pravu da svakodnevni život oblikuju prema vlastitim stremljenjima, a ne prema često krajnje nerazumljivim i uznemirujućim projekcijama vlastodržaca. Nedavno sam slušala priču jedne mlade nezaposlene samohrane majke. Ona ne uspeva da ostvari svoja prava jer je Centar za socijalni rad tretira kao vlasnicu stana, a stan zapravo pripada banci, a ne njoj budući da je stan pod hipotekom zbog otplate stambenog kredita. Čitav niz birokratskih prepreka onemogućava one koji su u krajnje nezavidnoj situaciji da poprave svoj položaj. Država proklamuje neka prava, a onda postavi prepone koje malo ko može da pređe. Čitav set zakona je usvojen ali se ti zakoni ne poštuju u praksi, i to nije slučajno. Nije to propust sistema već pravilo po kome on funkcioniše u svim ravnima pa i u ravni brige za žene i zaštite nejakih.

  • Vi sistematski podržavate akcije organizacije „Krov nad glavom“. Upravo iz vaših postova sam saznala za slučaj baka Mare.

– Baka Mara je u teškom zdravstvenom stanju. Ima devedeset godina, plućnu emboliju, ne sme da se izlaže rizičnom pokretanju, a izvršitelji hoće da je na minus temperaturi izmeste iz stana u kome živi sedamdeset godina. Ona ne spori vlasnička prava samo očekuje da je ne izbacuju na ulicu usred zime (na šta po zakonu i nemaju pravo). Preporuka lekara je bila da se baka Mara ne pokreće najmanje dva meseca. O njoj se brine ćerka koja je o svemu ovome obavestila nadležne, uključujući i izvršiteljku. Združena akcija „Krov nad glavom“ je dva puta uspela da pomeri ovaj krajnje nehuman zahtev izvršitelja. Pitanje je i dalje otvoreno. Opet je reč o dve žene, o bezdušnoj državnoj intervenciji. Strogoća se prakticira na nemoćnima.

  • Šta izvršitelji kažu ljudima koji svojim telima brane nemoćne i deprivilegovane građane i građanke?

– Nekada ćute, ali često kažu da samo vrše svoju dužnost, da je to njihov posao za koji primaju platu i da moraju da izvršavaju naloge koje dobiju. Kada ih aktivisti „Krova nad glavom“ upozore da je to što rade i protivzakonito i čitaju im članove zakona koje krše, izvršitelji zahtevaju da se sklone i igra mačke i miša se nastavlja. Ipak, aktivisti su ovog meseca uspeli da spreče poslednja četiri iseljenja. Zanimljivo je da ako naiđu na otpor i sami izvršitelji se povuku što će reći da i sami imaju svest da su krenuli u neku vrstu protivzakonite aktivnosti.

  • Da li vama kao teoretičarki književnosti odgovori izvršitelja izgledaju kao izvučeni iz vokabulara fašizma? Nisu li to belodani znaci fašizacije društva?

– Apsolutno se radi o fašizaciji društva na svim nivoima. S jedne strane postoje oni koji „samo izvršavaju naloge“, a sa druge strane se masa ljudi pravi kao da se ništa ne dešava. Interesantno je posmatrati kako se u slučajevima pomenutih prinudnih iseljenja ponašaju komšije. Neke komšije se pridruže akciji, ali neki samo prođu kao da nemaju pojma o čemu je reč, a žive tu godinama pored ljudi čija prava su ugrožena. Dakle, nije samo reč o izvršiteljima koji daju iste odgovore koje je davao Ajhman na suđenju u Izraelu. Reč je o onoj većini koja se pravi da problem ne postoji, koja neće da zna i koja iz neznano kojih razloga smatra da se to njima neće dogoditi. To je onaj trenutak u kome se zapravo rađa fašizam. Ta neosnovana i zapravo glupa vera da je bitno da sebe sačuvamo i da se nama neće desiti, ako budemo „pametni“, ono što se dešava svima. Da parafraziram Brehtove reči i danas sasvim aktuelne: Kad su došli da ga vode on je bio komunista; ja nisam bio komunista i to me se nije ticalo. Kad su došli da ga vode on je bio Jevrejin; ja nisam bio Jevrejin i to me se nije ticalo. Kad su došli da ga vode on je bio peder; ja nisam bio peder i to me se nije ticalo. Kad su došli po mene više nije bilo nikoga da me brani.

  • Šta prepoznajete kao specifičan ženski protest tokom ovih četrnaest uzastopnih subota?

– Ženski aktivizam je uvek okrenut ka odbrani života, a svaka odbrana života je okrenuta ka budućnosti. Mi moramo da imamo pravo na budućnost i ne smemo da se plašimo da to pravo tražimo. U tom smislu u okviru šetnji rođene su i dve „heroine“ protesta. Prva je svakako Marija Lukić, koja se pobunila protiv seksualnog zlostavljanja koje je trpela od gradonačelnika Brusa poznatog pod nadimkom Jutka. Druga je Marinika Tepić, koja je kao poslanica progovorila o političkim manipulacijama i odmah podržala Mariju Lukić u njenoj borbi protiv seksualnog zlostavljanja koja traje više od godinu dana a koje još nema pravni ishod. I Jutka je, kao i Babić, podneo ostavku na svoju funkcionersku poziciju, ali izgleda da nijedan od njih dvojice pravno neće odgovarati. Moram napomenuti da je, s druge strane, Marija Lukić dobila otkaz kao i još nekolicina žena koje su se pridružile njenoj prijavi protiv seksualnog zlostavljanja kome su bile izložene od strane Jutke.

  • Šta nam govori slučaj ove dve heroine?

– Pa govori nam da su mnoge žene koje se nalaze na visokim državnim i političkim funkcijama, a za koje nas ubeđuju da su dokaz proevropske i moderne orijentacije savremenog režima, sve vreme ćutale. Nisu se izjašnjavale povodom navedenih slučajeva. O slučaju su pisale i govorile pre svega novinarke poput Jovane Gligorijević, na primer, stvarajući neku vrstu aktivističkog ženskog fronta.

  • Protesti su šansa da se zaustavi proces sve žešće repatrijarhalizacije društva.

– Protesti imaju smisla u raskrinkavanju sve jače i doslednije repatrijarhalizacija Srbije u kojoj navodno postoje žene koje odlučuju a nalaze se na visokim političkim funkcijama. Zašto se nijedna od SNS-funkcionerki nije oglasila ovim povodom? Zašto ćute? Zašto štite SNS-patrijarhat? I patrijarhat uopšte? I, naravno, na taj način ga grade i učvršćuju. Protesti su dakle bitni ne samo kao borba za hrabre žene koje veruju u budućnost već i kao borba protiv, ne samo osionih muškaraca, već i svih onih žena koje ćute i uskraćuju drugim ženama podršku, ne oglašavaju se i vredno nalaze opravdanja za sve gore navedene slučajeve. Feministička teorija nas oduvek uči da postoje žene, i to brojne, koje su čuvarke totalitarnih političkih režima i patrijarhalnog poretka. Mislim da svi nabrojani slučajevi ukazuju na to da su naše aktuelne političke funkcionerke, koje pritom sede u raznim vladinim telima za razne vidove rodne ravnopravnosti, zapravo te čuvarke. I kao takve bi trebalo, skoro bez izuzetka, da budu i shvaćene. Dobar deo političkih i ideoloških obmana u kojima živimo bio bi time razvejan.

Nasilje nad ženama je sistemsko

– Protesti su u fokus doneli upravo tu činjenicu permanentnog nasilja koje se u slučaju društva bremenitog problemima naročito radikalno ispoljava u svakodnevnom životu žena. Protesti su zapravo postali neka vrsta platforme koja belodano pokazuje da su različiti slučajevi nasilja i opresije nad ženama sistemski, da nije reč o izolovanim ili sporadičnim događanjima nego o sistemu koji nužno rađa tu vrstu incidenata. Možemo navesti čitav niz takvih, brutalnih incidenata. U julu 2017. godine je u dvorištu Centra za socijalni rad Novi Beograd na smrt pretučena Olga Lovrić. Pretukao ju je muž u prisustvu troje maloletne dece. Istog meseca sličan zločin se ponovio u još strašnijem vidu: u dvorištu Centra za socijalni rad Rakovica. Bivši muž medicinske sestre Maje Đorđević prvo je udavio njihovog četvorogodišnjeg sina a zatim zaklao svoju bivšu suprugu. Namerno podsećam na ova dva strašna događaja koja potvrđuju koliko naš sistem malo vodi računa o životima najugroženijih i najslabijih, dece i njihovih majki. Mahom siromašnih samohranih majki.

Pazite, sve se ovo dešava u glavnom gradu Srbije, u po bela dana, u okviru institucija nadležnih da zaštite socijalno ugrožene, pre svega decu a zatim i samohrane majke i porodicu uopšte. Sudija koji je medicinskoj sestri naložio, naplativši joj pri tom drakonske novčane kazne, da da dete ocu na viđenje – posle čega je otac ubio dete – ne smatra se odgovornim za svoju presudu. Niti je ijedan od službenika pomenutih Centara za socijalni rad – koji očigledno ne rade adekvatno na slučajevima za koje su nadležni – pretrpeo bilo kakve sankcije. Na jednom od prethodnih protesta snimila sam ženu koja je nosila transparent na kome je tražila pravdu za Staniku Gligorijević (52) iz knjaževačkog sela Debelica koju je ubio automobil Zorana Babića direktora koridora Srbije na naplatnoj rampi u Doljevcu. Kad sam tu fotografiju postavila na Fejsbuk, žene su je masovno delile dalje i lajkovale. Babić je podneo ostavku ali nije izgledno da će bilo ko pravno odgovarati za ovaj incident koji zapravo nije incident već pravilo.

(Nadežda Radović, Danas / Foto: Goranka Matić)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga