TAMARA KALITERNA: Dobro – strano telo u Srbiji

Haški tribunal posle svega

Priredio: Tamara Kaliterna
10. jan 2013

Ove godine zatvorene su ispostave Haškog tribunala u Zagrebu i Prištini. Za kancelarije u BiH i Srbiji još ima posla, iako će većina prvostepenih postupaka biti okončana ove godine. Očekuje se da će suđenje Radovanu Karadžiću završiti 2014. godine, a suđenja Goranu Hadžiću i Ratku Mladiću sredinom 2016. godine. Zašto Hag ostaje u ove dve države, objasnili su sami Beograd i Pale, ratna prestonica Republike Srpske (RS).

Iako Tribunal od osnivanja 1993. ne dozvoljava da državljani Srbije služe kaznu u Srbiji jer bi ih „tretirali kao heroje i imali bi povlašćene zatvorske uslove“, Beograd to uporno traži. Poslednji put 2. decembra, a Sizifovu inicijativu je predstavio Rasim Ljajić, ministar spoljne i unutrašnje trgovine. Hronično u deficitu sa svetom, Srbija uspeva da izveze samo duboko smrznutu boraniju i plitke laži.

Prugasti djed božićnjak

U julijansko badnje jutro načelnik „Istočne Ilidže“ Predrag Kovač delio je poklone Srbima osuđenima za ratne zločina. Položajnik je, kao i 16 osuđenih, bio borac vojske kojom je komandovao Mladić. „Istočna Ilidža“ je deo Sarajeva koji je, kao i Pale, pripao RS.

„Nisam video takve grozne i potresne scene nikad u celom mom životu… kao tokom egzodusa Srba iz Sarajeva. Možete li zamisliti da sretnete neku staricu, pola premrzlu, kako nosi kesu u koju je stavila kosti svog sina, poginulog 1992. godine?“, jadao se Mladić u beogradskom nedeljniku NIN marta 1996. godine pod naslovom „Žena koja je slomila srce generala Mladića“. Boljestojeći Srbi su iskapali mrtvačke sanduke predaka iz olimpijskog grada, prevozili kovčege kolima, nosilima, leđima, kotrljali na burićima, ali i taljigama.

Stanište živih i mrtvih Srba se odmah prozvalo „Srpska Ilidža“, ali je Ustavni sud BiH 2004. godine taj naziv ukinuo. U „Istočnoj Ilidži“ se fond živih Srba neprestano smanjuje na račun fonda mrtvih Srba. Godišnje umre 37 Srba više nego što se rodi. Granica „Istočne Ilidže“ i Federacije BiH nije obeležena i ponekad ulica razdvaja stanare iz atara Milorada Dodika i Predsjedništva BiH.

Ekipa beogradskih „Večernjih novosti“ izračunala je 29. novembra 2012. da su u Haškom tribunalu Srbi osuđeni „na 685,5 godina zatvora, što je najmanje tri puta više od svih ostalih naroda biše Jugoslavije“. Deset dana posle „Novosti“ je novinarka „Politike“ Dorotea Čarnić izlicitirala da je Tribunal osudio „Srbe na ukupno 925 godina zatvora, ne računajući tu još četvoricu kojima su izrečene kazne doživotnog zatvora“. Naslov teksta je nakvasao do: „Hiljadu godina zatvora za Srbe u Hagu“.

Naslovna strana „Novosti“ od 21. novembra 1991. izgleda ovako: „Posle stravičnog masakra 41 deteta u obdaništu u Borovu naselju“; „Pokolj pre predaje“; „Članovi hrvatske nacionalne garde po svedočenju fotoreportera Rojtera Gorana Mikića sekli grkljane deci između pet i sedam godina i bacali ih u podrum”. U tekstu najavljenom na naslovnoj strani nepotpisani izveštač objavljuje jezive detalje zločina koji se nije desio. Na dnu strane je izveštaj sa „Konferencije za štampu u vladi Srbije: Makedonija ukida Srbe“.

Laž iz vukovarskog predgrađa plasirana je u trenutku kada je na Ovčari, onom vukovarskom predgrađu koje je bliže Srbiji istog 21. novembra streljano s leđa više od 200 civila hrvatske nacionalnosti otetih iz bolnice, među kojima i trudnica. Još 70 otetih nije nađeno.

Kao konkurenciju „Novostima“ „Politika“ je izvela na tržište dnevnik „Politika ekspres“. Izumrli izdanak najstarijeg dnevnog lista na Balkanu je 5. novembra 1991. objavio takođe na naslovnoj strani: „Hrvatska vrši masakr“ i „Četvrti Rajh hrabri ustaše“. „Ekspres“, što pokazuju, u poređenju sa „Novostima“, zašećereni naslovi o agresiji Srbije na Hrvatsku, nije izdržao konkurenciju.

Navodnjavanje tla zločincima

U Hagu je optužen 161. Nacionalnim sudovima vraćeni su predmeti trojice Hrvata, jednog crnogorskog Srbina i osmorice bosanskih Srba. Pre odvođenja u Hag umrla su osmorica optuženih, među njima Janko Bobetko, Željko Ražnatović Arkan i Vlajko Stojiljković. Pre završetka suđenja umrla su takođe osmorica, među njima Slobodan Milošević i Momir Talić, optuženi za genocid. Povučena je optužnica za osam Srba iz Bosne, po jednog Srbina sa Kosova, Hrvata iz Bosne, Albanca i Bošnjaka i devetorice onih koji su prećutali nacionalnost. Svi osuđeni imaju nacionalnost.

Sud je pokazao da funkcija ne štiti. Neki optuženi su se popeli na vrh hijerahije u ratu, drugi zato što su mitološku utopiju pretvarali u krvavu sadašnjost.

Krivice su oslobođena petorica kosovskih Albanaca, jedan Makedonac, trojica Hrvata, četvorica bosanskih Hrvata, dvojica Bošnjaka i dvojica Srba – Milan Milutinović i Miroslav Radić. Sudi se šestorici bosanskih Hrvata; Hadžiću, hrvatskom Srbinu; bosanskim Srbima Karadžiću, Mladiću, Stojanu Župljaninu i Mići Stanišiću, te Jovici Stanišiću, Franku Simatoviću i Vojislavu Šešelju koji su se izjasnili da su Srbi.

Tribunal je osudio 45 bosanskih, trojicu hrvatskih i devetoricu Srba iz Srbije. Osuđeno je 12 bosanskih Hrvata, petorica Bošnjaka, po jedan Albanac, Makedonac. Osuđena su i dvojica Crnogoraca, od kojih je jedan Šljivančanin, Crnogorac, kao i Bosanac Mladić prisvojen kao „srpski heroj“. Neobjašnjivo, nerazumno otimanje da zločinaca bude što više i da budu „naši“ i kada nisu i neće da budu. Zlikovci su uvršteni u program besplatne veštačke oplodnje.

U ratovima na prostoru bivše SFRJ je oko 130 hiljada ubijenih i nestalih. U Bosni i Hercegovini je 96 hiljada mrtvih, od toga su dve trećine Bošnjaci, a 45 odsto civili; u Hrvatskoj oko 11 hiljada Hrvata i oko 6.500 Srba. Na Kosovu je od početka 1998. godine do kraja 2000. godine stradalo 13.500 ljudi. Srbi su 17 odsto kosovskih mrtvih.

Haški sud je osnovao Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu s poglavljem VII Povelje UN, istim onim u kome je šest godina kasnije našao osnov bombardovanja Jugoslavije. Osnivanje Suda nije uplašio zločince, a pokleknuli su pred NATO bombarderima.

Prvosveštenici zločina

„Kako ručice mog najmlađeg dječaka mogu biti mrtve. Svakog jutra pokrivam oči da ne vidim kako djeca idu u školu, očevi na posao i drže se za ruke”, svedoči Bošnjakinja D. D. na suđenju Radislavu Krstiću, prvom osuđenom za genocid u Evropi posle 1945. U julu 1995. D. D. je imala 41 godinu, ćerku i tri sina. Živeli su u Srebrenici. Muž i najstariji sin su odlučili da pobegnu kroz šume. Na rastanku ih je poslednji put videla.

Kao i hiljade izbeglica, D. D. je sa dvojicom mlađih sinova provela dve noći u Potočarima. Dok su ujutro 13. jula 1995. čekali kamion kojim su Srbi transportovali žene, decu i starce na teritoriju pod bošnjačkom kontrolom, prijatelj je pošao da traži vodu za njenog starijeg sina. Bilo je 37 stepeni. Vratio se užasnut: “Vidio sam glave i udove svuda gdje sam tražio vodu”. Dete je zadrhtalo. D. D. je videla kako vojnik iz obruča oko kolone izbeglica upire prstom u njenog sina. Čula je: „Popoviću, vidi ovoga“ i shvatila da govori o njenom detetu. Vojnik je pozvao njenog 14-godišnjeg sina da istupi iz kolone. „Stezala sam mu ruku. Ponavljao je – imam 14 godina. Zašto ga uzimate. Rođen je 1981. Molila sam ih, preklinjala, ali je vojnik ponovio naređenje i bacio dječakovu torbu na obližnju hrpu“. Dok ga je vojnik odvlačio, poslednji put je čula dečakov glas: “Mama, molim te, uzmi moju torbu”. Devetogodišnji sin je vrištao. Kamioni i autobusi, pretrpani ženama i decom krenuli su prema selu Tišća. Usput su ih kamenovali. Njenog sina su pogodili u glavu. „U Tišću su bili krupan četnik i dječak, manji od mog sina koji je rođen 1986. Držao je pušku i naredio da se smjesta iskrcamo”. Nikada više nije videla muža i dva sina. “Kao majka, još se nadam”, kaže D. D.

Na suđenju Karadžiću svedočila je Mirsada Malagić koja je u srebreničkom masakru takođe izgubila muža, dva sina i svekra. Dvojica genocidnih su izvršila jedan zločin nad dve majke, četiri sina, dva muža. Mirsada ne zna ko je D. D. ali njen bol zna.

Oko 40.000 ljudi je potražilo utočište u gradiću Srebrenici. „Bilo je toliko ljudi da je gotovo svaka granata pogodila cilj. Nije mogla da promaši“, rekla je. „Trebalo je samo da pogodite Srebrenicu – i nekoga bi ubili“, kaže Malagić.

Porodica je 10. jula odlučila da se svedokinja, sa desetogodišnjim sinom i svekrom zaputi u četiri kilometra udaljen logor UNPROFOR-a u Potočarima. Suprug i dvojica starijih sinova krenuli su kroz šumu prema Tuzli, na slobodnoj teritoriji.

Baza UN u Potočarima je bila prepuna. Prenoćili su u obližnjoj fabrici sa drugim izbeglicama. Te noći su „muškarci izvođeni i ispitivani. Uglavnom se nisu vratili“, rekla je svedokinja. Svekar je odveden u obližnju „bijelu kuću“. „U dvorišu su Bošnjaci morali da ostave torbe, i vidjela sam kako moj svekar ostavlja torbu i ulazi u kuću. Nikada ga ponovo nisam vidjela“. Dvojica njenih starijih sinova – koji su u ono doba imali 15, odnosno 20 godina i njen četrdesetčetvorogodišnji suprug – nađeni su u svaki u svojoj masovnoj grobnici.

Svedokinja je tvrdila da su Srbi nosili uniforme UNPROFOR-a: „Kada bi holandske vojnike pitali šta da radimo ili gdje da idemo, oni bi se nasmiješili. A ovi su srpski znali toliko dobro, da nema šanse da su bili Holanđani.“

U Hagu je dosuđeno pet kazni doživotnog zatvora – tri za Srebrenicu, jedna za Sarajevo i Višegrad. Za Srebrenicu ima 15 presuda, od toga šest za genocid. Momčilo Krajišnik oslobođen je optužbe za genocid. U Srebrenici je ubijeno 8.372.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga