SVETLANA SLAPŠAK: Što epidemija bude duža, veći su izgledi za ozbiljnije društvene promene

"U Srbiji se potpuno ogolila vlast koja ima izrazite sociopatske osobine"

24. apr 2020

Sem razumljivog pitanja da li ću preživeti, koje negde čuči u svesti, ali neću da ga pokrećem, moj se život nije mnogo promenio: sedim i pišem.

Odložena su moja mnoga predavanja i nastupi, putovanja odnosno gostovanja, na koja sam stizala na svojim invalidskim kolicima, zahvaljujući mužu koji me je vozio. Naš penzionerski život, bez radnog vremena i radnih dana, nije mnogo različit od ovoga. Na početku karantina napravila sam ambiciozan plan rada, sad vidim da toliko vremena nemam. Nešto od folklora izolovanosti nije loše – gledam opere, pozorišne predstave, balet, koncerte, posećujem muzeje, stvari koje sam propustila ili mi nisu bile dostupne; čitanje ima ubrzaniji ritam. Najveća razlika je u tome što moramo misliti o novim oblicima otpora. Ovako Svetlana Slapšak, književnica, antropološkinja i doktorka antičkih studija, opisuje u razgovoru za Danas svoj život u trenutnim okolnostima svetske pandemije. Ova rođena Beograđanka koja živi i radi u Ljubljani od 1991. godine, autorka je brojnih radova iz područja antropologije, lingvistike, klasičnih studija, rodnih studija… Za knjigu eseja „Leteći pilav“ nagrađena je priznanjem „Mirko Kovač“ 2015, dok je dve godine kasnije dobila Vitalovu nagradu za roman „Ravnoteža“…

*U vašem antiratnom romanu „Ravnoteža“ pisali ste o građanskoj solidarnosti za vreme ratnih ’90-ih, i to onoj nevidljivoj, koja je moćno delovala van svih radara. Čini li vam se da se nešto slično dešava i danas?

–U romanu sam najviše pisala o slepoj mrlji srpske književnosti o poslednjem ratu – o ženama i o njihovom stvaranju solidarne građanske kulture. Posleratno srpsko društvo energično se potrudilo da se ženama osveti zbog toga. Slično se desilo i u drugim posleratnim društvima u okolini, ali je u srpskom glavni pečat ostavila nasilna odsutnost, odnosno samo alternativna prisutnost rasprave o odgovornosti za rat. Današnja situacija, u kojoj su ”neprijatelji” nefunkcionalni, odnosno jedini neprijatelj je ”nevidljiv“, ogolila je vlast u svoj njenoj rudimentarnoj gluposti, kriminalnim praksama i teškoj sociopatiji, uz obilje pojedinačnih psihopata u njoj. Otprilike četvrt veka od rata, sećanje je i živo i podložno miturgiji, stvaranju mitova: neke tehnike su sigurno obnovljene, otpor koji motiviše prakse nije manji, nego verovatno još veći. O tome svedoče priče mojih prijateljica i prijatelja iz Beograda.

*Kako je u Sloveniji u ovim vanrednim okolnostima?

–Promena vlade desila se ovde istih dana kad i početak karantina. Dobili smo izrazito desnu vladu, u samo mesec dana pokazala je tačno šta hoće i može, zloupotrebljavajući vanredno stanje, i uz to pokazala nesposobnost da se nosi sa situacijom. Na sreću, profesionalna populacija, pre svega zdravstvena deluje odlično, i uz to i još postojeća socijalno zasnovana funkcionalnost društva. Izgleda skoro kao čudo, odmah do Italije… Ostaje velika smrtnost u staračkim domovima, mnogim obolelim starcima ne daje se bolnički tretman. Janšina vlada je izvela skandalozne kadrovske promene, neki provereno najgori dobili su visoke položaje, izbilo je mnogo koruptivnih afera u vezi sa nabavkom medicinskih sredstava – tačnije, opšta grabež i pravo ratno profiterstvo; jasna je tendencija zastrašivanja vojskom, kontrole nad građanima, grubi su napadi na intelektualce, umetnike, novinare, državnu televiziju. Janša već četiri godine ima svoj medijski centar (TV, portal i časopis, uz mnogo lokalnih portala), koji se uglavnom plaća iz Mađarske, i koji bez prestanka proizvodi laži, vređanja, rasizam, seksizam, demonizaciju svega levog i jugoslovenskog, revizionizam, mržnju prema svakom drugačijem, ranije nezamislivi primitivizam. Uz to je i organizovana služba botova i trolova. U toj smrdljivoj bari već dugo se zahtevaju konc-logori za levičare, pobijanje izbeglica, batinanje i prinudni rad za neposlušne intelektualce, izražavaju se simpatije za neonaciste, Trampa, fašizam svih oblika. Sve bi to sad moralo da postane mainstream, i otpor je očekivan. Janša sam ne može da se uzdrži grubih verbalnih napada. Poslednji put kad sam bila napolju, govorila sam na povelikom mitingu protiv stvaranja nove koalicije i davanja vlasti Janši. Sada se otpor preselio na internet, na video-akcije, na natpise na prozorima i balkonima, postao je važan ljudski glas, ako telo ne sme da deluje.

*S tim u vezi, kako vidite situaciju u Srbiji, ali i ostatku regiona, pa i Evrope? Preti li nam novi totalitarizam nakon vanrednog stanja?

–U Srbiji se potpuno ogolila vlast koja ima izrazite sociopatske osobine. Nikakva realnost zaraze ne opravdava šikaniranje staraca, beskonačne policijske sate, manjak zaštitne opreme za stanovništvo, nebrigu za socijalno ugrožene, nezaposlene, Rome. O kršenju Ustava i zakona da i ne govorimo…Stanovnici su pri tome sa svih strana izloženi svakodnevnoj verbalnoj torturi predsednika države koji je za sebe uzeo sve prerogative vlasti. Groteskne ”ekipe” smenjuju se oko njega – traženje tačnih informacija dodatno iscrpljuje one koji su u stanju da prosuđuju. Epidemija je svakako izazvala mnogo pogrešnih poteza u regionu i u Evropi, jer je njen tok nepredvidljiv. No ostaje da je dobro opremljeno i veliko javno zdravstvo preduslov za manje smrtnosti. Građanska poslušnost je u ovoj krizi zaželjena sve dok su zahtevi i mere razumni, odnosno dobro objašnjeni. Upravo zbog toga mora se reagovati na najmanji znak preterivanja. Izvesno da svaka vlast želi duže, dublje, jače mere represije i kontrole, a stezanje bilo koje vrste prvi je znak želje za potpunom vlašću. Totalitarizam nije moguć, jer zahteva ideološki tekst odnosno njegovu aberaciju – toga nema na vidiku. Značajnije je događanje sa neo-liberalnim kapitalizmom: naslućuje se post-industrijsko doba, sve države daju neviđena sredstva da se održe proizvodnja i poslovi: to je prvo, ljudi su mnogo manje važni. Svima odgovara ”prirodni” genocid staraca. Poslodavci, paradoksalno, zahtevaju državni novac kao da su u socijalizmu, a stapanje je mogućno, vidimo na kineskom primeru. Što epidemija bude duža, veći su izgledi da se ipak dese neke ozbiljnije društvene promene. Gledajte samo nervozu kapitala, pa se upitajte zašto nam odasvud savetuju hibernaciju, mir, bavljenje sobom: naprotiv, privremena ograničenja morala bi nas naterati na ogromno povećanje intenzivnosti – učenja, razmišljanja, kritičnosti, pripreme da to ne dopustimo.

*Izjavili ste nedavno da upravo u nužnoj izolaciji moramo biti, više nego ikad, političke životinje… Smatrate li da se iz svega može izroditi nova revolucija? Od čega to zavisi?

–Nikako ne bih htela na pijacu na kojoj se sada pop-filozofi i mnogi drugi takmiče u prežvakavanju odnosno prodaji metaforike bolesti i predviđanja budućnosti. Ako se misli o promeni, onda to znači čvrstu discipline mišljenja, dobro planiranje i organizovanje, i rad na terenu, po kućama, nevidljivo, uz širenje mreža – sve dok ne krenu da nas hvataju po kućama. Ako se samo čuvaju snage za budućnost, koja se sprema u gorem obliku, neće se moći mnogo menjati.

*Korona je pokazala da smo svi jednaki pred bolešću i smrću, ali ne i pred državom i politikom. Ovih dana pomaže se privredi ali ne i radnicima, koji rizikuju svoje živote zarad kapitala… Kako se uopšte nadati novom komunizmu u takvim situacijama?

–Nadati se novom komunizmu bilo bi mogućno kada bi se raščistila značenja. Kineski kapitalistički komunizam sa eksploatacijom i kontrolom? Socijalističke ideje, i pored političkog poraza Sandersa i Korbina, danas imaju novu težinu. No da je Sanders bio izabran, izvesno ne bi radikalno promenio američku kolonijalnu spoljnu politiku, ukinuo NATO i Gvantanamo – Obama je ovo zadnje obećavao, a nije uradio ništa. Sa druge strane, pogledajte programe retkih starih komunista ili program SYRIZA: to su umereni zahtevi, pre svega paket javnih besplatnih usluga (zdravstvo, školstvo, socijalna uravnoteženost), zatim državna vlast nad infrastrukturom, energijom, ključnim industrijama i izdašno finansiranje kulture, kao i nezavisnih medija, plaćenih da nadziru i kritikuju. Mnoge od tih zahteva delom ili u celini realizuju neke države neo-liberalnog kapitalizma, bili su uveliko primenjivani u pred-tačerovskoj Engleskoj, u socijalnim programima u Evropi ’80, čak i danas sledimo neke tragove. U raščišćavanju značenja nije loše ni setiti se evrokomunizma… De-demonizacija termina komunizam bi sa raščišćavanjem značenja bila mnogo lakša. U našim uslovima, borba protiv istorijskog revizionizma izgleda kao dobar početni korak. Sa svojim životnim iskustvom (nikada članica partije, disidentstvo sa očekivanim posledicama, ugrađena prosvetiteljska liberalnost i vera u razum) trebalo bi da budem besna anti-komunistkinja: naprotiv, posleratno doba i ”tranzicija” govore o drugačijim društvenim potrebama, a epidemija, odnosno odnos prema njoj pitanje jednakosti i pravičnosti postavio je tako da se više ne može izbeći temeljna promena društva. Mlade komuniste bih samo podsetila da su oni najstariji smatrali da je biti feminista nužni deo opredeljenja – bez toga definicija ne važi.

*Kakva će biti pozicija žena u post-kovid svetu? Poslednjih dana zabrinjavaju statistički podaci da sa izolacijom raste nasilje u porodici…

–Eto nas kod ključnih pitanja: slepo držanje patrijarhalnih konvencija o ”tradicionalnoj” porodici i nepriznavanje različitih seksualnih opredeljenja (ono što ja imenujem ”soj”) nužno završava u represiji od spolja i iz iznutra. Za to veliki deo odgovornosti nosi crkva. Država bi morala preuzeti svoj deo odgovornosti, a za to je potrebna dobra socijalna služba. U odsustvu svega, solidarnost među onima koji su svedoci ili znaju za slučajeve nasilja bila bi ključna za relokaciju žrtava u potpunoj tajnosti, ako već ne može da se organizuje prisilno (državne službe) uklanjanje nasilnika. Konačni cilj je jednostavan: reč je o položaju ljudi, jer ženska prava su ljudska prava. Možda treba podsetiti da su žene na celoj teritoriji Jugoslavije bile većinski protiv rata, za mir i očuvanje postojeće države u nekom dogovornom obliku; kada je rat započeo, saradnja među njima nije prestala, ni zajedničko spasavanje života drugih, ni međusobna solidarnost – dakle imaju posebne zasluge. Više mogućnosti u budućnosti imaće političke opcije koje to priznaju.

*Književnost je često opisivala velike epidemije koje su menjale svet. Šta nas iskustva kuge, kolere… mogu danas naučiti?

–Velika dela o ovim temama govore o nemogućnosti čoveka da pobedi svoju ”prirodu”, što je u osnovi depresivno i ne poučava nas mnogo. U Vašem pitanju je didaktičnost, odnosno potreba za nečim što bi nas učinilo spremnim za strašnu realnost. Ja takvu mogućnost vidim pre svega u distanci, humoru, mašti, kao nužnoj dopuni očajanju i analizi, istovremeno. Ukratko, Tukidid, Kami, Markes, Saramago, Belatin, Atvud – lista je beskonačna. ”Filujte” ju Vinaverom, Bokačom, Rableom, Dikensom, Šekspirovim komedijama, Aristofanom… Inače kod sebe, na dohvat ruke, već godinama imam Vinaverovu Pantologiju i Alaj-begovu slamu, za prvi znak besa ili očajanja – savršeno odgovara i karantinu i epidemiji.

Izvan književnosti, post-apokaliptični stripovi, filmovi, kriminalke – sve su to odlična pomagala, za razliku od narkotičnih igara. Juče ujutro gledala sam epizodu mračne forenzičke serije, čiji junak na kraju postavlja ključno pitanje: ”A šta ako je samo jedan polni organ zapravo mutacija?”, pošto je prethodno izneo niz dvopolnih i izmenjivih slučajeva u prirodi. Ceo dan sam jurila literaturu da proverim šta se sve danas misli i radi o tome, i šta mi je promaklo! Čitati i gledati, dakle, sve što mislite da bi vas teralo da mislite, a i ponešto što ne bi!

(Marija Krtinić, Danas / Foto: Twitter)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga