SVETLANA SLAPŠAK: Corax i Petričić u Ljubljani

Pustiti umetnike da govore o svom radu, uz njihova dela koja teku u slikama – teško da bi se moglo zamisliti bolje… sem višemesečne izložbe u najvećoj hali Cankarevog doma ili Narodne galerije

02. juna 2019

O ovom važnom događaju pišem više nego dva meseca docnije, sa razlogom. Srpski kulturni centar „Danilo Kiš“ u Ljubljani je na mesec dana od Kišovog rođendana uspeo da pomoću projekta #Manjinenamreži organizuje radionicu dvojice velikih karikaturista, uz logističku pomoć Naučno-istraživačkog centra (ZRC) u Ljubljani. Pustiti umetnike da govore o svom radu, rečito i precizno, uz njihova dela koja teku u slikama – teško da bi se moglo zamisliti bolje… sem višemesečne izložbe u najvećoj hali Cankarevog doma ili Narodne galerije, čemu se nadamo. Corax i Petričić nisu mogli zaobići situacije na koje se odnose njihove karikature, dakle ono što se već mesecima događa u Srbiji. No posle događaja, počeli su mi se javljati kako prijatelji, tako i nepoznati mlađi, i uz njih još moji bivši studenti i studentkinje. Razvila se živahna rasprava, knjige Coraxa i Petričića su razmenjivane, pretraživan je internet, napravila se takoreći istraživačka grupa, koja je u lancu događaja nastavila da se suočava sa čudom našeg sveta: uspehom i dubokom kulturno-društvenom ulogom crteža rukom. Čudo je utoliko što nije bilo predvidljivo u internetskom sporazumevanju, ali dva najjednostavnija ljudska izraza, poezija i crtež, dobila su upravo tu novi značaj…

Da ne bismo dublje zalutali, vratimo se osnovnoj temi: prvo pitanje o kojem se raspravljalo bilo je – kako je mogućno da dva tako različita stila imaju isti, urnebesni, vitriolski efekat bez trunke milosti za vlast koju napadaju, često upotrebljavajući isti događaj i posebno, istu ličnost i njenu „ekipu“ tokom dužeg vremena? Nijedna od ovih odlika na prvi pogled, naime, ne bi obećavala uspeh i trajnost uspeha. Prvi odgovor je svakako da se upravo u efektu kontinuiteta najbolje prepoznaje očajanje, ali i stalni otpor žrtava. Drugi odgovor je u kontrastu između Coraxove hladne, apstraktne formule, koju on ponekad razbija realističnim detaljem, i Petričićevog baroknog, minucioznog građenja detalja figura koje se često nalaze u praznom, apstraktnom prostoru. Treći odgovor mogao bi se povezati sa temporalnošću, nizom koji krivuda između dva stila… no možda najubedljiviji, četvrti, mogao bi se opisati jednom rečju: nezasitnost publike. Drugim rečima, Corax i Petričić su neophodni.

Drugi deo razgovora odnosio se na ono što bismo nazvali poetikom dva autora. U delu obojice ona se čita iz teksta i učitava iz hiperteksta koji se, u varijantama učitavanja bez mnogo međusobnih razlika, pojavljuje kao osnovni; napisani tekst je najčešće samo referentni. Hiperteksta zato ima neuporedivo više. Kada bi bilo poetičke pravde, karikature Coraxa i Petričića bile bi udobno smeštene u toplo gnezdo relevantnih analiza, novih istorijskih dela, hrabre i učene esejistike, suverene kritike, romana, poezije i drama koje zahtevaju ispuštenu i izgaženu odgovornost. Nečega ima, istini za volju, ali i svačega. Kako dva umetnika ostvaruju umeštanje svojih dela u realnost? Corax je iz svog valovitog stila, koji je određivao nadrealnost događanja u devedesetim godinama prošlog veka, prešao na mirniju liniju. Svima nam se učinilo da nije reč ni o umirenju ni o odustajanju, već o umetnikovom saznanju da njegova publika naprosto zna, da je sa njim prošla zajednički kognitivni put, i da se sada treba posvetiti drugačijem odnosu prema realnosti. Što se Petričića tiče, on je uvek uspevao da malim naginjanjem figure u stranu ili pogledom malo odozgo ostvari utisak „ispadanja“, nadrealnosti, usamljenosti u nemogućem svetu. Kada je radio ilustracije za dečije knjige, taj je postupak proizvodio jedinstvenu decu koja misle: mali mislioci veoma su retki u globalnoj kreativnosti ilustratora za decu. U karikaturama ovaj njegov postupak postaje osnovni semiotički okvir, zapravo obrt ose za nužno gubljenje ravnoteže sveta koji se odlično snalazi u svojoj zločinačkoj ludosti. Sve ovo je učesnike razgovora navelo na zaključak da Corax i Petričić nalaze univerzalno ne tražeći ga – sem mene: ja sam ostala ubeđena da od univerzalnog beže kao đavo od krsta, jer obojica nose neugašenu, iskrenu, pravu prosvetiteljsku i duboko očajnu želju da pomognu ovde i sada.

(Peščanik, Foto: #Manjinenamreži)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Tvoje lice zvuči poznato
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga