SVETISLAV BASARA: Nosilac crnog pojasa

Nekakvo udruženje džudista iz BIH našeg predsednika proglasilo je majstorom te drevne veštine i dodelilo mu - ni manje ni više - nego crni pojas

25. avg 2013

Kad te krene u životu, onda ne ume da stane. Uzmimo kao uzoran primer slučaj predsednika naše republike, džumhurbaškana Nikolića. Do pre deset godina bio je samo skromni narodni poslanik pitoreskne stranke koju je – kada je za to kucnuo čas – načisto urnisao. Onda se – kad ono beše – presaldumio, otcepio se od bivšeg idola, Šešelja, osnovao novu stranku, sada vladajuću, postao njen predsednik i – šta da vam kažem – vinuo se do nebeskih visina. Najpre je, kada je već dobrano bio zašao u godine, naprasno završio fakultet, pa je onda dokonao da mu kao čoveku sa visokom stručnom spremom sleduje radno mesto predsednika republike.

Ispočetka nije baš glatko išlo. Jego ex Sijatelstvu, Tadiću, nimalo se nije dopadala ideja da napusti Andrićev venac, pa je – ovo je jedan od srpskih paradoksa – davao sve od sebe da ga što pre napusti. Ali ne pre isteka mandata i pre izbora. Džumuhrbaškan je, strpljiv kakvim ga je Bog dao, u želji da zasedne na predsednički tron u jednom momentu čak pribegao i nasilju maskiranim u miroljubivi, gandijevski štrajk glađu, ali Srbija suzama nije verovala, pa je patrijarh Irinej, sasvim u bodrijarovskom stilu, Nikolićevo vlastoljubivo gladovanje preimenovao u hrišćansku askezu. I na tome se sve završilo.

Onda je na scenu stupio Tadić, koji je brzopleto i lakomisleno raspisao prevremene predsedničke izbore. Da mu uši nisu bile pune vode, mogao je čuti glasove vapijućih u pustinji koji su ga opominjali da mu to i nije najpametniji potez. Ali, eto, nije ih čuo, pa je na kraju – takođe ne bez dramskih momenata – Nikolić zaseo u njegovu fotelju.

Ostalo je istorija. Ili možda nije. Možda bi se to moglo nazvati i lakrdijom. Ali da ne zalazimo u sitna definiciona crevca. Nakon ustoličenja, džumhurbaškan je, na sveopšte čuđenje, napravio mnogo manje gafova nego što se to od njega očekivalo, naročito u patriotskim krugovima. Istina, ovde-onde iz njegove zvaničnosti progovori onaj stari, da kažemo klasični Nikolić, rčin-čovek i ajduk, ali sve u svemu – naš džumhurbaškan uglavnom boravi unutar granica svojih ustavnih ovlašćenja. Izgleda da je na slučaju svog prethodnika naučio lekciju o opasnostima preeksponiranosti.

Nikolić, jedna biografija, tako bi se mogla nasloviti ova kolumna i možda bi tako bila i naslovljena da zemljom Srbijom nije odjeknula blaga vest da je nekakvo udruženje džudista iz BIH našeg predsednika proglasilo majstorom te drevne veštine i dodelilo mu – ni manje ni više – nego crni pojas. Čim sam pročitao blagu vest, na pamet mi je pao Vladimir Vladimirovič, takođe nosilac crnog (istina zarađenog) pojasa u džudou. U prvi mah sam – grešna mi duša – pomislio da džumhurbaškan hoće da imitira Putina, ali sam se onda presaldumio i shvatio da je Nikoliću važna samo titula – nosilac crnog pojasa. Da sam na njegovom mestu, ja ga nikada ne bih ni skidao.

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga