SVETISLAV BASARA: Nekritična masa

Da bi protestni lek delovao, protesti moraju izvršiti stvarni pritisak, nipošto se ne smeju svesti na jadikovanja, prenemaganja, glumatanja i proseravanja

11. sep 2019

Gde smo ono juče stali? Ah, da. Kod legitimiteta političkih protesta (svih boja).

Možda ćete se sad uzibretiti u svojoj pravoslavnosti „srpskog stila“, ali saglasno drevnom pravoslavnom bogoslovlju, ljudskim društvima ne haraju tirjani, nego – strasti, pogotovo one najniže, sledstveno čemu se podnošenje tirjanstva smatra nekom vrstom gorkog leka.

Politički sistem parlamentarne demokratije je smišljen – i tamo gde ima vajde efikasno primenjen – upravo zato da zasladi gorčinu državnog tirjanstva, koga mora biti jer bi da ga dibidus nema, sve bilo mnogo gore nego što jeste, a nije dobro.

Idemo dalje. Takozvano vanparlamentarno političko delovanje – iliti raznorazne demonstracije i protesti – jedan su od legitimnih gorkih lekova za vlasti obolele od voluntarizma i vaninstitucionalnosti. Sada ćemo se posavetovati sa lekarom i farmaceutom koji kažu isto ono što sam ja hteo juče da kažem, pa mi nestade karaktera – da bi protestni lek delovao, protesti moraju izvršiti stvarni pritisak, nipošto se ne smeju svesti na jadikovanja, prenemaganja, glumatanja i proseravanja.

Idemo još dalje. Ako vlast, nazovimo je Y, izgubi kontakt sa realnošću – a sve su vlasti (pogotovo u Srbiji) sklone tome – smisao protesta je da „mekom silom“ natera vlast da se vrati poznaniju realnosti i prava. Tačka. Ako pak protestni menadžmenti – poput menadžmenta devetomesečnih protesta – imaju veće ambicije, to jest smenu vlasti, eeee onda im protesti nisu od pomoći, za to postoje drugi mehanizmi, kojih ima samo dva: 1. parlamentarni izbori. 2. nasilna promena režima, prevrat, revolucija, nazovite to kako hoćete, ali se prethodno konsultujte sa Jovom Bakićem.

Moja malenkost je od početka protesta podozrevala da cilj protestnog menadžmenta – koji je u početku delovao iz senke, pa je zato protestima neko vreme dobro išlo – uopšte nije privoljavanje Vučića na ustupke i korekcija režimskog ponašanja nego smena režima prekim putem i to pomoću stvaranja famozne „kritične mase“.

To je, u principu, izvodivo, naročito u teoriji, i nije da u Srbiji nije višekratno izvođeno, ali je protestni menadžment zaboravio (ili, verovatnije, nije znao) da su srpske „kritične mase“ uglavnom stvarale strane tajne službe. Ne kažem da je nemoguće da tu masu stvori i domaća pamet, ali te pameti – a naročito muda – protestni menadžment nije imao, pa se stvar pretvorila u farsu, otužnu koliko i vladajuće farse, samo manje medijski „propraćenu“ i sa obrnutim predznakom.

Kao što sam i predvideo, imbecilni pokušaj nasilnog svrgavanja vlasti mirnim putem (i uz minimum ulaganja) ne da nije uzdrmao Vučića nego je dodatno ojačao njegovu poziciju i poslužio mu kao gorivo za još jaču homogenizaciju članstva i simpatizerstva, a sa druge strane – osim dve-tri hiljade dajhardsa – ne da nije animirao nevučićevske mase, nego ih je dodatno rascepkao i pogruzio u još veću letargiju i sve čvršće uverenje da se, eto, ništa ne može uraditi.

Nastavak sutra.

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga