SVETISLAV BASARA: Filozofija bede

Uz časne izuzetke (koji su uglavnom davno zbrisali iz Srbije) mi smo sirotinjsko društvo u kome je beda državna ideologija, a prosjačenje način života, s tim što je naše prosjačenje samosvesno i kurčevito

28. jula 2019

Davnih smo dana apsolvirali da beda nije krpež, trpež i besparica, nego stanje duha, a da su krpež, trpež i besparica posledice.

Takođe smo apsolvirali da biti bedan nije stvar ukletosti ili hira sudbine, nego čin slobodnog izbora.

Ovo drugo apsolviranje izazvalo je cunami ibretenija u podfamoznom komentatorluku (svih boja). Šta ovaj priča – odjekivala je podfamoznost – da li je on lud kad tvrdi da bi bilo ko (osim kliničkih ludaka) svojevoljno izabrao da bude bedan.

Podfamoznost je, rekoh, odjekivala, ali ja sam i dalje držao čas, iako sam, predvidivo, džaba krečio. Ja, međutim, nisam ni rekao da biti bedan znači svesno hteti biti bedan, nego da se bednim postaje tako što se hoće biti bogat (ili bar dobrostojeći) ali bez muke i na tuđi račun. I – da viđite vraga – jednom malom procentu to doista i pođe za rukom, ali „više nego“ ubedljiva većina završi na prosjačkom štapu.

Vragovima nikad kraja. I manjinci koju su se obogatili na filozofiji (i praksi) bede – iako imaju puno para, kvadrata i silikonskih kurvi – ostaju bednici u duši, većini se to vidi i na spoljašnjosti. Nebrojeno sam puta bacio pogled na sliku u novinčinama (ili na TV) i pomislio: gle, bednik u armani odelu, sa bulgarijem na ruci.

Uz časne izuzetke (koji su uglavnom davno zbrisali iz Srbije) mi smo sirotinjsko društvo u kome je beda državna ideologija, a prosjačenje način života, s tim što je naše prosjačenje samosvesno i kurčevito, tako da mi Srbijica često zaliči na prosjakinju koja se – umesto da prolaznike saleće bogorađenjem „daj mi, bato, za leba, živa ti duša“ – mušterijama obraća „daj mi, bato, neku kintu, treba mi za silikonske sise“.

Jugonostalgičari tvrde da u SFRJotu nije bilo tako, ali nisu u pravu. SFRJot je isto tako živeo od prosjačenja, samo što je ondašnje naše Vrhovno Biće bilo prosjak visokog – umal ne napisah „elitnog“ – stila, što nije čudo jer je zanat peklo na visokim bečkim i moskovskim školama, a ne na Đilasovim i Ćosićevim seminarima.

Razlika između Tita i posttitovskih vrhovnih bića u pokušaju istovetna je razlici između nabudžene silikonske starlete iz takozvane „poslovne pratnje“ i dromfulje iz Picinog parka. Da li „nas“ ja ovo huškam na povratak prosjačenju Titovog stila i čekanju da se pojavi prosjak Titovog formata. Jok! Govorim da bi bilo dobro okanuti se prosjačkog mentaliteta, ali ne huškam, dosta sam džaba krečio. Ispričaću vam umesto huškanja „priču iz života“. Saleti me – pre 35 godina recimo – neki klinac, prosjak otrcanom replikom „daj mi, bato, za leba“, ja mu poučitelno kažem da tako neće daleko dogurati, da izazivanje sažaljenja nervira ljude, da je bolje da pokuša japijevskom stilu „daj mi neku kintu, treba mi za ferari“. Pa dobro, reče klinja, daj mi neku kintu za ferari, ja mu dadoh neku siću, kad – viđi vraga – posle nekoliko godina vidim klinju, ne u ferariju, ali – u poršeu. Je li poslušao moj savet i kupio od prosjačenja? Jok. Digao ruke od prosjačenja i odao se kriminalu.

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga