SVENKA SAVIĆ: Protesti, profesori, pitanja (PPP)

Protesti nekad i sad: Ono što je novo je strah, neviđeni strah od odmazde i osvete, kojeg onda nismo bili svesni…

16. juna 2019

Nema univerziteta bez studenata. Profesori i studenti su jedno, u dobru i u zlu… profesori su uz studente  i studentkinje kada ih omalovažavaju i fizički napadaju, tada oni nisu  studenti i profesori pripadnici raznih političkih stranaka, nego ljudska bića koja jedno drugom pomažu. Oni su tada bliži jedni drugima, bez obzira kojoj političkoj stranci pripadaju.

Učimo studente i studentkinje kritičkom mišljenju, a protesti su upravo mesto na kojem oni polažu praksu naučenog. Jer univerzitet je uvek mesto nemira, stvaranja novog, (najčešće i novog boljeg), za opšte dobro.

Zato i studentska udruženja, i student prorektor, pomažu onim studentima koji su u nevolji, bez obzira  na partijsku pripadnost napadnutih i onih koji nisu.

Nema Univerziteta bez solidarnosti studenata međusobno, i studenata i profesora. Danas je nažalost muk profesora, ali i u studentskim udruženjima, kada je pretučen student koji izražava svoje kritičko mišljenje i koji protestuje, a mi smo ga tome učili….

Gledam knjigu Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale: almanah Studentskog protesta u Novom Sadu 1996/97, koju su mi poklonili studenti sa kojima smo bili jedno pre 20 godina. Na str. 274 je  spisak profesora članova Univerzitetskog odbora za građansku inicijativu (takav spisak danas izostaje na UNS tokom protesta):

Radoslav Borota, Momčilo Grubač, Fuada Stanković, Radovan Popov, Veselin Lazić, Gordana Vuković, Ranko Končar, Miloš Tešić, Radomir Folić, Svenka Savić, Mikloš Biro, Đorđe Bašić, Slobodanka Stanković, Stanko Pihler, Jela Borota, Žarko Milošev, Nenad Mirović, Drago Divljak.*

Mnogi više nisu među nama, ali mi koji pamtimo danas znamo da je promena moguća ako smo zajedno, ali i da neka pitanja ostaju do danas, nažalost. Jedan od osnovnih zahteva na početku protesta 1996. ostao je do danas:

“Objektivnost informisanja na državnim medijima i omogućavanje lakšeg osnivanja nevladinih radio-televizijskih stanica i demokratičniji odnos države prema privatnim medijima” (str. 3).

Možda je nepromenjeno stanje i zato što je i danas isti sklop osoba kad je informisanje u pitanju. Ono što je novo je strah, neviđeni strah od odmazde i osvete, kojeg onda nismo bili svesni…

(Autonomija)

*Stanko Lazendić, Branislava Opranović, Petar Petrovic ur., Ove noge nisu male, mnogima su pamet dale: almanah Studentskog protesta u Novom Sadu 1996/97 Studentski kulturni centar, Novi Sad, 2016.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga