SVENKA SAVIĆ: Kako je ženski rod od jatak?

"One uglavnom nisu ostale u sećanju, pa ni u jeziku"

10. dec 2021

Čuvanje žena od zaborava, ili negovanje nezaborava u teškim vremenima, moguće je na mnogo kreativnih načina, a jedan je da pratimo jezički inventar i jezičke promene zapisane u domaćim rečnicima za pojedine oblasti ili događaje i na osnovu njih onda konstruišemo sećanje na žene. Ovoga puta na žene mirovnjakinje, antifašistkinje, zaslužne za našu današnju svakodnevicu.

U publikaciji koju su formirale žene iz organizacije Žene u crnom posvećene Veri Vebel Tatić a naslovljene, Vera Vebel i Centar za antiratnu akciju Ada, mirovnjakinji antifašiskinji, feminiskinju, a pre svega osobu odanu ljudima, nalazim tekst u kojem se opisuju načini na koje su Vera i njeni prijatelji pomagali, sakrivali osobe koje je režim progonio, ili tražio da odvede u rat početkom 90-tih godina u Srbiji – u smutno vreme u Vojvodini – i u širem jugoslovenskom prostoru.

Vera Vebel Tatić je zajedno sa svjim odanim prijateljima i suprugom zapravo nastavila jednu vrstu ‘profesije’ znane u našoj bogatoj borbenoj tradiciji – profesiju jataka. Kako je ženski rod od jatak? Jer očigledno su i žene obavljale ovaj važan i veoma opasan čin humanosti i ljudskosti tokom istoririje, ali, nažalost, one uglavnom nisu ostale u sećanju, pa ni u jeziku (o tekstovima da ne govorim). Forme jatakinja (kao kneginja) ili jatakica (kao umetnica), jesu jezičke mogućnosti koje možemo početi da koristimo u povodu našeg sećanja na Veru Vebel od sada, pa nadalje za svaku onu koju novu otkrijemo. Jer bilo ih je! Kako sada obnavljamo i formiramo sećanje na njen udeo u našoj današnjoj ženskoj istoriji, tako za nju nedrimo i povezujemo ovaj jezički izraz upravo sa njom (davno smo tako započele korišćenja izraza borkinje, potom imale velike otpore pre svega među jezikoslovcima, i evo, sada je izraz usvojen kao ‘prirodan jeziku’).

Ako Vera krči put novoj ženskoj istoriji i ako ona svojim delovanjem daje novu nadu životu, onda svojstveno njoj tražimo i jezičke izraze da je obeležimo kao posebnu. Da, Vera je bila dugogodišnja jatakinja za mnoge mladiće, ali i sve druge, stare osobe (divna je priča u knjizi o skrivanju tri bake iz Vukovara u Vojvodinu i potom, uz Verinu pomoć, vraćene rođacima u Hrvatsku).

Konstrukcija sećanja

Pogledam u jednotomni Rečnik srpskog jezika (Matice srpske) i nalazim pod rečju jatak, da je turskog porekla, obeležava muškarca “koji čuva i pomaže odmetnike od vlasit (hajduk)”. Ali nema oblik ženskog roda. Prvi zaključak može biti da žene nisu učestvovale u tom veoma opasnom poslu u vreme tursko kod nas.

Onda pod rečju hajduk, čitam da je isto turskog porekla, u značenju ’odmetnik od turske vlasti i borac protiv turskog nasilja’. Pored forme u muškom rodu navedena je i u ženskom i to u 3 značenja: 1. žena hajduk; 2. hajdukova žena, ali i biljka hajdučica (trava koja, prema iskustvu narodom, pomaže stomačnim tegobama, a, podsećamo: nekada je stomak smatran centrom života, ne srce, eto ti gde se smestila jedna odmetnica – u centar života).

Vdimo na osnovu podataka u Rečniku da su žene izostavljene za one aktivnosti koje su one takođe imale i u tursko vreme i pre turskog ropstva, i za vreme drugih ratova, i naravno za vreme ovog poslednjeg. Vera Vebel je ratnica za mir, mirotvorka, koja je samo sledila tu davno uspostavljenu tradiciju čuvanja i skrivanja drugih u doba zla, ali sa svim osobinama ratnice.

Možemo se pitati koji su sve motivi utkani u posao jatakinje?
Gotovo da se nameće prva misao da ju je takvom oblikovala versko uverenje, hrišćanska tradicija (ljubi bližnjega svoga kao sebe sama). Jer je Vera mnogo više ljubila druge kada je svoj život stavljala na raspolaganje onima koji su bili moćni i mogli da joj ga oduzmu. I onda, na groblju (sahranjena je na pravoslavnom groblju) u Adi, uz njen grob slušam govor prijatelja koji svedoči – Vera je bila ateiskinja. Jedna ateiskinja svedoči verom.

Moralni sistem Vere Vebel Tatić je oblikovan u višejezičkoj i višekonfesionalnoj i višenacionalnoj Adi na severu Bačke, kao zalog je njeno delanje (i potom umiranju za druge).
Ona ratuje i pomoću jezika. Ako pogledamo njene tekstove objavljene u publikaciji, uveravamo se u oštrinu, tako svojstvenu njoj, gotovo do usijanja. Na primer, u jednom pismu naslovljenom “Našim vojnim stratezima, “ideolozima” i “vođama”, ona piše: “Ako već umni niste, budite barem racionalni! Postoji li još način da vas urazumimo?”.

Do sada nismo posebno obrađivale u našim istraživanjima delatnost jatakinja u našim raznim radovima, objedinjenim kao arhiva za novu žensku istoriju danas. S razlogom, veoma je teško prikupiti takve podatke. Nekada je posao jatakinje obavijen tajnom zauvek. Ali znamo da je oduvek bilo žena u teškim vremenima koje su pomagale drugim osobama, muškarcima i ženama, da prežive. Za mnoge ne znamo takve podatke jer su konspirativni, budući da mogu naknadno proizvesti teškoće i posledice. Jedan dobar primer je zapisan u udžbenicima za osnovnu školu – Dnevniku Ane Frank- i deca uče o njemu u školama. Ali naših primera tog značajnog ’zanimanja’ nema u istim tim udžbenicima za naše jatakinje. Zadatak je našeg sećanja na njih da ih uvedemo u glavni tok sećanja kod nas. Istraživanje o jatakinjama podrazumeva opasnost za obe strane i čuvaricu i onoga čiji život čuva. Ta ’profesija’ može ostati neznana javnosti zauvek, a može postati javna mnogo godina kasnije, takođe zauvek.

(Autonomija, fotografija Vere Vebel Tatić: Centar za antiratnu akciju Ada/Žene u crnom)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Legalista
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga