Svakodnevni život i druge nepoznanice

Zapisi iz Prištine

03. okt 2012

Postoji mnogo faktora na koji se u srpsko-albanskom kontaktu i sukobu još dugo neće moći uticati niti ih menjati. Istoriju svaka strana piše u svoje udžbenike, a u njima naizmenično, pravično ili ne, izmišljeni ili stvarni duhovi prošlosti dobijaju krila. To je neminovnost u kojoj političari, tajkuni, šverceri, kriminalci i ludaci, po broju, ipak, marginalni deo oba društva, već dugo vode politiku. Još uvek je nedovoljan broj ljudi koji misli, beleži i dela svojom glavom i preuzima odgovornost. Lomljenje tabua, pa potom manje stereotipa a više kontakata takozvanih normalnih ljudi – misija je od koje ne odustaju oni koji ne pripadaju pomenutim, zlim grupama. Jedni od takvih, običnih i normalnih, a zapravo tako, za naše vreme, neobičnih, hrabrih i vidovitih mladih ljudi pripadaju organizaciji pod imenom Inicijativa mladih za ljudska prava. Oni se trude da pokažu da život nisu status, pregovori o “tehničkim pitanjima”, predstavljanje Kosova sa zvezdicom i fusnotom ili bez njih, Rezolucija 1244 i slična politička nadmudrivanja, ma koliko se ovdašnji, kao i kosovski mediji, trudili da to predstave egzistencijalnim pitanjima.

I upravo sam zato prošlog vikenda, s kolegama novinarima, i išla na Kosovo, da budem, i ovaj put, deo velikog i važnog projekta “Novinari to mogu” – Inicijative, organizacije koja je od 2003. do danas, u okviru Viziting programa, dovela iz Srbije na Kosovo i u obrnutom pravcu više od 2.000 mladih ljudi – razbijanja predrasuda o zlim Albancima s Kosova i zlim Srbima iz Srbije. Svi se mrze, a niko nikog ne poznaje! Tipičan posleratni EX YU sindrom, pojačan šizofrenijom o odvajanjima i otcepljenjima koja preti da se kao tromb zaglavi u venama i u krajnjoj instanci, u ovom veku, ili pre, (opet) izazove ubijanja.

Republika Kosovo – Welcome!

Jesmo li mi, kada je reč o Kosovu, još uvek ista država ili ne, putnik dobija odgovor odmah čim stigne do Merdara, tačke koju jedni zovu administativnom linijom, a drugi granicom. Kolona vozila na uzanom, prašnjavom putu, rupe i šljunak, izvaljeno parče bankine, prljavština, mrak koji razbijaju dve škiljave sijalice na dve bandere – zapuštenost na nesreću zaposlenih na merdarskoj “liniji”kojom se valjda sledi logika države Srbije da ne treba humanizovati i uređivati ono što za njih, ustvari, ni ne postoji?! U pomrčini kroz prozor autobusa naziremo trošne barake, u njima po jedan šporet na drva i električni, na zidu fotografija patrijarha Irineja i brojanice… Policija srpska, koja baterijom daje neke signale nailazećim vozilima… Srećnik koji zna da je to znak da se stane neće, za kaznu što se nije zaustavio, morati da ide na začelje kolone…

I dok čekate, ne zaboravite, kažu nam oni iskusniji, toalet i voda za piće nisu predviđeni… Nakon pregleda ličnih karata i carinika, šofer našeg autobusa izlazi, odvrće srpske registarske tablice, zabija nos u veliki drveni sanduk iz njega vadi kosovske tablice i zamenjuje srpske… Obavezno osiguranje vozila, koje mora da se plati kad ulazite na Kosovo, koštaće vas 40 evra. Milimo nekoliko metara po “ničijoj” zemlji, a onda plava tabla s natpisom – Dogana, Carina, Customs… Stop… Police… Republika Kosovo – Welcome!

Pasoš, razume se!

Lične karte ili pasoš!

Kako, pitam, zar je svejedno?

Saznajem, opet od iskusnijih, da je bolje da dam ličnu kartu, jer će mi u pasoš udariti pečat Republike Kosovo, a to će jako razljutiti srpske carinike prvom prilikom kad na nekoj granici pružim pasoš, a onda će mi ižvrljati putnu ispravu, škrabajući po tom pečatu! Dajem pasoš, razume se! I dok izvesno vreme kosovski policajci i carinici proveravaju da nismo na poternici, čkiljimo i kroz ne tako bistro prozorsko staklo na autobusu čitam na jednoj tabli “Prijavite korupciju” (jesu li gledali Insajder?), a na drugoj šta smem da unesem preko “grane”: 500 gr duvana, 200 cigareta, jedan šampanjac, 2 litre vina, 2,5 dl kolonjske vode, lekove samo za ličnu upotrebu…

Reklame i ulični prodavci

Pogranični, granični i prekogranični mrak razbijaju, za oko pola sata, blještava svetla Prištine. U izlogu prve zgrade na ulazu u grad šljašte lutke obučene u duge, balske (elegantne, a i one kič, na šljokice) haljine, za koje sam, kasnije, od prištinskih koleginica saznala da su obavezna garderoba u svatovima, kojih je na Kosovu mnogo i gotovo svakodnevno. Kako i ne bi kada polovina stanovništva na Kosovu ima ispod 30 godina!

Morao sam da odem

– Sa Kosova smo, iz Dragaša. Moj otac je radio 50 godina u Beogradu, a ja sam živeo tamo s porodicom 20 godina. Kupili smo stan, imao sam posao, bilo nam je dobro. Dok sam tamo živeo nisam razumeo albanski narod na Kosovu… Za vreme NATO bombardovanja sam pobegao kući… Osetio sam mržnju, počelo je podozrivo i omalovažavajuće ponašanje prema meni. Albanac sam, zbog toga sam ostao i bez posla. Uplašio sam se za decu, kako će ih gledati… Deca ne moraju da dožive ono što sam ja… Nikad se ne bih odselio iz Beograda, blago onom ko tamo živi, to je velegrad… ali bolje je za decu, makar se školuju na svom jeziku… Ja i dalje gledam vesti B92… Krivo mi je što u Srbiji mediji nikad ne pokazuju svakodnevni život ovde, ili nešto pozitivno, samo bedu i neke krezave ljude na pijaci… Nemojte mi, molim vas, napisati ime, šta ako opet odem u Beograd, neću da imam problema… – ispričao mi je kelner, na besprekornom srpskom u hotelu u kome smo odseli.

Nastajanje novog trga u centru Prištine

Ulazimo u raskopan centar grada: kad se bageri sklone, osvanuće dva nova platoa trga s obe strane glavne ulice Majke Tereze, nekadašnje Maršala Tita. Spomenk Nane Tereze od bronze je, diskretan i topao, za razliku od onog Klintonovog za koga Prištinci kažu da je neuspelo vajarsko rešenje, ali s onom ogromnom šakom na uzdignutoj ruci – vrlo koristan. Nalazi se na putu s aerodroma do grada, da ga Amerikanci spaze čim sleti u Prištinu! Niz prvu ulici desno još uvek se nalazi spomenik bratstva i jedinstva, koji izlazi na Ulicu UČK, nekadašnju JNA. Negde malo udesno, a preko puta, diže se impozantni hotel Ilirija (nekadašnji Božur), Bedžeta Pacolija, srpskog Miškovića iz Ajvalije, koji se u svojoj privatnoj hacijendi baškari u Gračanici.

Civili nisu bitni!

Na zgradi Vlade nema više fotografija ni potresnih poruka porodica nestalih, a još neidentifikovanih, tokom rata na Kosovu. Ostaci 1.892 čoveka još nisu pronađeni, oko 500 njih je srpske nacionalnosti. Tokom masakra na Kosovu ubijeno je ili nestalo blizu 13.000 ljudi, od kojih je 3.000 Srba i ostalih nealbanaca. Srbija raspolaže podacima o 672 poginula policajca i vojnika. Civili nisu popisani!

Kada ovo znate, nikada više ne možete da prođete prištinskim ulicama, a da zaboravite mrtve, ubijane, nestale… Ni onda kada vas, kao što je to danas u glavnom gradu Kosova, polovina ljudi ni ne primećuje dok na ulici razgovarate srpski, a druga polovina vam se predusretljivo smeška i odgovara na postavljena pitanja – vremešniji na srpskom (bez neprijatnog trzaja), a mlađi na engleskom ili natucajući srpski, ali po pravilu vrlo ljubazno.

Priština se gradi ubrzano i neprekidno

Ministarstvo kulture i obrazovanja Kosova

Šetnja gradom, čak i za one koji, poput mene, dolaze svaku godinu – dve, predstavlja šok. Urbanistički šok, jer, Priština se gradi ubrzano i neprekidno, kuće su na Sunčanom bregu nad gradom sve lepše i veće, dodiruju nebo koliko ih je. Graditeljski haos, čini se, često, bez nekog plana i reda, kako kažu Prištinci, presporo se dovodi u red. Stanovnika je sve više, komunalni sistem stenje. Struje je ranije nestajalo češće nego danas, a u nekim delovima grada nema vode od 23 do 5 sati ujutro. Po poslednjem popisu u gradu ima 200.000 stanovnika (mnogi su se izjasnili da žive u svojim kućama u selima, a zapravo su u gradu), a u stvarnosti ih je bar tri puta više.

Srpsko-albanski rečnik za početnike

dobar dan – mirdita
hleb – buka
sunce – dielli
prijatelj – shoke
ljubav – dshuri
mama – nena
brat – vlla
jabuka – molla
vino – vene
hvala – faljeminderit
nezavisnost – pavaresi
mir – paqe
rat – lufte

Tokom poslednjih desetak godina na hiljade njih je došlo iz sela i nastanilo se u gradu. Samo tokom dana u Prištinu na posao dođe više desetine hiljada ljudi, a i stranaca je oko 20.000. Od mravinjaka zaposlenih, oni koji navrate u Prištinu kao gosti, one koji su bez posla ne vide, a njih je na Kosovu 40 odsto od ukupnog broja stanovništva, što čini najveću nezaposlenost u Regionu. Srbi i pripadnici drugih nacionalnih zajednica (njih je šest, što i simbolizuju žute zvezdice na plavoj konturi mape teritorije Kosova) zaposleni su mahom u administraciji Vlade i u predstavništvima međunarodnih organizacija, koje izuzetno paze na poštovanja ravnopravne kvote zapošljavanja. Tako je, zakonom, uređeno i zapošljavanje manjina na drugim radnim mestima – 10 odsto primljenih moraju biti pripadnici manjinske nacionalne zajednice. Razume se, u praksi to uvek nije moguće sprovesti, najviše zbog školske spreme ili nepoznavanja albanskog jezika. Veliko je nezadovljstvo platama u javnom sektoru – lekar specijalista je do pre dve godine imao platu od 250 evra, sada je 450. Hleb košta 40 centi. Nadaju se da će se već sledeće godine ostvariti obećanje države da će penzije rasti shodno dužini staža i profesiji, jer je trenutna penzija za sve jednaka – 80 evra. Socijalna pomoć iznosi 40 evra.

Barikade ne smeju pasti!

Srbi – kojih je nekada u Prištini bilo oko 40.000, a sada samo nekoliko porodica – uglavnom žive u Lapljem selu, Čaglavici i Gračanici nadomak Prištine, i po rečima nekadašnjeg Prištinca, a sada Novosađanina, Gorana Filipovića, “u Gračanici je život u odnosu na sever Kosova (koji trese balkanski virus korupcije i kriminala i gde svi žive u strahu i Srbi i Albanci) – Holivud. Na Severu ima samo jedna reka, jedna planina i jedna pruga!” U Gračanicu – koja ima dve opštine, jednu koju je formirala Vlada Srbije i koja funkcioniše kao “protočni bojler za plate” i drugu kosovsku – mnogo ulažu i Evropa i Kosovo. Varoš je za kosovske prilike prilično dobrostojeća i stoga tu mogu da se vide prizori “zajedništva” u kafani ili, naravno, prilikom trgovine sirom i rakijom. Pojedni siromašni i nezasposleni Albanci iz Drenice u Gračanicu silaze u potrazi za poslom.

A, pokazati kakav je život ljudi na severu Kosova i izveštavanje o tome, brojni novinari sa kojima sam imala prilike da se sretnem, smatraju gotovo nemogućim, jer su svi pokušaji zbog prokletih barikada često opasni i po život. Ljudima na barikadama ne ide u prilog da ove prepreke, ni u kom smislu, padnu!

Dve iste priče, samo uniforme različite

Adriatik Keljmendi, novinar lista Koha Ditore:
– Dva sata nakon prve NATO bombe, vojska je upala u redakciju, ubila portira, demolirala redakciju. Pobegli smo glavom bez obzira. List smo nastavili da izdajemo u Tetovu.
(NATO bombardovanje počelo je u Prištini u isto vreme kada i u Novom Sadu, 24. marta 1999. godine)
Goran Filipović, nekad snimatelj u RTV Priština, od 2001. radi u RTV Vojvodina:
– Naoružani pripadnici kosovske vojske OVK upali su u junu 1999. godine u televiziju i isterali sve zaposlene.Svi koji nisu bili Albanci dobili otkaz, među njima i ja. Međunarodne snage nisu reagovale.

Nebojša Stjepanović, dopisnik agencije Sensa, naglasio je, tokom zajedničkog skupa kosovskih i novinara iz Srbije, da je “kada je reč o barikadama to u Srbiji ima uvek malo patriotski prizvuk, a onda kada dođete, vidite da ljudi nisu baš samoorganizovani i goloruki i da za dežurstvo na barikadama primaju dnevnice, a veći deo ubogog stanovništva su zapravo njihovi taoci”.

“U Mitrovci je jedina tačka sa koje možete izveštavati most koji razdvaja grad na albanski i srpski deo. Kad idem na sever, skinem registarske tablice Kosova, pa krenem alternativnim putem! Ako novinari ne preduzmu ništa i svojim izveštavanjem ne sruše stereotipe i barikade u glavama i na mostu, političari neće uraditi ništa”, smatra novinar BIRN-a na Kosovu Muhamet Harulahu.

Radionica „Novinari to mogu“ u Prištini: Ako novinari ne preduzmu nešto, političari ništa neće uraditi

“U izveštavanju o dijalogu Beograd–Priština u kosovskim medijima postojala je određena doza cenzure, nije se ulazilo u dublju analizu, nije nuđen kontekst. Mediji izveštavaju o dijalogu kao što se izveštavalo o Olimpijadi – svako priča o svom igraču i favorizuje ga. Niko iz medija, niti civilnog društva nije tražio da dijalog bude otvoreniji za javnost. Najmanja šteta u epilogu je sadašnja konfuzija među građanima i Kosova i Srbije”, ocenio je saradnik Inicijative Špend Ćamili.

Branko Kockica

– Šta radi Branko Kockica – bilo je prvo pitanje kolege Fatmira Stovilećija, saradnika Inicijative iz Prištine.
– Sad imam trideset godina, kada sam bio mali na televiziji sam gledao samo Branka Kockicu, igrao sam se samo igara koje je on pokazivao… Bio je tako dobar i veliki… Strašno bih želeo da ga upoznam!

Branislava Opranović (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hitovi
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga