STEFAN JANJIĆ: I dalje ima odgovornih novinara koji postavljaju pitanja u javnom interesu

"Vanredna situacija iznedrila je neobičnu priliku da gledaoci javnog servisa mogu da čuju, primera radi, pitanja novinara TV N1, ali su sa druge strane mogli da čuju i Dragana J. Vučićevića i njemu slične"

08. maj 2020

Dan slobode medija (3.maj ) Srbija je dočekala ponovnim padom na nedavno objavljenoj rang-listi slobode medija Reportera bez granica i tako sada zauzima 93. poziciju, što je za 34 mesta lošije u odnosu na 2016. godinu kada je poslednji put zabeležen napredak u stepenu medijskih sloboda. Ovaj dan Srbija je dočekala i u uslovima vanrednog stanja, koji karakteriše manjak dostupnosti informacija, ali i obilje lažnih vesti, hapšenja novinara i smanjene bezbednosti za medijske radnike i radnice. Da li je vanredno stanje u državi donelo i vanredo loše uslove u medijima za Bilten UGS Nezavisnost govori Stefan Janjić sa katedre za novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, glavni urednik portala FakeNews tragač, ali i dobitnik godišnje nagrade NDNV-a za izuzetan doprinos borbi za medijske slobode i novinarski profesionalizam za 2019.

„Posle šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučića, najpre kao premijera, a potom i kao predsednika, Srbija je postala zemlja u kojoj je često opasno biti novinar/ka i gde lažne vesti imaju zabrinjavajuću stopu vidljivosti i popularnosti“, navode Reporteri bez granica u svom najnovijem izveštaju. Zašto lažne vesti imaju toliku vidljivost i da li možemo govoriti o njihovom organizovanom i tendenciznom stvaranju?

Mnogo je razloga zbog kojih lažne vesti imaju izrazitu vidljivost: one su uglavnom atraktivnije od istinitih, naležu na već izgrađene stereotipe, oblikovane su tako da budu viralne i nastaju u medijima sa velikim tiražima, odnosno velikom gledanošću i posećenošću. Deo lažnih vesti nastaje iz nemara, zbog nedovoljno novinarske pažnje, ali smo svakodnevno suočeni i sa onim lažnim vestima iz kojih se iščitava jasna namera da publiku dovedu u zabludu zarad komercijalnih ili političkih interesa.

Lažne vesti beležimo u tablioidma i sumnjivim portalima gotovo na dnevnom nivou, međutim, lažne vesti nisu izostale ni na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, javnim servisima, pa ni u onim ( iako mnogo manje ), kako ih često nazivamo, nezavisnim medijima, da li je vanredno stanje donelo novu ekspanziju lažnih vesti, u kojim oblastima naročito?
Lažne vesti u vezi sa pandemijom virusa korona ticale su se, pre svega, zdravlja i zdravstvenog sistema. Mogli smo da vidimo kako građani, i to iz najbolje namere, šalju jedni drugima savete za prevenciju i lečenje, iako su ti saveti mahom bili ili neefikasni ili kontraproduktivni. Mediji su nekritički birali sagovornike, pa su savete u vezi sa zaštitom davale osobe koje nemaju nikakve kompetencije da o tome govore, poput estradnih ličnosti. Međutim, dezinformacije su se širile i u vezi sa političkim i ekonomskim implikacijama krize, uz veliki broj teorija zavere o 5G tehnologiji, Bilu Gejtsu i tome slično.

Jedna vest sa političkim i ekonomskim implikacijama, objavljena pre desetak dana jeste saopštenje u kojem se navodi da Socijalno-ekonomski savet (SES) daje podršku svim merama Vlade i i izražava zahvalnost predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću na njegovoj odlučnosti i naporima. Predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković je to demantovao rekavši, između ostalog, da kolegijum nema pravo da izražava zahvalnost, da je to protivno praksi rada SESa. Kako možemo znati da li je u pitanju slučajna omaška, ili lažna vest sa namerom? Koliko je važno prilikom raskrinkavanja lažne vesti saglediti sve činjenice, ali i kontekst?

U stranoj literaturi pravi se razlika između “misinformation”, što bi bila omaška i “disinformation”, što bi bila dezinformacija. Međutim izvan teorijskog polja, u praksi teško možemo precizirati da li je neka greška nastala namerno ili slučajno. Na primeru pomenute vesti možemo da vidimo kako mala izmena u kontekstu može značajno da utiče na tumačenje teksta. Kada je vest bazirana na saopštenju, novinari moraju biti veoma oprezni: s jedne strane, oni ne treba poput kurirske službe da prenesu apsolutno sve što je napisano ,a sa druge strane moraju da vode računa da pri sažimanju i parafraziranju ne promene suštinu saopštenja

U nepuna dva meseca novinari na terenu suočavaju se sa nedovoljnom transparentnošću, zatvorenošću institucija za informacije i mnoga novinarska pitanja ostaju bez odgovora ili makar bez konkretnog odgovora, s druge strane tu je mnogo naručenih pitanja. Da li jedna konferencija za novinare kriznog štaba u vreme pandemije može da oslika stanje medija u Srbiji?

Da, ove konferencije bismo mogli da posmatramo kao medijski sistem Srbije u malom: do srži zatrovan, ispunjen manipulacijama i obmanama, uz animozitet koji preti da eksplodira, ali sistem u kojem i dalje ima odgovornih novinara koji postavljaju pitanja u javnom interesu. Vanredna situacija iznedrila je neobičnu priliku da gledaoci javnog servisa mogu da čuju, primera radi, pitanja novinara TV N1, ali su sa druge strane mogli da čuju i Dragana J. Vučićevića i njemu slične, koje RTS – koliko god da je duboko potonuo – još uvek ne zove u svoje emisije.

Hapšenja novinara jeste nešto po čemu ćemo takođe pamtiti vanredno stanje i pandemiju. U 15 zemalja sveta ( uglavnom države u Africi, Latiskoj Americi i bivše sovjetske republike ) bilo je 17 hapšenja, ni kod nas lišavanje slobode novinara nije izostalo. Mnogi iz struke upravo solidarnost navode kao pozitivnu stvar koja se desila prilikom hapšenja novinarke Ane Lalić. Pritisak medija bio je velik, da li to daje neki optimizam, da mediji imaju moć da se obračunaju sa korovom u profesiji i očuvaju zdravo tkivo novinarstva?

Verujem da je pitanje imidža jedina mera kojom se vlast vodi u takvim prilikama. Dakle, prvo je zbog narušenog imidža Kliničkog centra Vojvodine uhapšena novinarka, a onda su je pustili da ne bi pred svetom dodatno kvarili svoj imidž. Postoji odredba u Krivičnom zakoniku koja predviđa kazne za širenje panike, ali kada pogledamo kako se ona primenjuje uočićemo da je princip krajnje selektivan. Nisu uhapšeni autori naslovnih strana tabloida, nisu uhapšeni autori SMS-a o „dramatičnoj situaciji“ i približavanju italijanskom i španskom scenariju, već novinarka koja je pisala o spremnosti KCV-a da se suoči sa pandemijom. U najkraćem – da, novinarska solidarnost je veoma važna, ali je za odluku o oslobađanju bila presudna procena vlasti da im držanje novinarke u zatvoru donosi više štete nego koristi.

Da li je vanredno stanje dodatno ugrozilo bezbednost novinara i novinarki?

Jeste, i to iz dva razloga. Prvi je očigledan, zdravstveni. Čak i s maskom i rukavicama, novinari na terenu bili su izloženi povećanom riziku od zaraze. Drugi razlog je povezan sa širim političkim i društvenim kontekstom, odnosno snažnom polarizacijom društva i bezbednosnim rizicima koji iz nje proističu. Tako je postalo moguće da urednik Informera danima vređa novinarke nezavisnih medija na Tviteru, da Ani Lalić neko probuši gumu na automobilu, ali i da urednica Južnih vesti dođe u priliku da ispred zgrade u Nišu, okružena gomilom huligana, brani zakone ove zemlje umesto nadležnih institucija.

Upečatljivi događaj u vezi sa medijima tokom vanrednog stanja, uvedenog 15. marta, bio je i pokušaj Vlade da sprovede Uredbu o centralizovanju informacija prema kojoj sve informacije o epidemiji virusa Korona mogu dolaziti samo od Republičkog kriznog štaba. Međutim, nakon burne reakcije domaće i strane javnosti Uredba je dva dana kasnije povučena. Čija je zasluga? Da li tu možemo govoriti o snazi medija ili je ipak međunarodni faktor presudio ili nešto treće?

Rekao bih da je i u ovom slučaju presudila briga vlasti o sopstvenom imidžu: bolje je da izgubimo deo kontrole nad protokom informacija nego da u međunarodnim okvirima budemo negativno etiketirani. Međutim, i bez te odluke došlo je do velikog zastoja u pristizanju odgovora o drugim važnim temama. Mogu da kažem iz iskustva redakcije FakeNews Tragača da su mnoge institucije kao izgovor za nedostavljanje odgovora na važna pitanja navodile da se u ovom trenutku bave samo pandemijom i da neće odgovarati ni na jedno pitanje koje nije direktno vezano za tu temu.

Ako odemo u drugu krajnost možemo reći da je previše u javnoj sferi prisutno ponavljanje istih fraza poput „Crtanje mete novinarima”, “ograničavanje slobode”, “ targetiranje novinara”, “obračunavanje sa nezavisnim medijima” itd.itd. Da li je to neminovnost zbog stanja u kojem se nalazimo ili to može banalizovati priču o medijskim slobodama i doprineti tome da javnost počinje da nas ne shvata dovojno ozbiljno?

Da, novinari se u tom smislu nalaze u velikom problemu, jer su prinuđeni na nizanje jednih te istih fraza, a kada se jezička sredstva izližu – izliže se i empatija. Međutim, ne postoji nijedan novi, alternativni način da kažete da ste pod ogromnim pritiskom i da vam se ograničava sloboda izveštavanja. To što smo tako brzo „potrošili“ tako krupne sintagme kao što je „crtanje mete“ nije krivica novinara, već onih koji te mete crtaju. Nažalost, u javnosti često dolazi do transfera te krivice: ne samo u smislu „kriva je žrtva“, već i u smislu „žrtva je dosadna, kuka zato što ju je neko popreko pogledao“.

Seksizam je nešto što takođe naše medije kadiduje za loš plasman na listi medijskih sloboda. Opet je na meti i tokom vanrednog stanja bila novinarka Tamara Skrozza. Zatim je Dragan J Vučićević vređao i novinarku Žaklinu Tatalović….takvih je primera mnogo, samo ne odjeknu jednako svi u javnosti. S obzirom da si predavač i na predmetu „Izveštavanje o drugom“ i blisko ti je rodno senzitivno izvestavanje da li smatraš da novinarke imaju dodatni teret kada obavljaju svoj posao?

Ne postoji nijedan model rada koji novinarka može da odabere a da bude sigurna da će takvim odabirom izbeći seksističke komentare. Ako tiho postavi jedno pitanje onda je mutava i nesposobna, neka ustupi mikrofon nekom muškarcu, a ako pitanja postavlja glasno, insistirajući na tome da dobije odgovor, onda je histerična; ako se nekome ne svidi njeno izveštavanje onda je posao dobila preko kreveta, a neprimerene komentare i tvitove neretko pišu čak i oni koji su zadovoljni radom neke novinarke, u vidu kvazipohvala koje su zapravo seksizam izrečen u afirmativnom duhu. Kada svemu tome dodate vanrednu situaciju i opštu tenziju, čitav taj sistem dobija još jači pogon.

93. poziciju kada su u pitanju medijske slobode svakako nije donelo samo vanredno stanje, niti količina lažnih vesti, seksizam, ugrožena bezbesnost novinara i sve ono o čemu govorimo u prethodnim pitanjima. Koliko uz sve to što je navedeno loš finansijski položaj novinara, osiromašenost, beznađe jesu faktori koji doprinosi lošem stanju u profesiji?

Ne želim da kažem da je novinarski posao najteži na svetu, ali je malo profesija koje izazivaju toliko stresa, pritisaka i izloženosti kritikama, a da pritom donose tako malo novca. Moja novinarska plata nije ogromna, ali je za naše standarde pristojna. Uz to ne trpim nikakve ekonomske i političke pritiske, ali opet ponekad poželim da se bavim nečim manje stresnim, nečim što ima fiksno radno vreme i manje kontakta sa svetom. Mogu samo da zamislim kako je nekome čije su predispozicije potpuno suprotne mojima – rad za minimalac, radnim danom, praznikom i nedeljom, isplata s kašnjenjem, urednik i lokalni šerif za vratom, pritisak rokova, kolega i javnosti… Sve je to duboko zastrašujuće.

Da li imamo makar mali razlog za optimizam. Ako se uzme u obzir položaj medija pre uvođenja vanrednog stanja i tokom njega, imamo li razlog da se nadamo da može biti bolje nakon njegovog ukidanja?

Najviše razloga za optimizam video sam kada sam gledao lajv prenos okupljanja huligana ispred zgrade u Nišu. Želeli su da naprave mali spektakl za komšiluk, a za samo dva sata video Južnih vesti je skupio više pregleda na Fejsbuku nego što Niš ima stanovnika. Uz to, huligane nije rasterala policija, već novinarka. Mnogi građani su to prepoznali, sve vreme su se nizali komentari “Svaka čast za novinarku”, “Bravo za novinarku”, “Bravo, Južne vesti” i mislim da je to jedan od divnih primera koji pokazuju koliko su nam neophodni nezavisni mediji i novinari čiji je jedini interes – interes građana.

Vidiš li možda nadu i kada svakodnevno komuniciraš sa studentima i studentkinjama novinarstva?

Naravno da u tom svetlu veliku dozu optimizma ulivaju i studenti i studentkinje novinarstva, jer svojim početničkim entuzijazmom često nadomešćuju nedostatak iskustva. Evo i jednog primera: student koji je angažovan u redakciji FakeNews Tragača poslao je na adresu jedne kompanije više od 20 mejlova dok mu konačno nisu odgovorili za postavljeno pitanje.

(Tamara Srijemac, nezavisnost.org)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Udružena mladost
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga