ŠTEFAN BART: Bruka od presuda za Podunavske Švabe

Rehabilitaciono obeštećenje u Srbiji za žrtve režima posle Drugog svetskog rata

05. apr 2019

Bio sam osmogodišnji dečak, učenik drugog razreda nemačke osnovne škole u Futogu kod Novog Sada kada sam sa dvogodišnjom sestrom, majkom, bakom, prababom 4. decembra 1944. odveden u sabirni logor u Bačkom Jarku.

Otac i deda su bili na prisilnom radu.

Do aprila 1946. u lageru je umrlo oko sedam hiljada ljudi, uglavnom stari i deca, od gladi, zlostavljanja, zime i tifusa. Spavali smo na podu sa osamnaest osoba. Moja prababa je preminula pored mene na podu. Posle rata u logorima i na streljanjima u Jugoslaviji je nastradalo oko 65.000 Podunavskih Švaba civila.

Advokat mi je 26. oktobra 2016. javio: „Ja sam podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje za Tebe. Komisija ima devedeset dana da odluči da li će da usvoji Tvoj zahtev i da ponudi određeni iznos novca. Ukoliko to ne učini u tom roku, a najčešće se uopšte ne jave u roku od 90 dana, tada se može podneti tužba sudu.“

Od suda u Novom Sadu pozvan sam na saslušanje zakazano za 7. novembar 2017. Pred sudom je trebalo da ispričam kakve sam strahote doživeo od prvog dana kada sam odveden od kuće i smešten u logor u Bačkom Jarku, i tako sve do poslednjeg dana kada sam se 1946. vratio u Novi Sad.

Ja sam 6. novembra avionom odleteo u Beograd a sledećeg dana u Novom Sadu pred sudom sreo mog advokata. U sudnici su nas dočekale dve mlade sudije sa daktilografkinjom. Sudijice su sve mogle saznati iz dokumenata u tajnim arhivima Srbije, ali ti dokumenti nisu dostupni. Ni u školama se o tome nije učilo.

Pošto tečno govorim srpski nije nam bio potreban tumač. Sudijice su znale da sam moje doživljaje u logoru opisao u knjizi „Dečak iz komšiluka“. Opširno sam pisao o mojim, za dečaka strahovite, doživljajima u logoru. Sekretarica je sve zapisala i dostavila protokol mom advokatu.

Desetog avgusta 2018. advokat mi je javio da je stigla pravosnažna presuda Apelacionog suda u Novom Sadu koja je bila više nego sramna. Apelacioni sud je kao naknadu štete za vreme 1944-1949. dosudio novčani iznos od 700.000 dinara što iznosi 5.830 evra.

Presuda je pravosnažna i izvršna što je i kraj postupcima u Srbiji kada je reč o naknadi rehabilitacionog obeštećenja. Država treba da isplati navedeni iznos i troškove postupka advokatu, ali advokat je naglasio da zna da se to neće dobrovoljno uraditi, pa je potrebno da se pokrene postupak izvršenja pred sudom i javnim izvršiteljem da bi se prinudnim putem sa računa države skinuo novac i prebacio na moj i advokatov račun.

Presuda je glasila: Žalbu DELIMIČNO USVAJA, DELIMIČNO ODBIJA PRESUDU Osnovnog suda u Novom Sadu od 7. 11. 2017. godine u pobijenom usvajajućem delu PREINAČAVA tako što preko iznosa od 700.000 dinara do iznosa od 2.500.000 dinara na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode, sa zakonskom zateznom kamatom na tu razliku počev od 7. 11. 2017. godine do isplate, tužbeni zahtev ODBIJA, te snižava tužiocu dosuđeni iznos naknade troškova postupka na 108.600 dinara.

Sud je argumentovao da mi je na prisilnom radu bilo mnogo bolje nego u logoru. Osim toga svim ljudima posle rata išlo je loše. Na to mogu samo da odgovorim da smo morali da napustimo svoje kuće u Futogu posle žetve, sa punim tavanima žita i kukuruza, s punim podrumom vina, voća i povrća i ugojenim svinjama.

A u logoru smo gladovali. Kraljevina Jugoslavije je pre rata izvozila žito, hmelj i kudelju. Posle rata komunistička Jugoslavija je uvozila žito iz SAD, a hmelj i kudelju više nije gajila. Prisilno osnivanje zadruga nije bilo krunisano uspehom. Naša porodica je posle žetve zadruge najradija išla na zadružna imanja da skuplja zaostali krompir i klasje od žita, jer je to bilo najunosnije.

Moj advokat mi je javio: „Treba u narednom periodu od dva do tri meseca da od suda pribavim klauzulu pravosnažnosti i klauzulu izvršnosti na ovu presudu koju sam ti poslao, pošto sam siguran da država neće hteti da dobrovoljno isplati novac za štetu kako piše u presudi. Ti si potpuno dobro rekao da je to teatar odnosno predstava od suda. Kada pribavim klauzule onda ću morati da ponovo, posebnom tužbom, tužim državu za izvršenje obe presude. Tako ovaj postupak neće biti završen, po mom mišljenju, ni do Nove godine.“

Zašto se Srbija bruka takvim postupcima? Jel’ država očekuje da će podnosioci molbe u međuvremenu umreti?

Prema EU Srbija se izjasnila da će ispraviti nepravde prouzrokovane u komunističkoj Jugoslaviji. Zašto onda odugovlače rešenja oko restitucije i obeštećenja? Mi danas živimo u komunikativnom svetu i ove vesti o nepouzdanosti u Srbiji će se širiti, ne samo u publikacijama zemljaka u Nemačkoj i Austriji, već i u SAD i Australiji, na štetu Srbije.

Autor je pisac knjige „Dečak iz komšiluka“

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga