Srbija: Kultura sećanja kao kultura laži

VOICE: Slika o sebi kao o žrtvi

29. apr 2020

Kada je reč o ratovima iz devedesetih godina prošlog veka, kultura sećanja kao kolektivni odnos prema prošlosti i odgovornosti za mnoge zločine počinjene na teritoriji nekadašnje Jugoslavije zasniva se na nacionalističkom narativu koji u potpunosti negira učešće Srbije u ratovima iz devedesetih, a samim tim i njenu odgovornost za zločine koje je činila nacionalistička mašinerija Slobodana Miloševića, saglasnici su sagovornici VOICE-a. Prema njihovim rečima, politizacijom sećanja stvara se iskrivljena slika o prošlosti koja počiva na ideologiji viktimizacije srpskog naroda. 

Današnji režim, čiji su predstavnici devedesetih godina prošlog veka bili u samom vrhu vlasti koja je dirigovala ratovima, sada konstituišu zvaničnu politiku sećanja kada su ratovi u Jugoslaviji u pitanju. Tadašnji režim naređivao je proterivanja, mučenja, zatočenja i druge zločine nad nesrpskim stanovništvom u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Programska direktorka beogradske kancelarije nemačkog Foruma ZfD Nataša Govedarica kaže za VOICE da vlast iskrivljava prošlost zarad ostvarenja svojih političkih ciljeva.

“Odnos prema prošlosti je visoko utilitaran. Biraju se, afirmišu i koriguju oni aspekti prošlosti koji mogu poslužiti političkoj eliti, nekad da vodi nove ratove, danas da nas strahom od susjeda-neprijatelja drži u pokornosti i snaži sopstvenu nezamjenljivost”, navodi Nataša Govedarica, koautorka knjige “RE:VIZIJAPROŠLOSTI – Politike sjećanja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji od 1990. godine”.

Nataša Govedarica: Ekstremni nacionalizam i elementi rasističkih praksi (foto: Srđan Veljković)

Vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Filip Ejdus kaže da je odnos zvanične Srbije prema prošlosti problematičan.

“Prema ovom režimu sećanja, Srbija je u te ratove bila uvučena protiv svoje volje i svi njeni postupci bili su iznuđeni i odbrambeni dok je ponašanje svih ostalih bilo isplanirano i ofanzivno“, navodi Ejdus za VOICE.

Postgenocidno društvo i promocija ratnih zločinaca

Iako su ratovi završeni, način sećanja na njih oblikuje budućnost Srbije, a stav vlasti po pitanju prošlosti jasno se ogleda u politici relativizacije počinjenih zločina, licitiranju brojevima žrtava, kao i promociji osuđenih ratnih zločinaca.

Javni zagovarač Koalicije za REKOM Dinko Gruhonjić kaže da je politika poricanja logičan proizvod nacionalističke i militantne ideološke matrice.

“Zvanična Srbija, ali ne samo zvanična već i – ruku na srce – većinska Srbija, prema ratnoj prošlosti iz devedesetih godina se odnosi prema uobičajenom obrascu koji je karakterističan za postgenocidna društva: nakon faze organizovanja i sprovođenja zločina, na delu je bila faza poricanja zločina, potom faza prećutkivanja a sada je na delu faza relativizacije i istorijskog revizionizma“, ocenjuje Gruhonjić za VOICE.

Podsetimo, osuđenim ratnim zločincima poput Veselina Šljivančanina, Vojislava Šešelja i Nebojše Pavkovića omogućena je promocija knjiga u kojima se relativizuju zločini poput genocida u Srebrenici, zločina u Vukovaru i zločina na Kosovu. Nema sumnje da se na taj način podstiče verska i nacionalna mržnja i netrpeljivost, što je – na prvom mestu – krivično delo za koje niko nije odgovarao. Memorijalizacija, kao vid pamćenja prošlosti, potvrđuje relativizaciju prošlosti i selektivnost pamćenja koje zvanična vlast koristi kao instrumente populizma.

Srebrenica je genocid

Nataša Govedarica objašnjava da je zadatak memoralizacije da “okameni” interpretaciju prošlosti i potvrdi sistem vrednosti jedne državne zajednice. Ona treba da veliča i daje primer poželjnog ponašanja identifikujući herojstva. Istovremeno, ona ima moć ili bar ambiciju da na simboličkom planu ispravi greške, pošalje snažne poruke o odgovornosti i izvinjenju.

Međutim, Zakon o ratnim memorijalima onemogućava to simbolično ispravljanje grešaka jer je njime izričito propisano da nije dozvoljeno postavljanje ratnih memorijala koji “nisu u skladu sa tekovinama oslobodilačkih ratova Srbije”. Time se u senku stavljaju sva stradanja i razaranja koja su prouzrokovale srpske (para)vojne i (para)policijske snage u toku ratova u Jugoslaviji po naređenjima najviših političkih zvaničnika Srbije.

“Ovakva legislativa onemogućava da se zvaničnim činom, u ime države, kaže: ‘Srebrenica je genocid. Nije se smio desiti. Odgovorni smo što se ipak dogodio i učinićemo sve da se nikad, nikome ne ponovi’. Ovakav odnos bi se mogao pokazati i imenovanjem škola, ulica i proglašenjem 11. jula danom sjećanja i empatije. To, naravno, u Srbiji ne postoji”, konstatuje Nataša Govedarica.

Filip Ejdus: Stvaranje slike o sebi kao o žrtvi (foto: lična arhiva)

Pored genocida u Srebrenici, u ime Srbije i njenih građana počinjeni su mnogi drugi zločini o kojima se u javnosti ćuti. Ćuti se i o tome da su i u samoj Srbiji postojali logori za Hrvate i Bošnjake – u Begejcima, Stajićevu, Šljivovici, Mitrovom Polju… Ta mesta stradanja i dalje čekaju da budu obeležena i da se bar na taj način oda pošta žrtvama zločinačkog režima Slobodana Miloševića.

Nataša Govedarica naglašava da u odnosu prema nesrpskim žrtvama i priznavanju njihovih stradanja postoji određena “hijerarhija”.

“Ako su i zabilježeni neki činovi izvinjenja i priznavanja stradanja Bošnjaka i Hrvata, oni ne postoje u slučajevima, nažalost čestim i brojnim, kada su žrtve kosovski Albanci. Nepriznavanje države, stradanja njenih građana, kontinuiteta odgovornosti srpske politike ovde, osim ekstremnog nacionalizma, ima i elemente rasističkih praksi“, istakla je Nataša Govedarica.

Slika o sebi kao o žrtvi

S druge strane, jedno od retkih sećanja koje je Srbija izabrala da zadrži jeste sećanje na  NATO bombardovanje.

“Svake godine, ključni datum koji se obeležava je 24. mart, dan kada je počelo NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Ovakvom politikom sećanja u prvi plan se stavlja to ‘šta su drugi uradili nama’ i omogućava održavanje slike o sebi kao o žrtvi, a kolektivno zaboravlja da je rat na Kosovu počeo još 1998. godine i sve ono što smo u tom ratu ‘mi uradili njima’”, rekao je Filip Ejdus za VOICE.

Dinko Gruhonjić komentariše da se veliki broj medija u Srbiji ponaša kao poslušnici vlasti u svim aspektima društvenog života pa i kada je kultura sećanja u pitanju.

Dinko Gruhonjić: Većinska Srbija odbija da se suoči sa odgovornošću

“Mediji se služe dekontekstualizacijom pa javnosti šalju jednostranu sliku, a sve u službi vlasti. Na primer, kada je reč o memorijalizaciji NATO bombardovanja, prosečan građanin Srbije je, na osnovu izveštaja većine medija i izjava ogromne većine političara – onih na vlasti ali i onih tzv. opozicionih – valjda ubeđen da je NATO intervencija doslovno ‘pala s neba’, ili – kako bi to Miloševićeva propaganda formulisala – bila je ‘ničim izazvana’, ukazuje Gruhonjić i dodaje da to nikako neće promeniti istorijske činjenice koje su poznate celom svetu, ma koliko ih vlast skrivala od građana Srbije.

Iako vlast zatvara oči pred zločinima koje je počinila srpska strana, sagovornici ističu da organizacije civilnog društva ulažu velike napore kako bi zaista počeo proces suočavanja sa prošlošću.

Oaze građanskog društva

Dinko Gruhonjić kao javni zagovarač Koalicije za REKOM ističe kako bi veliki pomak donelo osnivanje te multilateralne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji bivše SFRJ čiji bi Statut potpisalo svih sedam država koje su nastale raspadom Jugoslavije.

“Ukoliko ne damo imena svim žrtvama ratova u kojima je iskasapljena Jugoslavija, ukoliko im ne odamo dužnu počast i pronađemo sve koji se i dan-danas vode kao nestali, opet ćemo imati plodno tle za nove sukobe, i u to nema nikakve sumnje“, ocenio je Gruhonjić.

Filip Ejdus kaže da u srpskom građanskom društvu postoji pluralizam glasova koji često oštro i kritički propituju ulogu režima Slobodana Miloševića.

“Mislim na aktiviste, intelektualce, novinare i umetnike koji su ne samo očuvali oaze civilnosti u zemlji već su kroz dijalog sa sličnim krugovima širom bivše Jugoslavije čini mi se stvorili i jednu alternativnu kulturu sećanja koja prevazilazi nacionalne okvire“, zaključio je Ejdus u izjavi za VOICE.

Divna Prusac (VOICE) 

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Slogan
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga