- Autonomija - https://www.autonomija.info -

SONJA BISERKO: Srbija tretira Vojvodinu kao ratni plen

Dok se Evropa „od Evrope nacija transformiše u Evropu regija“, uz sve aktuelne izazove, srpske elite sve više centralizuju Srbiju i unitarizuju, što se ispostavlja kao glavna kočnica njenom razvoju. Istorijski posmatrano, svaka srpska politika počiva na centralizmu. Bilo kakva autonomija je demonizovana kroz političku propagandu i tretira se kao secesionizam i separatizam.

Jugoslavija je bila složena zemlja, što se posebno odražavalo i kroz ustav iz 1974, koji je za Srbiju nudio federaciju koja nikada suštinski nije bila prihvaćena. Pobedom konzervativaca, ideja o Srbiji kao kompleksnoj državi sasvim je napuštena. Ustavne promene 1990. i ukidanje autonomije Vojvodine i Kosova, koje su najavile raspad Jugoslavije, ugrožavaju i samu Srbiju. Može se slobodno reći da je to i jedan od njenih ključnih razvojnih problema.

Devedesetih godina 20. veka je prevladao koncept o “zgušnjavanju” srpskog naroda na teritoriji na kojoj može da živi. Ratovi koji su tada vođeni bili su u funkciji integrisanja i homogenizacije srpskog naroda, kako bi dobio svoje etničke granice. Ta teritorija još uvek nije definisana sudeći po delovanju Srbije u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu. Proces “zgušnjavanja” još nije završen.

S druge strane, Vojvodina je izrazito multinacionalni prostor, ona je oduvek prihvatala različitost kao koncept življenja, upravo ono što sadašnja dominantna politička ideja u Srbiji negira. Istorijsko nasleđe Vojvodine uvek ju je izdvajalo kao region dinamične privrede (u bivšoj Jugoslaviji uvek je bila jedan od tri najrazvijenija regiona) i region okrenut Evropi, pre svega, njenim susedima. To Vojvodinu preporučuje kao potencijal koji može da ubrza tranziciju u Srbiji i normalizaciju njenih odnosa sa susedima.

Vojvodina je, međutim, iz perspektive Srbije oduvek bila tretirana kao ratni plen i zato je uvek bila izložena svojevrsnom inženjeringu kroz čitav 20. vek. To je značajno narušavalo njen identitet i može se reći da je Vojvodina stalno u potrazi za svojim identitetom. Zato se verovatno i sada tako teško samodefiniše.

Velikodržavni projektanti su, naravno, imali u vidu i smanjivanje relativnog broja manjina i istovremeno su se uvek zalagali protiv povratka izbeglica koje su devedesetih godina uglavnom usmeravane ka Vojvodini. Vojvodina je, osim toga, platila najveći ceh ovog rata, jer se preko njene privrede finansirao rat. O tome najbolje svedoči i stepen devastacije njene privrede.

Odnos države prema multietničnosti kao konceptu doveo je i do radikalizacije i većine i manjina. U tom smislu, u Vojvodini su intenzivirane brojne aktivnosti ekstremnih grupa koje su veoma bliske sa naprednjacima. Inače su povezane sa Rusijom, posebno sa njihovim ekstremnim grupacijama.

Centralizacija ima i druge efekte: ona ohrabruje i zahteve za autonomijom manjina. Na delu je pokušaj dezangažovanja mađarske manjine u zalaganju za vojvođanski okvir autonomije i okretanje rešenju koje bi bilo slično onom koji Srbi dobiju na severu Kosova. Takva rešenja postavljaju pitanje – koje je i evropsko – koja je tačka integracije za zemlje koje su se opredelile za njih. Ili, bolje reći, kakvu vrstu multikulturalizma želimo i kuda to vodi. I Evropa je suočena sa istim izazovima. Zato je važno da se nađe mera i za sever Kosova (sprečavanje statusa Republike Srpske), kako bi se izbalansirao odnos između manjine i većine.

Današnjoj Vojvodini, koliko i samoj Srbiji, neophodna je promena političke filozofije večito zaokupljene traženjem krivaca i izgovora – podjednako koliko joj je neophodna i nova zakonska regulativa koja bi pretpostavljeni razvoj učinila mogućim. Neinformisani, obespravljeni, uplašeni i egzistencijalno ugroženi građanin ne može da bude inicijator bilo kakvog razvoja – baš kao što su i neizgrađene, partokratski okupirane institucije kočničari svakog pretpostavljenog društvenog razvoja.

Politička scena Srbije je zarobljena nacionalizmom i temama koje su građane udaljile od politike. Medijska scena živi od skandala i senzacionalističkih afera koje do kraja diskredituju političke elite i smisao političkog života. Samo ona grupacija koja bude autentična u profilisanju vizije Srbije i koja bude saopštavala istinu, bez obzira o čemu i kome je reč, moći će da mobiliše javnost za promene. Jeftine – a pre svega populističke -medijske kampnje u borbi protiv korupcije već su izgubile svoju snagu.

Međutim, stvarna autonomija može imati političku budućnost, a da se pritom ne ugrozi državna suverenost Srbije. S tim da takva autonomija mora počivati na razvijenoj demokratiji i tržišnoj privredi, koja bi obezbedila značajnu ekonomsku i političku samostalnost. Bez tih atributa, one bi faktički bile obična fikcija, kakva je danas situacija s autonomijom Vojvodine.

Autonomiju Vojvodine treba definisati u novom ključu u skladu sa evropskim modelima, naravno, ukoliko Srbija još uvek želi da pripadne toj zajednici. Centralizam je doveo do egalitarizacije i osiromašenja svih delova Srbije, posebno najrazvijenijih, odnosno Vojvodine.

Istorijski posmatrano, Srbija će se centralizma teško osloboditi, jer je na njemu tradicionalno počivala svaka srpska politika. Osim toga, nakon raspada Jugoslavije fokus je na vlastitoj suverenosti, a svaka decentralizacija se razume kao atak na njenu suverenost.

Teško je anticipirati da li će ta autonomija imati karakter federalizacije, ali je svakako neophodna radikalna demokratizacija državne struktre, kao i napuštanje centralizma koji je na delu od dolaska Miloševića na vlast. Novi model autonomija svakako mora počivati na razvijenoj demokratiji i tržišnoj privredi, koja bi im obezbedila značajnu ekonomsku i političku samostalnost. Bez tih atributa, one bi faktički bile obična fikcija, kakva je danas situacija sa autonomijom Vojvodine.

Vojvodina je podeljena po etničkim linijama zbog višedecenijske politike Beograda stvaranja etničke države. Prevazilaženje tog stanja zahteva ozbiljnu državnu politiku u izgradnji poverenja između manjinskih zajednica i većinskog naroda, uz uvažavanje pluralnosti i različitosti. Jer, Vojvodina je bila jedinstven evropski region prepoznatljiv po svojoj multietničnosti i suživotu.

Nakon ratova, poraza, opšte devastacije i demoralizacije društva, jedan od ključnih problema jeste i to – šta je novi identitet Srbije i na kojim vrednostima se gradi. U opštoj konfuziji koja vlada u svim sferama društvenog života, proces izgradnje identiteta Srbije pokazuje nedoslednost, nedostatak autentičnosti i, pre svega, krivotvorenje istine. Povelja o srpskom kulturnom prostoru najavljuje dalju integraciju i homogenizaciju, što ukazuje da se ne uvažava pluralnost srpske kulture i pogotovo ne posebnost kulturnog identiteta Vojvodine.

Srbija sebe definiše kao multietničko društvo, što u suštini i jeste, jer u njoj žive brojne etničke, verske i druge manjine, ali one nisu integrisani deo društva. Ne postoji državna politika inkluzivnosti manjina niti one imaju ikakav udeo u izgradnji zajedničkog identiteta. Jer, multikulturalizam (mada i on ima svoja ograničenja, posebno ako se definiše u tvrdoj formi) jeste odgovor na tradicionalni nacionalni egoizam i ograničenja nacionalne (etničke) kulture i države. Srbija nije otvorena za kulturološki pluralizam, jer ne postoji pravna država i civilno društvo koji bi političke aktere prisilili na poštovanje visokih standarda zaštite ljudskih prava. Srbija nije ni demokratsko društvo, jer ono podrazumeva neprihvatanje nacionalizma i rasizma.

I na kraju želim samo napomenuti da je globalizacija dovela do novih izazova i za samu Evropu, kada je reč o federalizmu i regionalizmu. Jasno je da nacionalne države gube na značaju, a da primat preuzimaju regioni. Na delu su dva procesa: regionalizam i globalizacija. Evropski regioni se direktno vezuju za globalnu ekonomiju. Uloga centralnih vlasti se smanjuje, demokratska društva se fragmentiraju politički, kulturno i lingvistički. Centralne institucije gube kredibiltet i može se reći da je regionalizam, bilo unutar zemlje ili prekogranični, sadašnji i budući dinamizam Evrope. Razlozi su različiti, ali na delu je svakako veće osećanje pripadnosti “Evropi” nego nacionalnoj državi. Imamo dosta primera koji to ilustruju.

Da se vratim na Vojvodinu koja ima i istorijsko iskustvo pripadanja Evropi. Za budućnost Srbije i Vojvodine je imperativ članstvo u EU. Jer, EU je dobro pozicionirana da prevaziđe tenzije izmedju regionalnih tendencija i nastajanja posthegemonističkog globalnog okvira upravljanja. Da bi u tome bila uspešna, EU mora revidirati neke svoje politike kako bi ostvarila strateške sposobnosti koje bi garantovale bezbednost u njenoj sferi uticaja.

(Izlaganje na Međunarodnoj konferenciji Uloga regija u evropskim integracijama – na koji način Vojvodina može da pomogne Srbiji u procesu evropeizacije, koja je održana u Novom Sadu 24. januara 2020. godine)

Podelite ovu stranicu!