- Autonomija - https://www.autonomija.info -

SOFIJA MANDIĆ: Vreme za zabavu

Tek objavljeni izveštaj Evropske komisije o Srbiji je najozbiljnije do sada ukazao na autoritarnost režima u Beogradu. Predsednica Vlade Ana Brnabić se zbog toga iznova javno blamirala. Ovog puta kroz konstataciju da je izveštaj „delimično neobjektivan“.

Razmislimo na trenutak šta bi odlikovalo jedan delimično neobjektivni izveštaj. Ako je prikupljanje podataka i izrada izveštaja sprovedena ujednačenom metodologijom, kako smo dobili tekst koji je navodno neujednačene objektivnosti. Isto se odnosi i na autore izveštaja. Ukoliko su nepristrasni u oceni stanja, oni to mogu biti u celosti ili ne mogu biti uopšte.

Međutim, očigledno je da u središtu ocene objektivnosti izveštaja predsednice Vlade nisu pitanja istinitosti i proverljivosti činjenica i zaključaka, kao ni svojstva autora izveštaja, već odveć poznata naprednjačka metoda. Ona se svodi na – ukoliko me pohvališ, objektivan si; ukoliko imaš zamerke na moj rad, pojela te pristrasnost i ne znaš šta pričaš.

Ali, šta zapravo izveštaj Evropske komisije kaže o Srbiji?

Apostrofirano je da će dalji tok pregovora, odnosno evropskih integracija Srbije, zavisiti od uspostavljanja vladavine prava. Tek na drugom mestu po važnosti našlo se pitanje normalizacije odnosa sa Kosovom. Ovo je sigurno bio prvi šok – kada vladajućoj strukturi pomenete vladavinu prava, i to kao najvažnije pitanje, hvata ih kolektivna panika.

Nešto konkretnije, zaključeno je da je politička scena svakim danom sve podeljenija i da na njoj nema dijaloga. Ovo negativno utiče na funkcionisanje demokratskih institucija, a naročito Skupštine. Odgovornost za to Komisija pripisuje vladajućoj koaliciji koja je onemogućila skupštinsku debatu, a samim tim i kontrolu izvršne vlasti. Kao prakse koje potkrepljuju ovaj zaključak navode se: neosnovano objedinjavanje velikog broja važnih pitanja u jednu tačku skupštinskog dnevnog reda, kontinuirano podnošenje amandmana poslanika vladajuće većine, sa ciljem oduzimanja vremena za diskusiju o zakonskim rešenjima, uključujući i raspravu o budžetu. Kritikovano je to što je blizu polovine zakona u izveštajnom periodu usvojeno po hitnoj proceduri, što Skupština od 2014. godine nije raspravljala o izveštajima nezavisnih državnih organa i to što opozicija ima marginalnu ulogu u radu skupštinskih odbora.

Konstatovani su napadi i pretnje novinarima, kao i fizički napad na opozicionog stranačkog lidera, što je iniciralo građanske proteste. Prepoznato je da okupljanja građana za cilj imaju uspostavljanje slobode medija i slobodnih i poštenih izbora. O izborima Komisija nije imala mnogo lepih reči – ukazala je da Srbija nije primenila ranije upućene zamerke na tok izbornog procesa, a naročito one o netransparentnosti partijskog finansiranja, korišćenju javnih resursa u kampanji i neravnopravnom medijskom izveštavanju o učesnicima u izbornom postupku. Primećene su i nepravilnosti tokom lokalnih izbora, a naročito pritisci usmereni na zaposlene u javnim institucijama.

Zaključeno je da nema opipljivog napretka u prevenciji korupcije, koja je preovlađujuća pojava u mnogim sferama života.

Ukazano je da nema napretka u slobodi govora i da ovo pitanje izaziva ozbiljnu zabrinutost. Udruženja građana, novinari i aktivisti za ljudska prava rade u okruženju koje nije otvoreno za kritiku, sa vlastima koje ih negativno karakterišu. Ovi komentari su praćeni medijskim napadima, naročito u tabloidima.

Rečeno je da su pritisci na pravosuđe izraženi i da Srbija mora uspostaviti nezavisnost sudstva i autonomiju tužilaštva. Konstatovano je da je priprema izmena Ustava koja se tiče pravosuđa sprovedena u „ogorčenoj atmosferi“ i bez društvenog konsenzusa o ključnim pitanjima. Navedeno je da funkcioneri moraju prestati sa komentarisanjem istražnih i sudskih postupaka, kao i sa pritiscima na konkretne tužioce i sudije.

Ovo su samo neke od konstatacija koje su predsednici Vlade sigurno delovale kao „delimično neobjektivne“. Međutim, za svaku svoju tvrdnju autori izveštaja navode primere i dokaze – koji su nam poznati iz naše svakodnevice. U ovom izveštaju konačno prepoznajemo naznake realnosti.

Ana Brnabić na to ne odgovara argumentima, niti pokušava da bilo koji od primera opovrgne. Ne može da kaže da se novinarima ne preti i da im se ne pale kuće, da se presude ne donose u medijima, da naprednjaci ne podnose hiljade amandmana na svoje zakone, da korupcije nema na svakom koraku, da se pojedinci koji nisu partijski poslušnici u medijima ne nazivaju izdajnicima i državnim neprijateljima.

U nedostatku argumenata, predsednica Vlade se okreće sebi. Sve što je pročitala, kaže, nije je iznerviralo, nego zabavilo. O tome kakvu ljušturu od čoveka do smeha dovode zabrinjavajuće ocene o stanju u zemlji koju vodi, možda neki drugi put. Sada možemo samo da kažemo da nas lični doživljaji predsednice Vlade ne zanimaju, a naročito ne njene emocije. Nego lepo – posao u ruke, ili ostavka.

(Peščanik, Foto: Beogradski centar za bezbednosnu politiku)

Podelite ovu stranicu!