SOFIJA MANDIĆ: Sasvim je svejedno da li tastere po komandi pritiskaju žene ili muškarci

Žene su prve na udaru, - jer, kada stradaju prava, prvo stradaju oni koji su u ranjivijem društvenom položaju

06. mar 2020

Ugroženost radnih prava žena, sve lošiji položaj porodilja, gotovo nimalo krivičnih postupaka zbog povrede radnih prava, visoka nezaposlenost samo su deo atmosfere u kojoj žene u Srbiji dočekuju osmi mart, dan borbe za ekonomsku, socijalnu i političku ravnopravnost žena i muškaraca. Prvi Dan žena obeležen je 1909. godine u SAD-u, a danas, sto jedanaest godina kasnije, borba za prava žena i bolji položaj radnica i dalje je neophodna. O glavnim problemima sa kojima se žene na tržištu rada suočavaju, novim zakonskim propisima, o negativnim posledicama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, sveprisutnom seksulanom uznemiravanju na radnom mestu pravnica Centra za pravosudna istraživanja, aktivistkinja i višegodišnja kolumnistkinja portala “Peščanik” Sofija Mandić govori u martovskom izdanju elektronskog Biltena UGS “Nezavisnost”.

Neplaćeni prekovremeni rad, neredovne zarade, mobing, zastrašivanje… samo su neki od problema koji su istaknuti u zborniku „Žene govore“ koji su priredile aktivistkinje Udruženja za radna prava žena “Roza” iz Zrenjanina na osnovu svedočenja radnica iz deset gradova u Srbiji. Možemo li da nastavimo  niz, sa kojim problemima se susreću žene na tržištu rada? I da li možemo reći da su radnice u tom smislu ugroženije od zaposlenih muškaraca?

Postoji dosta materijala i istraživanja koja pokazuju da su radna prava žena izuzetno ugrožena. Naravno, ne treba izgubiti iz vida da živimo u zemlji u kojoj su svima ugrožena radna prava – pre svega jer imamo visoku nezaposlenost. Svaki zaposleni je lako zamenljiva roba na ogromnom tržištu nezaposlenih.  Sve više ljudi radi van radnog odnosa – recimo na osnovu tromesečnih ugovora o privremenim i povremenim poslovima. To izaziva ogromnu neizvesnost kod zaposlenih, a lišava ih i osnovnih prava iz radnog odnosa, koje ste pomenuli u vašem pitanju. Kada posmatramo tu širu sliku, onda nije iznenađujuće da je na ženama dodatni pritisak, iz različitih razloga. Kulturoloških, jer ona može i mora da izdrži sve, ne može da odustane od posla gde ne prima zaradu ili je maltretirana. Takođe, iz praktičnih razloga – jer je na drugom mestu čekaju isti takvi uslovi, a možda i gori. Istorijskih, jer su žene daleko kasnije od muškaraca izborile svoja radna prava, a naročito ona koja su povezana za materinstvom (pravo na odsustvo, roditeljsku naknadu i slično). Zato je društvu i samim ženama donekle prihvatljivije da budu prve na udaru. Suštinski, kao i u svakoj drugoj oblasti, kada stradaju prava, prvo stradaju prava onih koji su u ranjivijem društvenom položaju. Žene su i dalje daleko ranjivije od muškaraca, pa se to odražava i na njihov položaj na tržištu rada.

Kada je reč o materinstvu, Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom koji je plasiran i najavljivan  kao propis koji će smanjiti finansijske probleme porodica u Srbiji, uradio je upravo suprotno. Povećana su davanja i podsticaji, za porodice sa troje i više dece, ali veći broj žena je upravo tim zakonom osiromašen. Mesečna primanja nekim porodiljama svedena su na svega nekoliko stotina ili hiljada dinara. Godinu i po dana nakon primenjivanja tog propisa greška nije ispravljena, iako obećanja stalno stižu. Pokrenuta je i inicijativa za osporavanje zakona pred Ustavnim sudom Srbije, postoji li uopšte politička volja da se stvari isprave ?

Mnogo je problema sa ovim zakonom. Mediji su nam saopštavali da će porodice sa decom od trenutka njegove primene biti u boljem finansijskom položaju, a desilo se sasvim suprotno. Za ostvarivanje prava na naknadu je potrebno da je žena ostvarivala prihode čak 18 meseci pre rođenja deteta i čak 24 meseca kada se radi o poljoprivrednicama (ranije je bilo potrebno 12 meseci, uz moguće prekide koji vas nisu lišavali prava na naknadu).  Smanjen je maksimalni iznos naknade (sa pet na tri prosečne plate), roditelji dece sa invaliditetom primorani su da biraju između naknade svoje zarade i naknade koja pripada njihovom detetu, zbog invaliditeta (naknade za pomoć i negu drugog lica). Ukidanje garantovanog minimalnog iznosa naknade doveo je do toga da neke porodice tokom godinu dana odsustva radi nege deteta primaju nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dinara. Ako pogledate član 66. Ustava, videćete da pravo na posebnu zaštitu deteta, porodice i majke nema nikakve veze sa radnim odnosom. Ova posebna zaštita pripada svakoj majci, svakom detetu, svakoj porodici. I žene koje nisu radile imaju pravo na naknadu koja omogućava dostojanstven život deteta i porodice. Naš Ustav nalaže i posebnu zaštitu dece sa invaliditetom, a njihova prava su ovim zakonom grubo prekršena. Obaveze koje pominjem su upisane i u naše međunarodne obaveze, ali one mnogo ne dotiču našu Vladu i Skupštinu. Predlog za ocenu ustavnosti, u čijoj izradi sam i sama učestvovala, je pred Ustavnim sudom već godinu dana. Ustavni sud – ćuti. To je odgovor na vaše pitanje da li postoji volja da se stvari isprave.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je povučen iz skupštinske procedure predviđa 40 odsto manje zastupljenog pola u javnim preduzećima i državnim ustanovama. Umesto toga, za sada je usvojen amandman Gordane Čomić da se ubuduće u državni parlament i sve lokalne skupštine mora birati najmanje 40 odsto žena. Gordana Čomić i vlast to su predstavili kao demokratski iskorak Srbije, ali deo javnosti, naročito žene koje se zalažu za rodnu ravnopravnost kažu da je u sadašnjem sazivu 37,2 odsto žena i da to nije isto ono što predviđa Nacrt zakona o rodnoj ravnopravnosti. Da li ti procenti suštinski menjaju položaj žena i da li je usvajanje amandmana pomak ili direktiva sa određenim ciljem i planom?

Meni ta rasprava o demokratskom iskoraku deluje deplasirano iz najmanje dva razloga. Prvi je taj što se Srbija nalazi u dubokoj političkoj i demokratskoj krizi. Njome vlada jedna partija, a tom partijom vlada samo jedan čovek, sadašnji predsednik Srbije. U Skupštini, u kojoj će nakon ovogodišnjih izbora, sva je prilika, biti više od dve trećine poslanika ove partije, sasvim je svejedno da li tastere po komandi pritiskaju žene ili muškarci. Drugi razlog zbog kog mislim da je ova priča deplasirana je to što pitanje zastupljenosti žena, čak i u jednom sasvim demokratskom okruženju, nije zakonsko pitanje. Ustav Srbije garantuje ravnomernu zastupljenost žena i muškaraca u Narodnoj skupštini. Ustavni sud je odavno, od 2006. godine na ovamo, mogao staviti van snage zakonske odredbe koji narušavaju ravnomernu zastupljenost. Zakoni samo tehnički treba da omoguće ovakvu vrstu zastupljanosti. Ravnomerno može značiti samo pola-pola. Zbog toga smatram da je priča sa ovim amandmanom više bacanje prašine u oči i loša simulacija volje za demokratskim razvojem – to smo dosta dobro usavršili. Većina društva u toj simulaciji učestvuje rado i mirne savesti.

Kada je reč o položaju radnica seksualno uznemiravanje takođe je neizbežna tema. Slučaj Marije Lukić i ostalih žena iz Brusa dokaz su da se može istupiti, ali i to da taj put nije nimalo lak. Kako u našoj državi prolaze uzbunjivači i oni koji ukažu na kršenje zakona, seksualno uznemiravanje, afere, diskriminaciju i slično. Imaju li odgovarajuću zaštitu?

Odgovor je dosta očigledan – nemaju skoro nikakvu zaštitu. Imamo nedavni primer radnika iz Krušika koji je umesto uzbunjivačke zaštite, završio u pritvoru, sa optužbom da je, tvrdnjom o mogućim kriminalnim radnjama u firmi u kojoj radi, odao poslovnu tajnu. Tek je pod strašnim pritiskom javnosti pušten iz pritvora, ali on i dalje nosi bedž okrivljenog. Ne znamo kako će se ovaj postupak završiti. Što se tiče seksualnog uznemiravanja, ono na sve što smo već naveli dolazi samo kao dodatno iživljavanje nad nemoćnim zaposlenima. Bez ozbiljne kontrole rada poslodavaca i efikasnog pravosuđa, u jednom izrazito mačo i patrijarhalnom društvu, ne možemo biti iznenađeni da je potpuno normalizovano da nadređeni od vas očekuje različite druge neposlovne usluge, pa i seksualne. Možda ću previše puta ponoviti isto – mi žene smo tu roba koja ne samo da mora da radi pod bilo kakvim okolnostima, već je dužna i da pozitivno odgovori na druga očekivanja pojedinih poslodavaca. To je tužno i vrlo ponižavajuće, ali je svakako deo šireg paketa obespravljenosti o kome smo pričali.

Da li pomenuti slučajevi Marije Lukić i radnika iz Krušika Aleksandra Obradovića govore da se ipak budimo i preuzimamo inicijativu ili su to samo usamljeni slučajevi ?

Mislim da i dalje govorimo samo o usamljenim slučajevima. Koliko ljudi je oko nas spremno da se upusti u bilo kakav postupak sudske zaštite svojih prava? Vrlo malo. Ne treba da izgubimo iz vida ni da je slučaj Marije Lukić i dalje pred sudom, te da se tu unapred ne može govoriti ni o kakvoj pobedi, već samo odati priznanje za hrabrost da jedna od brojnih žena istupi iz uloge koja joj je predstavljena kao normalna i prihvatljiva. Ali iako je izlovan slučaj, on može biti početak laganog napretka na ovom polju.

Poslednji propis koji reguliše položaj zaposlenih je Zakon o agencijskom zapošljavanju, koji je počeo da se primenjuje ovog meseca. Resorno ministarstvo je tim zakonom najavilo bolju zaštitu zaposlenih „na lizing“, smanjenje rada na crno, a sa druge strane zamerke koje su imali sindikati nisu usvojene (između ostalog nije usvojen limit od deset odsto radnika od ukupnog broja zaposlenih kod poslodavca koji se mogu zaposliti preko agencije). Kada se podvuče crta i rezimira da li je taj zakon povoljan za radnike i radnice?

Sa jedne strane, pozitivno je da smo konačno uredili ovu oblast. Kako smo je uredili – to je sledeće pitanje. Dobro je da će zaposleni u agencijama moći makar formalno da računaju na neke garancije koje pripadaju “redovno” zaposlenima. Ali i tu se postavlja pitanje kontrole i sankcionisanja. Imamo razloga da verujemo da će kontrola biti podjednako loša kao i ona za zaposlene u radnom odnosu, pa onda ne možemo prekomerno da se radujemo ovim normativnim promenama. Mnogo je i problema – vi ste pomenuli da postoji mogućnost da, ako agencija za zapošljavanje ima zaposlene na neodređeno vreme, da onda onaj kome se ustupaju ti zaposleni može u neograničenom broju da ih angažuje (praktično da sam izbegava da zapošljava ljude i da prema njima ima bilo kakvu obavezu). Tu se vraćamo na koncept ljudi kao predmeta koji se razmenjuju. Ljudi nisu i ne smeju biti potrošna roba. Dok naše vlasti ne promene ovaj pristup, koji neskriveno promovišu, nijedan zakon neće uraditi ništa revolucionarno za radnike.

S obzirom na to da je zakon omogućio da veliki broj radnika bude zaposlen preko agencija da li je poželjno da Agencije dobiju sindikate? Koliko je generalno važno sindikalno udruživanje i sindikalna borba za poboljšanje prava radnika i radnica ?

Naravno da je važno udruživanje i solidarnost, pojedinci ne mogu ništa da urade sami. Ali podsetimo samo da će po ovom zakonu, koji se primenjuje od 1. marta, ministarstvo izdavati posebnu dozvolu agencijama za zapošljavanje – nju neće moći da dobije svako. Ne možemo se praviti da ne znamo da živimo u zemlji u kojoj su partijske i lične veze ključan momenat pri dobijanju bilo kakvih dozvola, pogotovo kada ih izdaje neko ministarstvo. Tako da je, nažalost, vaše pitanje suvišno. Mislim da ćemo imati agencije za zapošljavanje koje će od početka biti ustrojene tako da budu podobne i da u njima nema nekih suvišnih sindikalnih “bundžija”.

I za kraj, s jedne strane svakodnevno slušamo zvaničnike o ubrzanom privrednom rastu, ulaganjima, smanjenju nezaposlenosti, napretku Srbije, usvajanju zakona sa idejom da se unapredi polažaj radnika i radnica, a na drugoj strani, u praksi, imamo loše uslove rada i siromaštvo. Da li to znači da nemamo dobar zakonodavni okvir koji štiti zaposlene ili se zakoni ne poštuju, kršenja ne kažnjavaju ili možda sve od navedenog ?

Čini mi se da je ovde odgovor – sve od navedenog. Pravni okvir nije toliko loš, ali poslednjih godina, različitim izmenama, postaje sve nepovoljniji po zaposlene. Ali već smo rekli – ako ste zaista zaposleni, ako radite u radnom odnosu, vi ste već srećna osoba. Makar teorijski uživate pravo na ozbiljniju zaštitu. Kršenja radnih prava, kako u radnom odnosu, tako i van njega, su masovna, kontrola je sporadična ili nikakva. Inspekcijska kontrola je selektivna, inspektora je premalo za ono što su naše realne potrebe. Pred očima javnosti su ljudi otpuštani ili maltretirani jer su javno izneli podatke o tome da ne mogu da odu do toaleta tokom radnog vremena ili da su otpušteni jer su se razboleli. Imamo resornog ministra zaduženog za rad koji je rekao da privatni poslodavac može da radi šta god želi, da država tu ne sme da se meša. Čini se da institucije to nimalo ne zanima. Krivičnih postupaka zbog povreda radnih prava nema, možemo to slobodno da kažemo. Sami zaposleni se retko upuštaju u višegodišnje sudske postupke – nemaju ni energije ni novca da finansiraju nešto što ima vrlo neizvestan ishod. Često vam tužba može biti samo loša referenca za dalje zapošljavanje, a ne signal da ste osoba koja se sa punim pravom bori za dostojantven život i rad.

(UGS Nezavisnost, foto: Medija centar Beograd)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Druga runda
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga