SOFIJA MANDIĆ: Brisanje opozicije

Pod krinkom tehničkih izmena, vlast zadire u mogućnost političkog udruživanja. Opozicija se guši neslobodnim izborima, nasiljem, hapšenjima. Ubuduće, to će se svesti na brisanje i zabranu

25. maja 2019

U javnosti su opšte mesto postale konstatacije o jadnom stanju srpske opozicije. U kritikama uglavnom slušamo o bezidejnosti, nemogućnosti efikasnog organizovanja, okretanju kormila udesno, fokusiranosti na lične odnose, te istrošenosti opozicionih prvaka. Sličnu frustraciju proizvodi i podela na „pravu“ opoziciju i na onu koju kontroliše vlast. Zamaglilo se čak i to ko je danas opozicioni političar ili lider – tako se uglavnom, i potpuno pogrešno, nazivaju čak i predstavnici udruženja građana koji po zakonu imaju sasvim drugačije ciljeve i načine delovanja od političkih stranaka.

Ako jadikovke i poluinformacije o opozicionoj sceni nisu rešenje naših problema – šta jeste? Odgovor nije jednostavan. Potrebni su nam slobodni mediji i više političke kulture, koja se gradi decenijama. Ni jedno ni drugo nemamo. Ali pre svega su nam potrebni pravični i civilizovani uslovi političkog udruživanja. Ovi uslovi su regulisani Ustavom i Zakonom o političkim strankama koji je trenutno u postupku izmene.

Nadležno ministarstvo je objavilo tekst nacrta izmena koji se naizgled odnosi na tehničke korekcije – recimo preciziranje rokova za objavu akata stranaka na internet prezentacijama, ukidanje obaveze podnošenja dela dokumentacije pri vođenju registra stranaka, a naročito dokumentacije koju državni organi već vode po službenoj družnosti. Međutim, zakon se iz ovih razloga nije morao menjati – prva stavka je nesmetano mogla biti uređena podzakonskim aktom, dok je druga već deceniju regulisana pravilima upravnog postupka.

Ključnu, ali očigledno vešto skrivanu izmenu predstavlja ona o prestanku rada političke stranke. Prema danas važećem zakonu, prestanak rada je moguć samo u tri slučaja: kada sama stranka o tome donese odluku, kada se spoji sa drugom političkom organizacijom ili kada Ustavni sud donese odluku o zabrani njenog rada.

Ministarstvo za državnu upravu nacrtom uvodi sasvim novu mogućnost – brisanje iz registra ako utvrdi da stranka ne obavlja aktivnosti u skladu sa zakonom ili internim aktima; ako ne učestvuje na izborima duže od osam godina; ako se stranački organi ne sastaju u rokovima predviđenim statutom ili ako ti organi nisu pravovremeno izabrani. Postupak brisanja pokretaće ministarstvo, po službenoj dužnosti. U tekstu obrazloženja izmene propisa nema ni reči o razlozima za uvođenje te izmene.

Usvajanje predloženog rešenja vodilo bi moru pravnih i praktičnih problema. Ministarstvo (predstavnici vladajuće većine) imaće mogućnost da u krajnje neodređenim uslovima odlučuju o onemogućavanju konkurencije da se bavi političkim radom. Jer brisanje zapravo znači – zabranu rada.

Da li predloženi uslovi za brisanje imaju bilo kakvo utemeljenje u razumu ili pravu? Nemaju, i to sa više aspekata. Pre svega, očigledno se radi o još jednom načinu administrativnog sprečavanja političkog udruživanja, a to nije dopušteno Ustavom. Ustav garantuje slobodno udruživanje i slobodno osnivanje političkih stranaka. Zabranjuje delovanje tajnih, paravojnih udruženja, kao i onih usmerenih na urušavanje ustavnog poretka i ljudskih prava. Izričito propisuje i da se udruženja (pa i politička) registruju kod državnih organa, ali bez prethodnog odobrenja. Ako državni organ nema pravo na prethodno odobrenje upisa u registar, nije jasno kako bi mogao imati istu takvu naknadnu mogućnost.

Ovako kako su sada postavljeni uslovi, u Srbiji bi svaka politička organizacija mogla biti obrisana iz registra. Mnoge od njih krše zakon (recimo o finansiranju političkih aktivnosti), neke krše i Ustav neposrednim vršenjem vlasti, najveći broj njih ima periode u kojima neki organ nije izabran neposredno pošto je prethodnom istekao mandat.

Takvo delovanje nije prihvatljivo, ali bi se moralo sankcionisati na drugačije (i uglavnom predviđene) načine. Pre svega pojedinačnom odgovornošću za kršenje zakona (recimo prekršajnom ili krivičnom), kao i odgovornošću stranke u celini pred prekršajnim organom. Zakon o udruženjima recimo prepoznaje prekršaje udruženja koja ne poštuju zakon ili interne akte. Zakon o političkim strankama to ne čini i ova mogućnost je mogla biti predviđena izmenama.

Dakle, ovde se ne radi o odobravanju nezakonitog postupanja političkih stranaka, već o legitimnim pitanjima – zbog čega je za takvo postupanje predviđena neosnovana i nesrazmerna sankcija (brisanje iz registra) i zbog čega o takvom brisanju odlučuje ministarstvo u ničim omeđenom postupku.

Ovde treba napomenuti da izmene naravno nisu dirnule u već ogromnu administrativnu prepreku političkom udruživanju – potrebi da osnivači prikupe 10.000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih građana. Na Peščaniku je već bilo reči o tome da je taj uslov neutemeljen u Ustavu i da je praktično teško ispunjiv. Teškoća se pojavljuje na nivou organizacije (dobra politička ideja ne mora odmah imati 10.000 pristalica), ali i na finansijskom planu (overa potpisa može koštati i do 50.000 evra). Segment koji se tiče potpisa poslovno sposobnih je sada možda sporedan – ali i dalje predstavlja problem. Radi se o kršenju međunarodnih obaveza Srbije, o čemu govore izvaštaji brojnih međunarodnih tela, ali i domaćih državnih organa, poput Zaštitnika građana. Pravo na učešće u političkom životu ne može biti uskraćeno osobama koje su lišene poslovne sposobnosti. Uprkos tome, pisci nacrta nisu našli za shodno da ovaj zakonski uslov brišu.

Da sumiramo – pod krinkom tehničkih izmena, vlast temeljno zadire u mogućnost političkog udruživanja u budućnosti. Opozicija je do danas pritiskana i gušena neslobodnim izborima, nasiljem, hapšenjima, finansijskim pritiscima. U budućnosti će ovako nešto biti mnogo jednostavnije – svešće se na doslovno brisanje i zabranu rada. Naravno, ministarstvo će biti obzirno pa će progledati kroz prste poslušnima – oni koji dobro sarađuju sigurno neće biti na udaru ovakve sankcije.

Šta nam je činiti ovim povodom? Imajući u vidu da su institucionalni načini za sprečavanje usvajanja naopakih zakona odavno nestali, potrebno je da otpušimo noseve i da, naročito u gradovima, objektivno posmatramo uslove u kojima se danas pojedinci bave poličkim radom.

Kada to osvestimo, ne ostaje nam ništa drugo nego da svi zajedno, uključujući i postojeće opozicione glasove, ma koliko mrske, tražimo uslov svih uslova – odlazak Aleksandra Vučića. U tome leži jedina perspektiva da ikada imamo političke predstavnike koji nas dostojno predstavljaju i sa kojima delimo viziju budućnosti.

(Peščanik, Foto: Beogradski centar za bezbednosnu politiku)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Ostroški boj
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga