Slučaj Grmeč, zločin bez kazne

Apsolutno niko nije snosio nikakve posledice zbog smrti 11 ljudi, i pored svih dokaza objavljenih u "Vremenu"

02. maja 2019

Priča o kojoj je ovde reč počela je da se odvija 1995., poslednje godine rata u Bosni, ali nije vezana za Bosnu, bar ne direktno. To je priča o prljavom poslu zbog koga je život izgubilo jedanaest ljudi, a zlikovci su izmakli pravdi, priča o tajnim službama, međunarodnoj trgovini oružjem i korumpiranom pravosuđu. Ujedno je i nakomplikovanija priča na kojoj sam ikad radio i vraćao sam joj se povremeno tokom sledećih dvadeset i kusur godina, jer su akteri kasnije bili umešani u brojne druge afere i zločine.

Počelo je od eksplozije u fabrici „Grmeč“ nadomak Beograda koja se dogodila u petak uveče 23. juna 1995. Eksplozija je proizvela pečurku od dima i bila je toliko jaka da je bukvalno zatresla ceo Zemun i polupala prozore na stambenim zgradama više stotina metara daleko od fabrike. Iste večeri, policija je objavila da je poginulo 11 ljudi, ali u saopštenju nije bilo pomena o tome šta je eksplodiralo.

Industrijske nesreće često imaju tragične posledice, ali se dešavaju, ređe zbog više sile, češće zbog ljudske greške. U ovom slučaju, tri stvari su navodile na sumnju da tu nisu čista posla. Najpre „Grmeč“ je fabrika koja proizvodi podne obloge i u njoj nije trebalo da bude ničega sa takvom razornom moći. A zatim, odmah nakon incidenta, ceo kraj blokirale su neuobičajeno jake policijske snage koje dugo nisu dozvoljavale nikom, čak ni istražnom sudiji, da priđe poprištu. I na kraju, ono što je ostalo od žrtava – a nije ostalo gotovo ništa – sahranjeno je uz najviše državne počasti i patetične govore, kao da se radi o ratnim herojima iako su, izuzev jednog vojnog inžinjera, svi bili civili.

Međutim, ni u narednim danima nije bilo nikakvog zvaničnog objašnjenja šta je eksplodiralo. Zvaničnici su se zaklanjali iza floskule o „istrazi u toku“, dok su nezvanično cirkulisale najrazličitije teorije, od toga da je u „Grmeču“ bilo tajno skladište oružja, do priče da se tamo radilo na proizvodnji srpske atomske bombe.

Mama najbolje zna

Ja sam u odnosu na ostale kolege koje su pokušavale da rasvetle ovu misteriju imao bar dve prednosti: pod jedan, poznavao sam nekog ko je poznavao nekog ko je radio u „Grmeču“ i bio spreman da govori, ako mu se zaštiti identitet; pod dva, moja majka, još tada odavno u penziji, je ceo radni vek provela u Vojnotehničkom institutu ispitujući svojstva raznih eksploziva. Od izvora iz „Grmeča“ dobio sam neka imena i naziv supstannce koja je eksplodirala – amonijum perhlorat – a od mame iscrpno objašnjenje šta je to i čemu služi. Mozaik je počeo da se sklapa.

I tako je beogradsko „Vreme“ deset dana nakon eksplozije objavilo moju prvu – naknadno će se ispostaviti samo delimično tačnu – suvislu priču o tome šta se tog petka dogodilo. Ukratko: u „Grmeču“ je eksplodirao prekursor za čvrsto raketno gorivo široke namene u pokušaju da se to gorivo, mimo svih zakona i propisa, proizvede u civilnoj fabrici. Tada sam pogrešno verovao, na osnovu onoga što su mi govorili izvori i okolnosti, da je jedna od žrtava bila vojno lice, a nekoliko drugih su ranije radili za Vojnotehnički institut, da iza cele priče stoji neko iz JNA. Naknadno se ispostavilo da nisam bio u pravu.

Ali čak i ta nepotpuna i delom netačna priča bila je na pravom tragu i ubrzo su sa mnom u kontakt stupili članovi porodica nastradalih. Zahvaljujući njima, a pre svega Momčilu Mučibabiću čiji je sin Vojislav bio među poginulim inžinjerima, dobio sam mnogo detaljniju sliku šta se desilo i zašto.

Drug ledeni, drug Lule i drug Rajko

Većina ožalošćenih nije mogla mnogo da otkrije, osim da su poginuli bili angažovani na nekom tajnom državnom projektu o kome nisu smeli nikom da pričaju, čak ni najbližima. Momčilo Mučibabić je, međutim, i sam bio inžinjer i sin mu se poveravao. Tako sam saznao da je nekoliko meseci pre eksplozije grupa inžinjera, pa i njegov sin, bila angažovana na poslu za koji im je rečeno da je „od vitalnog nacionalnog interesa“: da u „Grmeču“ počnu proizvodnju čvrstog raketnog goriva. Angažovao ih je čovek koji se predstavio kao „drug Lule“ čije pravo ime nisu znali, a koji je očigledno bio iz Državne bezbednosti. Rekao im je da je nakon što je jedina fabrika u bivšoj Jugoslaviji za proizvodnju raketnog goriva u Vitezu pala u ruke HVO, Vojska RS počela da oskudeva u raketama i da od njihovog projekta zavisi ishod rata u Bosni. Sve je to, naravno, trebalo raditi u strogoj tajnosti, u „Grmeču“, van radnog vremena.

Razlog što je pogon smešten upravo tamo je bio taj što je ova fabrika jedina imala takozvani dvovaljak, tešku mašinu u koju se u jedan kraj ubacuje lako zapaljivi premiks od amonijum perhlorata, a iz drugog izlazi čvrsto gorivo u obliku folije. Već prilikom prvog pokušaja, perhlorat je eksplodirao, najverovatnije zato što je u dvovaljak upao neki metalni opiljak koji je izazvao iskru, pa time i eksploziju.

Pojedini inžinjeri, uključujući i Mučibabića, su se pribojavali da bi tako nešto moglo da se desi, jer „Grmeč“ nije ispunjavao bezbednosne uslove za proizvodnju eksploziva, ali im je „drug Lule“ objasnio da je stvar hitna i važna i da mora da se završi. Sem toga, od Mučibabića seniora sam saznao da je za potrebe posla bila osnovana privatna firma „JPL Sistems“, koja je potom sa „Grmečom“, odnosno direktorom Rajkom Unčaninom, sklopila ugovor o iznajmljivanju pogona.

Idući za tim tragom, otkrio sam da je „drug Lule“ u stvari Radomir Lukić, jedan od pomoćnika načelnika Resora službe državne bezbednosti Srbije Jovice Stanišića, poznatog i pod nadimkom „Ledeni“. Osim njih, u igri je bio i izvesni Radoslav Čobanin i još nekolicina koji su se vodili kao suvlasnici „JPL Sistems“, firme koja je postojala samo na papiru. I konačno, gorivo uopšte nije trebalo da ide za Bosnu, nego za Libiju i Irak, za masne pare, a predsednik Srbije Slobodan Milošević je navodno lično odobrio operaciju. Obe pomenute države bile su tada, baš kao i Srbija, pod sankcijama Ujedinjenih nacija.

Rizik i pretnje

I tako su se sve kockice složile i ostalo je samo da napišem priču. Tu se pojavio problem: „Vreme“ se štampalo u „Grmečovoj“ roto štampariji, jednoj od svega nekoliko u Srbiji, a direktor Unčanin je bio jedan od glavnih aktera afere. Postojao je opravdani strah da će štampanje biti obustavljeno, a dalje izlaženje časopisa dovedeno u pitanje. Ipak, nije dolazilo u obzir da se priča ne objavi ili da se Unčaninova uloga zaobiđe. Stoga tekst nije najavljen u reklami i „gurnut“ je malo dublje u broj kako ne bi upao u oči nekom ko bi mogao da obavesti Unčanina da mu se u rođenoj štampariji štampa tekst koji bi mogao da ga košta karijere, a možda i slobode. Na sreću, broj je ipak uredno odštampan i otišao je u distribuciju.

A onda je usledila reakcija u vidu zaglušujuće tišine. Nijedne dnevne novine nisu prenele priču, niti krenule tragom podataka koji su objavljeni. Zvanično, uzrok eksplozije je i dalje ostao misterija. Ali zato su nezvanično počeli pritisci i pretnje.

Prvo su mi se javili neki članovi porodice poginulih da me mole da prestanem da pišem o „Grmeču“ jer im je stavljeno do znanja da će u suprotnom ostati bez novčane naknade (oko 6.000 tadašnjih dinara). To su uglavnom bili stariji ljudi, preplašeni, ali nisam mogao da im izađem u susret. A zatim, prišao mi je jedan stariji kolega, koga sam dotle izuzetno cenio i preneo mi je da je nedavno razgovarao sa „starim poznanikom“ iz Službe državne bezbednosti, da su tamo „mnogo ljuti“ zbog mojih tekstova i da su mi poručili da prestanem da čačkam mečku, da se setim da imam porodicu itd. Bio sam manje uplašen, a više iznenađen i zgađen što je taj čovek pristao da za račun Službe prenosi ovakve poruke. Slegao sam ramenima i zahvalio mu na upozorenju.

Pretili su i Mučibabiću, koji je jedini pristao da govori za „Vreme“ pod punim imenom i prezimenom. Pretnje su stizale anonimno i putem „prijateljskih upozorenja“ koje su mu slali preko prijatelja i poznanika. Stari inžinjer se, međutim, nije dao pokolebati. Odbio je da primi novčanu naknadu, presavio tabak i podneo krivičnu prijavu protiv Stanišića, Lukića, Unčanina i ostalih, zbog izazivanja opšte opasnosti sa teškim posledicama po zdravlje i život građana.

Beda pravosuđa

Zvanična istraga koja je otvorena odmah nakon eksplozije poverena je tadašnjem zameniku okružnog javnog tužioca u Beogradu Vladimiru Vukčeviću, koji je kasnije postao specijalni tužilac za ratne zločine. Vukčević je očigledno opravdao ukazano poverenje jer tokom prvih šest meseci nije preduzeo nikakvu radnju, a prve svedoke je saslušao tri godine nakon eksplozije. U jednom od zapisnika iz istrage sugerisao je istražnom sudiji da od DB-a zatraži mišljenje da se plan za proizvodnju goriva proglasi za državnu tajnu „s obzirom da se država u to vreme nalazila u ratnom okruženju“. Tim je učinio ključne dokaze nedostupnim sudu i de facto pomogao Stanišiću i Lukiću, ali i JPL-u, da se oslobode odgovornosti. I zaista, istražni sudija je 9. juna 2000. godine, na Vukčevićevu inicijativu, izuzeo zapisnike sa saslušanja Stanišića i Lukića iz predmeta i zapečatio ih kao državnu tajnu (oznaka tajnosti važi i danas). Tri dana kasnije, Vukčević je odustao od gonjenja i podizanja optužnice.

Proces po privatnoj tužbi Mučibabića i ostalih koji su osumnjičene za eksploziju tužili kao privatna lica je, međutim, nastavljen. To suđenje je završeno 3. oktobra 2000. (obratite pažnju na datum) skandaloznom presudom sudije Živote Đoinčevića koja je glasila da je „posao rađen na osnovu odluke na nivou Predsednika Republike i načelnika DB“, pa stoga niko ne treba da odgovara. Đoinčević je 2003. nakon ubistva Zorana Đinđića uhapšen u akciji „Sablja“ zbog osnovane sumnje da je bio u dosluhu sa Zemunskim klanom. Prilikom pretresa njegovog stana nađena je velika suma novca i ceo arsenal oružja za koje nije imao dozvolu. Na kraju je oslobođen zbog zastarelosti i nedostatka dokaza.

Viši sud je u decembru 2000., nakon petooktobarskih promena, oborio Đoinčevićevu presudu povodom „Grmeča“ i naložio ponovno suđenje. Taj se predmet vukao trinaest godina i završen je presudom da za eksploziju niko nije odgovoran, jer se „ne može sa sigurnošću utvrditi šta je uzrok paljenja premiksa u dvovaljku“. Sud je bio presudio da nema dokaza da su Radislav Čobanin, direktor JPL-a, i Rajko Unčanin, direktor „Grmeča“, bili svesni rizika koji nosi proizvodnja raketnog goriva u fabrici koja nije predviđena za to. Apelacioni sud je 28. marta 2014. ovu presudu potvrdio.

U međuvremenu, avgusta 2007., videvši da u Srbiji neće doći do pravde, Mihajlo Mučibabić je podneo tužbu sudu u Strazburu, tvrdeći da su njegovom sinu prekršena prava iz tačke 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (pravo na život), jer država nije sprovela efektivnu istragu o njegovoj pogibiji. Presudom od 12. jula 2016. sud u Strazburu je presudio da „nedostatak prilježnosti istražnih organa budi sumnju u to da su radili u dobroj veri“, te da istraga nije bila ni temeljna ni pravovremena, i naložio da se Mučibabiću isplati odšteta. On je nikada nije primio jer je šest meseci pre presude umro.

Gde su, šta rade

Vukčević i Đoinčević su danas penzioneri. Direktor „Grmeča“ Unčanin se takođe penzionisao, ali je vrlo aktivan: pretrčao je u Srpsku naprednu stranku i dogurao do savetnika Tomislava Nikolića dok je ovaj bio predsednik. Radislav Čobanin i dalje trguje oružjem – upleten je u nekoliko afera sa ilegalnom prodajom oružja Iraku i Libiji dok su bili pod sankcijama, a i kasnije. Usput se bavi proizvodnjom zdrave hrane i etno-turizmom.

Jovica Stanišić je u Beogradu, gde sa Frankom Simatovićem na privremenoj slobodi čeka ishod ponovljenog suđenja za zločine protiv čovečnosti, nakon što ga je u prvom stepenu haški Tribunal oslobodio. Radomir Lukić, drug Lule, se nakon penzionisanja zaposlio kao šef obezbeđenja beogradskog predstavništva jedne velike zapadne firme. Ubio se 2010. „škorpionom“ u parku ispred svog beogradskog stana. Priča se da je imao kockarske dugove.

Sve u svemu, apsolutno niko nije snosio nikakve posledice zbog smrti 11 ljudi, i pored svih dokaza objavljenih u „Vremenu“.

Lekcije za kraj

Šta bi se iz svega ovoga moglo naučiti? Kao prvo, da nema te priče zbog koje vredi izgubiti život ili ugroziti opstanak medija, ali se za neke priče isplati rizikovati. Da nije bilo „Vremena“ i upornosti Mučibabića seniora, nikad se ne bi saznalo šta je puklo u „Grmeču“.

Drugo, da je moć medija, ma kako hrabri i istonoljubivi bili, ograničena u državama u kojima je pravosuđe korumpirano i/ili disfunkcionalno, a političari nezainteresovani za dobrobit građana. U takvim okolnostima – a takve okolnosi su manje-više prisutne svuda u regionu – ne treba očajavati što pravda nije dostižna. Nije posao novinara da dele pravdu, nego da javnosti pruže uvid šta se dešava, najbolje što mogu. Njihovo je da serviraju loptu, a ako ostali društveni faktori – policija, tužioci sudije i političari neće da je preuzmu, zbog toga ne treba da krive sebe.

I treći, sumoran zaključak je da je skoro dve decenije nakon obaranja Slobodana Miloševića incestuozna sprega biznisa, politike, tajnih službi i kriminala u Srbiji žilavija nego ikad i da će gotovo sigurno nadživeti autora ovih redova, ali to nije alibi za odustajanje.

(Članak o najboljoj lekciji koju je naučio u novinarstvu, Dejan Anastasijević je za Mediacentar Sarajevo pripremio prije nekoliko sedmica. Od Dejana smo se nažalost oprostili, ali iza njega su ostala važna istraživanja i tekstovi koji će služiti generacijama novinara kao upute kako raditi ovaj posao kvalitetno, pošteno i sa strašću.)

(Dejan Anastasijević, Mediacentar Sarajevo / Slobodna Evropa, Foto: Vreme / Draško Gagović)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga