SLOBODAN BUDAKOV: Vojvodina, Srbija (i Kosovo)

Moj pristup ovoj temi danas zasnovan je na uverenju, pre svega, da politika nije «umetnost mogućeg», kako to tvrde d…

26. dec 2007

budakov.jpgMoj pristup ovoj temi danas zasnovan je na uverenju, pre svega, da politika nije «umetnost mogućeg», kako to tvrde danas mnogi savremeni politikolozi. Za mene se time definiše politikanstvo a ne politika. Ja politiku shvatam u smislu kako je definisala klasična grčka filozofija: «Politika je umeće života u zajednici». Na ovo skrećem pažnju utoliko pre što je područje na kojem živimo, mislim u okvirima današnje Republike Srbije, veoma složeno – i etnički, i socijalno, i ekonomski, i kulturno, i civilizacijski. Ta složenost, naravno, rezultat je istrorijskih okolnosti i zakonitosti neravnomernog razvoja. Faktički su se na ovom području formirala tri entiteta: Srbija, Vojvodina i Kosovo. Evidentne su razlike među tim entitetima i u pogledu materijalne i duhovne razvijenosti, i u pogledu političkih i ekonomskih tekovina. Zbog tih razlika nije bilo, a nije ni sada lako uobličiti političku zajednicu na ovom području jer bitnog uticaja na njeno konstituisanje ima stanje društvene svesti, a ta svest se drukčije formirala u delovima današnje Srbije. Moglo bi se reći da, bez obzira na državnu prinudu u smislu stvaranja jedinstvene države, u toj društvenoj svesti zadržalo se i ono plemensko, i ono nacionalno, i ono građansko. Među Albancima još uvek preovlađuje plemenska svest, među Srbima nacionalna, a među Vojvođanima građanska. Dodaću da se plemenska svest odlikuje težnjom da se eliminišu, unište ili barem oteraju oni koji nisu «naši» da bi nama ostalo više prirode i njenih darova. Nacionalna svest odlikuje se priznavanjem osnovnih prava i drugim građanima ali država je, pre svega, organizovana nacija. Građanska svest znači priznavanje prava svim građanima na ravnopravnost bez obzira na nacionalnu i konfesionalnu pripadnost, vladavinu prava, jednakost pred zakonom i pravo da svi građani na slobodnim izborima biraju svoje predstavnike u vlasti i da ih kontrolišu. Ove tri svesti, naravno, međusobno se prepliću, jedna ulazi u drugu, druga se vraća u prvu, imaju dugoročnu tendenciju da se preoblikuju i da plemenska svest preraste u nacionalnu, a nacionalna u građansku. To jeste dugoročna tendencija ali ona je usporavana, obično i ozbiljno, usporavana opterećenjima iz prošlosti.
U dokazivanju ovih teza neću vas mnogo gnjaviti istorijskim podacima osim onoliko koliko je to neophodno. Podsećam vas da je Srbija, ne računajući na njenu srednjovekovnu feudalnu državnost, koja je nastala silom, novovekovna srpska država nastala je kao rezultat ustanka 1804. i 1815. protiv turskih osvajača. U početku su ti ustanci, naročito prvi, više bili pobuna raje protiv aga i begova, da bi prerasli postepeno u borbu za nacionalnu emancipaciju što je rezultiralo formiranjem države. To je još više ojačalo nacionalnu svest, ali je nije do kraja oslobodilo petovekovne tradicije da postoje sultan, age i begovi s jedne strane, i raja s druge strane, dakle sluge i gospodari.
Vojvodina je nastala u drugim okolnostima: van Otomanske imperije, u Evropi kao istorijska pokrajina koja se, u odnosu na svoje okruženje, uvek razlikovala i bila prepoznatljiva po svojim geografskim, etničkim, ekonomskim, kulturnim i civilizacijskim osobenostima. Zato je Vojvodina uvek shvatana kao autonomna celina, bez obzira na to da li je pravno i politički, manjim ili većim delom, priznavana kao u Socijalističkoj Jugoslaviji ili potpuno negirana kao u Kraljevini Jugoslaviji, odnosno formalno osnivana kao u Miloševićevoj i današnjoj Srbiji.
Kosovo kao entitet nastaje tek posle Drugog svetskog rata zahvaljujući promenama u nacionalnoj strukturi stanovništva, koje su nastajale delom velikim prirodnim priraštajem Albanaca a delom iseljavanjem Srba, bilo pod pritiskom bilo zbog ekonomskog interesa.
U svemu tome vidim razloge što se konstituisanje države Srbije javlja kao veoma komplikovano i teško, i dokle god se to bude pokušavalo rešavati silom, nametanjem i uniformnošću, neće biti rezultata. Ovo područje će biti stalno nestabilno i, nekad više a nekad manje, postajati krizno žarište, suprotno interesima građana. Naročito je važno ono o uniformnom rešavanju – mora se znati da ne idu iste cipele na različite noge jer će biti gadnih žuljeva.
Podsećam vas još da je prva Jugoslavija i Srbija u njoj nastala 1918. godine kao unitarna država, bez obzira na različit nacionalni sastav stanovništva, različite istorijske puteve razvoja delova koji su ulazili u njen sastav, različite pravne poretke i tradicije i različite mentalitet čitavih naroda i njihovih delova. Bez obzira na te razlike nametnut je unitarni centralistički sistem državnog uređenja. Pored brojnih drugih slabosti, taj centralizam, nespreman da uvaži bilo kakve teritorijalne, etničke, kulturne i druge različitosti, favorizovao je izrazito ispoljavanje prevlasti većinskog naroda – srpska dinastija, srpski generalštab, srpska većina u parlamentu i vladi, u vojsci, u policiji, u administraciji – to su bili osnovni razlozi potkopavanja njenog integriteta i kasnijih katastrofalnih posledica prilikom njenog sloma u toku okupacije i oslobodilačkog rata. Istorijska pouka bi bila da takav sistem, centralizam, a naročito metod kojim je taj sistem uvođen, nametanje, nisu dobili istorijsku potvrdu i ne bi ih trebalo ponavljati.
Druga Jugoslavija i Srbija u njoj, nastala je na drugi način. Pošlo se od zajedničke borbe svih naroda Jugoslavije protiv okupatora i od njihovog prirodnog prava na ravnopravnost koje se izrazilo kao federativno uređenje. Skoro 50 godina zajedničkog života potvrdile su po mnogo čemu, iako uz mnoge primedbe, da je okvir SFRJ bio povoljna solucija za nacionalni i socijalni razvoj (bez obzira, kažem, na mnoge zamerke koje se i tu mogu staviti). I pored reformi i promena ustava, dva osnovna potporna stuba druge Jugoslavije, monopol vladajuće partije i državna svojina kao ekonomska osnova tog monopola, ostali su do kraja njen karakteristike. Pored drugih uzroka, baš ta dva potporna stuba dovela su do njene propasti i do razdruživanja međuetničkim ratom. Istorijska pouka bi bila da ni taj sistem, jednopartijski monopol i državna svojina, nisu dobili istorijsku potvrdu i ne bi ih trebalo ponavljati.
Treća Jugoslavija i Srbija u njoj, međutim, kao da potpuno negiraju iskustva prve i druge Jugoslavije, uzimaju iz njih baš ono što se istorijski nije potvrdilo, i time zatvara perspektive za demokratizaciju društva. Partijski pluralizam utvrđen je kao ustavna kategorija, ali zbog ostatka državne svojine potpuno deformisan. Političke partije izrodile su se u interesne grupacije čiji je cilj da se osvajanjem udela u vlasti obezbedi i prisvajanje delova državne svojine kroz privatizaciju, špekulacije i organizovani kriminal.
Srbija za sebe, koja je zaslugom Crne Gore postala samostalna i međunarodno priznata država, nastavila je na tom putu, a Ustavom iz 2006. godine postala je još centralističkija i još više partitokratska država u kojoj ustav oktroišu međusobnim dogovrom tri moćnika, koji čak prisvajaju pravo da osnivaju ili ukidaju autonomne pokrajine, bez obzira na volju građana. O tome vam je verovatno detaljnije govorio profesor Stepanov, a govoriće i dr Marijana Pajvančić pa se ja na tom Ustavu, u smislu današnje situacije u Srbiji, Vojvodini i Kosovu ne bih zadržavao. Uglavnom, stvari su dovedene do apsurda, mada mogu biti i gore.
Zato mislim da optimalno rešenje za konstituisanje državne zajednice na ovom prostoru treba tražiti u novom istorijskom dogovoru. Iskustvo nam govori da Srbija koja nije htela Vlasija, dobila je Rugovu, kad nije htela Rugovu, dobila je Tačija. Kad kažem novi istorijski dogovor, podsetiću da je 1918. i 1945. Vojvodina kao celina odlučila da se pripoji Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Bilo bi bolje da to nije urađeno na brzinu. Po zaključku – ovo je malo poznata činjenica – po zaključku Politbiroa Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije na Visu 1943. godine, po tom zaključku trebalo je da se održi, da se sazove Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Vojvodine, kao što je to bilo u Hrvatskoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji. Međutim, Aleksandar Ranković je tu odluku bacio u koš i ona nikad nije stigla u Vojvodinu, osim u usmenoj informaciji inženjera Nikole Petrovića koji je prisustvovao tom sastanku Politbiroa, a samo na osnovu te usmene informacije, odluka nije mogla biti sprovedena. Šta bi Zemaljsko veće Vojvodine odlučilo, može se samo pretpostaviti. Ovako, propušteno je, kao i 1918. godine, da se definišu uslovi pod kojima se Vojvodina priključuje Srbiji, odnosno Jugoslaviji. Sa Kosovom nije bilo tako. Zato se ono u početku i formiralo kao autonomna kosovsko-metohijska oblast, kao oblast koju osniva Srbija. Tek Ustavom 1974. godine i Kosovu je priznat status pokrajine.
Danas se može proceniti da trijaloga o novom istorijskom dogovoru Srbija-Vojvodina-Kosovo, sudeći po rezultatu razgovora između Beograda i Prištine, posredstvom međunarodne trojke, najverovatnije ne može biti. Pre 20 godina možda je to i bilo moguće, danas više to nije moguće. Ostaje, dakle, ravnopravni dijalog između Srbije i Vojvodine o novom državno-pravnom ustrojstvu Republike. To bi značilo da se Srbija samokonstituiše u skladu sa svojom nacionalnom svešću i tradicijom državnosti, da se Vojvodina samokonstituiše u skladu sa svojom građanskom svešću i tradicijom autonomnosti kao i orijentacijom na Evropu i Srbiju. Potom bi se uredila zajednička država. Razume se da to zahteva donošenje potpuno novog ustava a ne nekakvo poboljšavanje ovog, koji je nametnut i građanima Srbije a pogotovu građanima Vojvodine, što je naravno rezultiralo time da su Vojvođani vrlo odlučno kazali svoje «NE» na referendumu i faktički odbili taj Ustav.
U postojećoj Narodnoj skupštini, mislim na republičku skupštinu, takva promena o kojoj ja govorim nije moguća ne samo zbog odnosa snaga, jer po tom odnosu snaga Ustav se može promeniti i nagore, nego zato što je ustav stvar svih građana a ne samo političkih stranaka i njihovih vrhuški. Zato treba raspisati izbore za Ustavotvornu skupštinu i njoj poveriti da, posle serije javnih tribina, pogotovu stručne javnosti ali i nevladinih organizacija kao i partija, donese novi ustav. S obzirom da su partije ovim Ustavom ustoličile partitokratsku a ne demokratsku vladavinu, što znači da dogovori između partijskih, odnosno njihovih čelnika, postaju nadustavna i nadzakonska kategorija, do izbora za Ustavotvornu skupštinu bi moglo doći samo na jedan način, a to je javnim pritiskom svih onih organizacija i eksperata koji su se javno protivili i ovakvom načinu donošenja ustava i ovakvoj njegovoj sadržini, organizovanim pritiskom u obliku ustavotvornog pokreta. To nisu male organizacije – tu je Centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Centar za unapređenje pravnih studija, Forum Yuris, Centar za reginalizam, Centar za demokratsku kulturu, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Fond za humanitarno pravo, Centar za demokratiju, Savez antifašista, Nezavisno društvo novinara Vojvodine, Evropski pokret i tako dalje. Zajedničkom akcijom, koja ne mora organizovano da se uobliči kao nekakva suprastruktura, moguće je, po mom mišljenju, izboriti promenu političke volje u pravcu raspisivanja izbora za Ustavotvornu skupštinu. Takav organizovani pritisak na politčku elitu na vlasti ne bi mogao biti ignorisan kao što je bilo sa projketima drukčijeg ustava koji su lansirale nevladine organizacije, grupe eksperata i pojedinci, stručnjaci za ustavno pravo. Takvih projekata bilo je devet, među njima sedam dobrih, ali nijedan nije razmatran u Skupštini koja je donela novi ustav. Potpuno je ignorisano jer su sve ove grupacije koje su imale te projekte i koje su se zalagale za drukčiji metod, način donošenja ustava i drukčiju sadržinu, svaka radila za sebe, za svoj račun, a ne zajedno.
Najzad, kad se radi o izveštavanju o političkim zbivanjima u Vojvodini, veoma je važno da se uvažava njena veoma složena društvena struktura, to jest da u njoj postoje i politički deluju ne samo političke partije nego i veliki broj nevladinih organizacija, udruženja građana i naučnih institucija, i na taj način uvaže činjenicu da je ustav, kao i ukupna politika, stvar svih građana a ne samo političkih partija, jer ako se ona poveri isključivo partijama onda se vrlo brzo dolazi do partitokratske vladavine u kojoj se političke elite i njihovi vrhovi dogovaraju o svemu što žele da postignu, da dele između sebe i vlast, i prihode, i privilegije, i mnogo štošta drugo, čak bez obzira na zakone i na ustav. Interesantno je da je čitav niz institucija koje su formirane da bi kontrolisale poslovanje vlade, a demokratija se ogleda, između ostalog, i u tome što vlada sama sebe ograničava na određeni način u postupcima, i to čini preko ovakvih institucija – te institucije danas praktično ne žive. Savez za borbu protiv korupcije, Direkcija (ili kako se već zove) za kontrolu trošenja budžeta, Direkcija za javne nabavke i čitav niz drugih institucija koje su formalno formirane, zakonom regulisane, praktično ne funkcionišu, jer ih ista ta vlada koja ih je formirala na određeni način onemogućava da prorade, bilo tako što im ne odobrava sredstva, ne odobrava prostorije, ne odobrava zapošljavanje osoblja ili na neki treći način. Dakle, bilo bi veoma važno da se u vašem izveštavanju shvati da na politiku, na ustavna rešenja, na zakonska rešenja, mogu da utiču i građani preko svojih organizovanih institucija, a to nisu samo političke partije. Nažalost, do sada je zastupljenost tih nevladinih organizacija, ekspertskih udruženja u štampi, na radiju, na televiziji, bila dosta slaba, dosta mršava. Dobro bi bilo, u ime društvenog napretka, bez obzira na ideološko opredeljanje, na političke pristrasnosti, obaveštavati objektivno i o funkcionisanju tih institucija jer one treba i mogu da utiču na ponašanje vlasti.
Hvala vam lepo na pažnji, pokušao sam da budem što kraći da bih ostavio vremena za vaša pitanja i vaše komentare o ovome o o čemu sam govorio. Hvala vam na pažnji.
Ja jesam novinar po profesiji, novinar u penziji, ali namerno nisam govorio šire i opširnije o samom izveštavanju iz Vojvodine. Očekujem da će o tome govoriti sledeći govornici na ovom seminaru – i Teofil Pančić, i Žužana Serenčeš, i još neki drugi pa nisam hteo da se zadržavam. Inače sam zamoljen da o mojoj temi koja je prvi naslov, radni naslov, imala «Vojvođanski identitet», da tu temu proširim i na ove odnose sa Kosovom i sa Srbijom i ja sam to i učinio, evo na ovakav način, kako ja to mislim da treba komentarisati. Izvolite, pitajte.

Pitanje polaznika da li novinar u potpunosti može biti objektivan.

Mislim da ne može, ne može novinar biti u potpunosti objektivan. Novinar se, u stvari, tokom celog svog života na određeni način ispoveda, govori o sebi, odnosno o tome kako on vidi neke stvari. Ako je to tačno, a mislim da jeste, onda on ne može biti objektivan.
Međutim, biti objektivan ne znači u svakom pojedinačnom novinaru i svakom pojedinačnom tekstu videti objektivnost, ali u ukupnom dešavanju, ukupnom zbivanju, ukupnom izveštavanju putem štampe, radija i televizije, trebalo bi da dobijemo objektivnu sliku društvenog stanja. To znači da će biti i navijača i onih koji su protiv jednih ili drugih mišljenja, svima treba dati mesta i prostora i, naravno, onda doći do nečega što bi se moglo zvati objektivnim prikazom stanja.
Druga stvar koju bih hteo da kažem, to je da danas verovatno u Evropi nema novina sa toliko kolumni koliko imaju naše novine. Maltene na svakoj stranici je po jedna kolumna. Ja kolumnu cenim kao novinarski izraz, veoma je cenim, međutim ovde se ne radi o kolumni u novinarskom smislu reči, ovde je često više u pitanju jedan esejistički prikaz o određenoj temi, šta to ja smatram, šta to ja mislim o tome. To je lepo, to ima mesto u novinama, to se čak i rado čita ali, po mom mišljenju, to nije u pravom smislu reči kolumna. Kolumna koja nema u svom sadržaju određenu tezu, određeno ime, prezime, naziv institucije, događaj, to nije kolumna. To je onda slobodno razmišljanje o nekim pitanjima, malo filozofskog, malo etičkog karaktera, koje se, kažem, rado i čita i prima ali to nije kolumna. U tim tekstovima pogotovu nema objektivnosti jer je sam naziv i sam sadržaj kolumne vrlo subjektivan. Naravno, on može biti progresivan, može biti degresivan, može biti drukčiji od drugih kolumni, drukčijih shvatanja, opet kažem, može i rado da se čita, ali to nije to. Dakle, ne verujem u objektivnost jednog novinara, mada svaki kaže – ja hoću da budem objektivan. Ja sam i sam novinar i tvrdio sam da sam objektivan u prikazivanju čitavog niza događaja, iznosio i konkretne primere da dokažem tu svoju objektivnost, kao član Komunističke partije prošao sam sve stepene kazni, od drugarske kritike i opomene do brisanja sa evidencije, neke od tih kazni i dva puta, a najčešći razlog za te kazne bio je moj trud da prikažem sebe kao objektivnog.

Pitanje polaznika o odnosu medija, politike i ideologije.

Pa znate šta, kao bivši direktor Radio televizije Vojvodine, moram da kažem sledeće: mi smo otvoreno govorili da smo mi komunistička radio televizija jer smo propovedali jednu određenu ideologiju. Danas, u ovom sistemu, kada krećemo putem demokratizacije društva, višepartijskom sistemu onda bi, naravno, polazište programatskog delovanja radija i televizije trebalo da bude zalaganje za više demokratije. Demokratije nikad dovoljno. Jedan od istaknutih američkih filozofa, Džon Djui, kaže da je najbolji lek, ako neka demokratija ima mnogo mana, uvesti više demokratija. Ako se novinari budu za to zalagali onda bi se moglo reći da daju doprinos društvenom progresu. Nisam siguran da Radio televizija Vojvodine to danas radi na pravi način. U pokušajima da bude zaista javni servis svih građana, ne mislim da su još uspeli; nešto su počeli, nešto i rade dobro, trude se ljudi, ne može im se to poreći. Nažalost, postoji jedan period u funkcionisanju te radio televizije u kojem je strahovito narušen profesionalizam, rođena je jedna generacija novinara koji nisu bili, u pravom smislu reči, profesionalci, nekad i vrlo pismeni, nekad čak i obrazovani, ali koji su se ponašali na jedan način koji se ne bi mogao nazvati profesionalnim, ali je ta grupacija u Radio televiziji Novi Sad stvorila nova pravila koja su narušila pravila profesionalizma, počev od načina pisanja vesti pa preko čitavog niza drugih stvari. Danas se to na neki način pomalo popravlja, ali još uvek se nije dostiglo to što se zove funkcijom javnog servisa svih građana, između ostalog i zato, što sam malopre spomenuo, što se o političkom životu Vojvodine piše pre svega o partijama i vlasti a manje o čitavom nizu drugih institucija, ili se one beleže u okviru nekakvih kulturnih emisija, kulturnih priredbi, a ne kao politički faktori. Neće biti lako u Radio televiziji Novi Sad savladati tu inerciju iz perioda miloševićevske vladavine i beogradskih uzurpacija nad ovim medijima u Vojvodini, neće biti lako, ali nadam se da će nove generacije, mlade generacije novinara koje dolaze (a zapošljavaju ih, i to je dobro), da će doprineti tome. Najgore će biti ako i ti novi mladi podlegnu narušenim pravilima profesionalnosti. Videćemo kako će se stvari razvijati.
Imao sam prilike, 2000. godine, kada je promenjena garnitura u Radio televiziji Novi Sad, pozvali su me i pokušao sam mesec dana da nešto učinim, u televiziji pre svega, mada i u radiju, da reafirmišem profesionalna pravila novinarstva, naravno u novim političkim uslovima, u političkim uslovima u kojima postoji više partija a ne jedan monopol, u uslovima kada ta stanica nije više komunistička nego bi trebalo da bude demokratska. Mislim da nisam uspeo; mesec dana sam se trudio, pokušavao, svaki dan sam bio u toj kući, održavao dogovore i razgovore sa urednicima i drugima… mislim da nisam uspeo. Došlo je do ove promene zakona, odnosno donet je zakon o radio-difuziji na osnovu kojeg je osnovan Javni servis Vojvodine, radio-televizijski servis Vojvodine, i sad se kreće putem da se u skladu sa tim zakonom nešto i uradi. Da li će uraditi i koliko će postići … nemam visoko mišljenje o sadašnjem funkcionisanju Radio televizije Novi Sad, ali mislim da se može primetiti trud, napor da se dostigne taj nivo koji se zove javni servis. Ne mogu da govorim detaljnije jer nemam dovoljno informacija.

Pitanje polaznika da li u izveštavanju o Kosovu u Srbiji postoji objektivnost i profesionalnost.

Rekao sam da objektivnog novinarstva, odnosno da objektivnih novinara nema. I u izveštavanju sa Kosova pogotovu je to teško postići, jer kad je Kosovo u pitanju onda se vrlo često susrećete sa elementima iracionalne svesti. To je nacionalni naboj, to je plemenski naboj o kom sam malopre govorio, i koji je jako teško diskvalifikovati jer vrlo često ima i opravdanog osnova u praksi koja se tamo dešava, a teško ih je i forsirati da se stvari ne bi pogoršavale. Zaoštravanjem međunacionalnih odnosa na Kosovu stvari se ne mogu rešiti, silom se ne mogu rešiti. Naravno, proglašenje Kosova nezavisnim, bilo bi suprotno međunarodnom pravu, ali pored klauzula međunarodnog prava koje govore o nenarušivosti integriteta zemalja i njihovoj teritorijalnoj celovitosti, postoje i druge odredbe međunarodnog prava koje se tiču prava nacija na samoopredeljenje, i na Kosovu je problem, pre svega, nacionalno pitanje. To nije slučaj u Vojvodini. U Vojvodini je pitanje autonomije građansko i demokratsko pitanje. I razvojno pitanje. Na Kosovu je to, pre svega, nacionalno pitanje. Uticanje nacionalne svesti redovno znači i zahtev za zaokruživanjem nacije na određenoj teritoriji. To je zahtev Albanaca danas, a razume se da taj zahtev ne može da prihvati država Srbija a da ne naruši svoj sopstveni teritorijalni integritet. Nažalost, isuviše malo se govori o ljudima na Kosovu, ograđenima, a više o teritoriji. Zanimljive su neke teze koje se pojave ovako da će Srbi na teritoriji Kosova imati sva prava koja imaju i građani Srbije, ali ako je Kosovo sastavni deo srpske teritorije, odnosno srpske države, kako se onda mogu ne spominjati i Albanci na toj teritoriji, da uživaju sva prava koja uživaju građani u Srbiji. Tu nešto ne štima. Tako da je veoma teško, veoma složeno izveštavati o zbivanjima na Kosovu. Vidite kako se međunarodna zajednica ponaša – njoj je stalo do stabilnosti, svejedno im je da li će Kosovo biti nezavisno ili neće biti nezavisno, njima je stalo do stabilnosti. Pošto Albanci prete nestabilnošću ukoliko ne budu dobili nezavisnost, međunarodna zajednica pred tim popušta. Naravno, time narušava odredbe međunarodnog prava o teritorijalnom integritetu i teritorijalnoj celovitosti države Srbije, ali međunarodna zajednica ima svoje norme ponašanja koje nisu uvek ni demokratske ni pravedne, ali se postižu nekakvim dogovorom, nekakvim konsenzusom, i stupaju na snagu.

Pitanje polaznika o tome u kojoj meri mediji imaju ulogu u podizanju građanske svesti.

Pa znate šta, mediji u Srbiji su u dosta nezahvalnom položaju. S obzirom na društvene tokove prepušteni su sebi, pre svega u materijalnom pogledu i naravno, da bi mogli da opstanu u materijalnom pogledu, onda smo dobili ne samo žutu štampu nego i ozbiljnu štampu koja ponekad «požuti», tiraža radi i oglasa radi. Rekao bih da su i mediji odraz društvenog stanja u kome se nalazimo i dotle dok je društveno stanje ovakvo kakvo jeste, a to je ovo što sam rekao, partitokratija uz organizovani kriminal i ovakva privatizacija, i mediji teško mogu do kraja da se oslobode toga, i to će biti proces koji će dosta trajati. Mi još nismo društvo zrele pluralističke demokratije i to je ono što se odražava i u medijima, bez obzira o kom mediju se radi, radiju, televiziji ili novinama. U nekim je to jače, više dolazi do izražaja, u nekima manje, neki su sasvim pristrasni, postali su maltene, iako ne sasvim otvoreno, partijski organi, neki su to nešto drugo, ali neće biti lako. Imate novina koje se ozbiljno trude da postignu to objektivno izveštavanje i delovanje u pravcu društvenog progresa, a neki put i ti mediji podlegnu nekakvim, pa možda čak deformisanim tržišnim zakonima jer ovo društvo karakteriše, jednim delom, proces prvobitne akumulacije, to je vreme s kraja 17. i početka 18. veka kada se govorilo – ne pitajte me kako sam stekao prvi milion, sve ove ostale ću pravdati. To je i danas ovde slučaj i, naravno, ima svog odraza i na medije.

Pitanje polaznika da li novinar treba da bude dobar psiholog.

Znate šta, psihologija je nauka i od novinara ne treba tražiti da budu psiholozi, po mom mišljenju, jer ako počnu novinari da se bave psihologijom, ako želi novinar da bude dobar psiholog, da procenjuje ličnosti, onda će on neminovno kliznuti u neke vode koje počinju da manevrišu ljudima, da ocenjuju ljude a ne događaje. Šta znači biti novinar-psiholog? Proceniti da li je neko pošten ili nije pošten, da li je napredan ili nije napredan i tako dalje – to mislim da nije posao novinara. Novinar mora biti obrazovan, mora biti zreo, mora biti blizak onoj ravni intelektualnog nivoa na kojoj se nalazi sagovornik ili događaj o kome želi da piše i da onda, naravno, procenjuje stvari. Kad kažem da procenjuje, to znači da selektira, da ume da odvoji bitno od nebitnog, važno od nevažnog i da to onda saopštava. Čitav proces novinarskog rada i jeste neka vrsta selekcije. Prisustvujete čitavom nizu sastanaka, čujete čitav niz ljudi, naravno, selektirate, ne objavljujete sve. Šta ćete od toga objaviti, to je stvar vaše procene. Ja mislim da to nije samo psihologija, to je stvar obrazovanosti i profesionalnosti novinara.

Pitanje novinara o međunarodnoj zajednici i konačnom statusu Kosova.

Bude li proglašena nezavisnost Kosova, Srbija će biti nezadovoljna, a Srbija je ravnopravni član međunarodne zajednice, međunarodno priznata država i ima pravo da bude nezadovoljna, a koliko će to svoje nezadovoljstvo uspeti da izrazi, da realizuje, to će biti stvar čitavog niza konkretnih poteza. Ukoliko Albanci ne dobiju nezavisnost, problem će biti u samoj Srbiji, Alabanci će ostati nezadovoljni. Albanci su violentan narod, za razliku od nas Vojvođana koji to nismo, violenatan narod sa, kažem, velikim ostacima te plemenske svesti koja se karakteriše time da treba odstraniti, ako ne uništiti barem oterati onog koji nije «naš». Ta svest postoji među kosovskim Albancima, nama se ona može ne dopadati, možemo je ne podržavati, možemo je osuđivati, ali je ne možemo ukunuti, ona faktički postoji. I to nezadovoljstvo može takođe da proizvodi čitav niz problema i Srbiji i međunarodnoj zajednici. Interesantno je da se jako malo govori o tome šta faktički znači suštinska autonomija za Kosovo. Ona se spominje, postala je ustavna kategorija na neki način, ali kad dođete do proveravanja koji sadržaj se iza toga krije, ako ste došli do nekakvih materijala sa ovih sednica sa međunarodnom trojkom oko toga šta je sve Srbija nudila, onda ćete videti da su to neka rešenja koja su bliska rešenjima Ustava iz 1974. godine, a tim ustavom Srbija nikad nije bila zadovoljna, zbog autonomije Vojvodine i zbog autonomije Kosova. Sad oni to nude, Srbija sad to nudi Kosovu. Kosovo to, naravno, ne prihvata i ja sam zato i rekao možda bi takav trilateralni dogovor bio moguć pre 20 godina, ali stvari su eskalirale. Rekao sam, niste hteli Vlasija, dobili ste Rugovu, nista hteli Rugovu, dobili ste Tačija. To je eskalacija koja onda ukazuje da će veoma, veoma teško biti naći rešenje, to će trajati kao proces deset, možda i više godina da se konačno stvari slegnu, srede, smire dok ne ovlada, u pravom smislu reči, građanska svest i evropska integracija pa da se onda nešto reši.

Pitanje polaznika o vezi novinarstva i politike i da li je vidljiva u skorije vreme neka povoljnija klima za nezavisnost medija u Srbiji.

Pa to je ovo što sam malopre rekao, to je sastavni deo društvenog procesa. Ide se nešto napred, nalaze se nekakva rešenje, ne naročito uspešna i ne naročito mnogo, ali ima izvesnog pomaka. Partije će uvek hteti, pokušavati da dominiraju novinarstvom. To je njihov posao, njihova borba za osvajanje pozicija u vlasti i uvek će vršiti pritisak na novine. Koliko će novine uspevati da se odupru tim pritiscima zavisi od sastava redakcije i, naravno, od materijalnih mogućnosti. E sad, neki traže rešenje u tome što se, kažem, malo «požuti» pa se ide na malo senzacionalističkog novinarstva, malo i pornografije, političke pornografije, ne samo ove druge, prave nego i političke pornografije pa dobijete ovakav rezultat kakv imate danas. To je proces koji će trajati i neće biti lako doći do … nemojte očekivati nikakvo pomirenje između politike i novinarstva. Ako to pokušavate postići onda ste unapred osuđeni na neuspeh, nema tu pomirenja. Novinarstvo, ako hoće da bude profesionalno, onda mora biti kritičko novinarstvo prema svim potezima politike, i opozicije, i vlasti, kritička jedna distanca. Prema tome, komentarišu se, izveštavaju o događajima i ta će tenzija nekakve između politike i novinara, odnosno novinarstva uopšte, uvek postojati. Ona postoji danas i u najrazvijenijim zemljama. Možda je najmanje izražena u Švedskoj, ali u Americi, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, bilo kojoj drugoj zemlji, to su i te kako zategnuti odnosi između novinarstva i politike i to će trajati još dosta dugo.
Ako nema više pitanja, da vam zahvalim na pažnji. Nismo prekardašili vreme. Hvala lepo.

Transkript izlaganja na seminaru „Izveštavanje o Vojvodini“ u organizaciji Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Seminar je održan u hotelu „Božić“ u Beškoj 21, 22. i 23 decembra 2007. godine, uz podršku fondacije National Endowment for Democracy.

Slobodan Budakov, poznati borac za političku autonomiju Vojvodine i dugogodišnji direktor Radio televizije Novi Sad.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga