SLAVIŠA LEKIĆ: Ne damo prćije

Nije njima do svetinja, ne daju oni svoju prćiju!

13. jan 2020

Potpisnici Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od Beograda uglavnom su živi i zdravi.

Najvažnije je da su na broju, što je ravno poduhvatu, s obzirom na suludu atmosferu koju su povodom sad već famoznog apela kreirali provladini tabloidi, dežurni šovenoidi i sveznajući bolidi.

Jedan je državni dečkić, koji se odaziva na ime Peđica, tražio da se potpisnicima apela oduzimaju stanovi; pisac u pokušaju iz BG „kruga dvojke“ pretio je da će im „napuniti bulju šimikama“; vesela perjanica građanske Srbije, koja je koliko onomad veličala Mila Đukanovića, a u Vučiću i Dačiću prepoznala državnike tipa Šarla de Gola, potpisnike apela nazvala je lažovima koji „podržavaju i Vučićevu diktaturu i Mila“; neki su likovi, poput odbeglog spermatozoida Velje Ilića, stacioniranog u jednoj prestoničkoj advertajzing agenciji, ili izvesnog Stefana Šparavala ili već tako nekako, aktiviste sa društvenim ugledom ravnom onom koju ima skrotum već pomenutog državnog dečka, vagali „podobnost“ i intelektualne kapacitete potpisnika…!

Najdalje je pak otišao Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije i lider srbijanskih fašistojalista: gostujući u Dnevniku RTS-a zaključio je da je u Srbiji dugo vladala velikocrnogorska agresija, a zatim javno predložio da Crnogorcima koji imaju srpsko državljanstvo, a stavljaju pod sumnju velikosrbijansku politiku, treba uskratiti srbijanske papire.

I sve zbog toga što neki ljudi smatraju da je Crna Gora izložena pokušaju nasilne destabilizacije i da je za to odgovorna srbijanska vlast, koja i dalje ovu susednu državu smatra svojom prćijom!

Da nije tako, ne bi u stavljanju velikosrpske šape na Crnu Goru, ne svojom voljom, bili uvučeni i građani Srbije, čijim novcem je kupljen avion Vlade Srbije kojim na brifinge u Beograd i blagoslov od Irineja doleću lideri Demokratskog fronta.

Da nije tako, ne bi Aleksandar Vučić, ignorišući integritet, nezavisnost i ustavni poredak Crne Gore, uz blagoslov patrijarha Irineja, „akademske zajednice“ i urednika državotvornih tabloida, javno osmišljavao svoj pravoslavni boravak u susednoj državi s ciljem da na severu Crne Gore utre put enklavi u rangu Severne Mitrovice.

Da nije tako, ne bi se, odmah posle Vučićevog gandijevskog odustajanja od pohoda Crnoj Gori, oglasio Marko Đurić, visoki zvaničnik vladajuće partije, ocenom da „Boris Tadić i Dragan Đilas nemaju nikakvo pravo da govore o odnosima Srbije i Crne Gore jer će u istoriju biti upisani kao raspikuće s kojima je Srbija izgubila najdragocenije teritorije“.

Da nije tako, ne bi se ničim izazvan javio Igor Mirović, čelni čovek Vojvodine, s proračunom da Srba u Crnoj Gori „ima mnogo više od 29 procenata jer Srbi su i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, kojih nije malo, a pišu srpskim jezikom i vole svoju srpsku crkvu“.

Da nije tako, ne bi mediji u Srbiji s toliko pažnje pratili proteste „pravoslavnog puka“!

Kad građani smatraju da predstavnici vlasti donose zakone koji nisu u njihovom interesu, oni imaju pravo da zahtevaju da se ti zakoni menjaju. Razlog zbog kojeg protestuju Srbi iz Crne Gore nije crkvena imovina. U pitanju je odbrana ljudskih prava i identiteta.

Srpska pravoslavna crkva, nije to nikakva tajna, ne samo da ne priznaje nezavisnu i suverenu Crnu Goru već crnogorski identitet vidi isključivo kao geografsko-teritorijalnu odrednicu.

Što je na tragu političkog identiteta i uverenja opozicionara okupljenih oko Demokratskog fronta.

A sve to zajedno jeste višedecenijsko političko nasleđe nosilaca velikosrpskog projekta, zanimljivo, baš onih koji su trenutno na vlasti i onih kojima je u interesu da se po svaku cenu zaustavi proces definitivnog raskidanja svih veza Crne Gore sa srpskim nacionalističkim projektom.

Kao što je očekivano da Srpska pravoslavna crkva protestuje protiv Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica (ima najveću imovinu, bez obzira na to što je u katastar upisana uglavnom tokom devedesetih), potpuno je razumljivo da crnogorski politički establišment nastoji da osnaži identitet crnogorske državnosti, definiše svoju poziciju, definiše nasleđe i ojača svoju državnost i na kulturnom i na verskom planu.

To nikakve veze sa Srbijom nema!

Sve i da ima: ako su na jednom polu uzavreli vernik Aleksandar Vučić, umiveni šoven Ivica Dačić, vazda uzbuđeni i uniformisani Aleksandar Vulin, patrijarh Irinej i prateće mu osoblje, „Delije“, koje pokušavaju da spale crnogorsku zastavu na protestu koji predvode lideri crnogorskog opozicionog Demokratskog fronta, „akademska zajednica“, koja štancuje pamflete, nacoško krilo Pravnog fakulteta, intelektualci kojima nikad nije bilo mrsko velikoposrbljavanje susednih država, lider Dveri Boško Obradović, koji ispisuje grafite mržnje na ambasadi Crne Gore, konačno, Ljilja Smajlović, koja se hvali kako su kontraapel „akademske zajednice“ potpisali i njeni prijatelji – sto odsto nećete pogrešiti ako ste na suprotnoj strani!

Nije njima do svetinja, ne daju oni svoju prćiju!

P.S. Ovaj tekst pisan je u nedelji kad je u BG štampi osvanulo štivo kojim se crnogorskoj vlasti poručuje da se prisete „kako je završio Nikolaj Stavrogin“. Sećanje na ovog junaka Fjodora Dostojevskog, koji je izvršio samoubistvo, nije evocirao Dragan J. Vučićević već Boris Begović, profesor, naravno, Pravnog fakulteta.

(Danas, Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga