SINIŠA TUCIĆ: Bio jednom jedan Društveni centar

Da li će se nastaviti beskompromisna borba za pravo na drugačiju stvarnost i bolji i slobodniji grad?

24. dec 2019

Bio jednom jedan Društveni centar u jednoj kasarni u Novom Sadu – rečenica je kojom bi mogla da započne neka pripovest, roman ili novela. Pisati u prošlom vremenu sa distancom o jednom događaju koji se zbio u našem gradu, u kompleksu jedne zgrade pored koje svaki dan prolazimo, jedini je način da se sagleda kako Novi Sad izgleda danas, u odnosu na ne tako jako daleko vreme kada je Društveni centar postojao.

Tačno pre osam godina, 22. decembra 2011. grupa novosadskih umetnika, aktivista, levičara, članova nevladinih organizacija, slobodnih građana… ušla je u dvorište napuštene novosadske kasarne „Arčibal Rajs“ i krenula da stvara Društveni centar. Na stotine mladih ljudi tog oblačnog i suvog novosadskog decembarskog dana, uzelo je lopate i metle u ruke i krenulo da uređuje gradski prostor koji je godinama zvrjao prazan. I za jedan takav događaj nisu bile potrebne studije izvodljivosti, strateški planovi, kulturne politike… U toku jednog dana stvorena je privremena autonomna zona slobode u kojoj je novosadska nezavisna i alternativna scena, konačno, počela da gradi svoju kuću i da kreira prostor po svojoj meri.

Iz dana u dan nizali su se događaji – koncerti, predstave, radionice, predavanja… Kuvali su se veganski ručkovi, pekle palačinke, ložile pećke na drva, pa smo kroz nekoliko dana morali da zovemo odžačara da očisti dimnjak. Neki aktivisti su spavali u kasarni, a vojska ih je povremeno posećivala i legitimisala. Odnos sa ljudima u vojnim uniformama bila je politika i veština dijaloga. Borba dva jezika. Jezik umetnosti, slobode, pacifizama, naspam jezika sile, prinude, državnog aparata, društvene moći… Živeli smo na teritoriji koju je vojska čuvala, a koja je bila zapravo naša i mi smo hteli da prostor koji zvrji prazan otvorimo za sve Novosađane da bi se u toj kasarni odvijao drugačiji društveni život u gradu.

Nismo se svi u početku poznavali. Dolazili smo iz različitih sfera delovanja. Bilo je među nama i umetnika i umetnica, aktivista i aktivistkinja, planinara, sportista, žonglera, psihologa, filozofa, glumaca… U kasarni „Arčibal Rajs“ dobio je šansu jedan do tada nevidljivi Novi Sad koji nikada nije imao priliku da kreira kulturnu politiku i da učestvuje u društvenom životu iako je dobar deo svoga života proveo na protestima boreći se protiv rata, mržnje, nacionalizma, represije, društvenih nepravdi… Čini se da je Društveni centar postao prostor utopije u kojoj su našli mesto svi oni koji su pripadali duhu grada, tačnije onom Novom Sadu koji je u septembru 1991 izašao na prve antiratne demonstracije, 1992. bio deo studentskog protesta, 1996/97. lupao šerpe i duvao u pištaljke. U Društvenom centru su našli mesto oni koji su celo leto 2000. izneli na svojim plećima, leto kada je režim Slobodana Miloševića u svojim poslednjim danima kažnjavao slobodne medije, hapsio, zatvarao, tukao… a koji su pred 5. oktobar ostali razočarani pred svojim gradskim mostom sprečeni da ga pređu na drugu stranu od strane jednog političara, predvodnika društvenih promena. Tog 22. decembra 2011. uzeli su u ruke metle i lopate oni koji su već vrlo brzo nakon 5. oktobra shvatili da stvari ne idu u dobrom pravcu i da nova vlast izneverava one koji su svoju mladost proveli na ulicama, ne menjajući modele delovanja, način odlučivanja, što je za posledicu imalo pojavu ekstremističkih grupa, marginalizaciju vrednosti za koje se taj alteranativni, nevidljivi Novi Sad borio na ulicama, da bi polovinom dvehiljadih radikalska desnica ponovo osvojila lokalnu vlast.

Poslednju šansu da u majstorici, sa svojim građanima menja grad demokratske snage su dobile 2008. kada su ponovo imale većinu na lokalnom nivou. Iako je sa tadašnjom opcijom (u odnosu na današnju vlast) dijalog bio moguć, ponovo je alternativni Novi Sad ostao na ulici, bez prostora za rad, produkciju, dijalog, kreativnost… U vremenu kada su se u celoj Evropi prostori napuštenih fabrika, magacina, kasarni pretvarali u društvene i kulturne centre, gradski oci u našem gradu, kao i političari na našem nivou, možda su i hteli da nas saslušaju, ali nisu imali dovoljno poverenja u nas da sa nama menjaju grad.

Bio je kraj 2011. i grupa novosadskih aktivista je počela da odozdo stvara sopstvenu malu utopiju koja je mogla da postane realnost Novog Sada. Na dobrovoljnoj bazi, odlučujući konsenzusima putem direktne demokratije na sastancima radnih grupa. Imali smo svest o javnom prostoru i da kasarna pripada građanima Novog Sada. Veoma pažljivo, zgradu, po zgradu napuštenog vojnom prostora oplemenjivali smo životom. Uz minimalna sredstva, dobrovoljnim prilozima, ličnim alatima koje smo donosili od svoje kuće tri nedelje smo stvarali Društveni centar, koji je Novom Sadu u tom momentu bio preko potreban. Iz kasarne se čula i ozbiljna muzika i tehno i pank. Za Društveni centar se saznalo širom regiona, imali smo veliku posetu Nezavisne kulturne scene. Ipak, naša mala utopija je trajala svega tri nedelje. Oni koji su nas posećivali u vojnim uniformama, izbacili su nas iz kasarne izjutra, 13. januara 2012. Građani koji su želeli da od napuštene kasarne naprave prostor za sve građane Novog Sada našli su se ispred zatvorene kapije, gledajući u bodljikavu žicu na početku druge decenije 21. veka. Nakon nekog vremena pojedini legitimisani aktivisti, dobijali su pozive da se jave u policiju i niko o tome nije prozborio ni reč. U Novom Sadu se takve stvari brzo zaboravljaju! U nekom drugom obliku, Društveni centar je nastavio da postoji u Kineskoj četvrti, a kasarna „Arčibal Rajs“ je nastavila da zvrji prazna.

Nekoliko meseci nakon našeg boravka u kasarani, održani su izbori na svim nivoima. Na vlast su došle snage protiv kojih se alternativni, nevidljivi Novi Sad borio od prvih antiratnih protesta ujesen 1991, pa sve do kažnjavanja medija i hapšenja u leto 2000-te. Zatim je sledilo prekomponovanje vlasti na lokalnom nivou koje je donelo cenzuru u kulturnim centrima, prekidanje svakog dijaloga, i ukidanje mogućnost da građani kreiraju sopstveni svakodnevni život. Nažalost, naša društvena stvarnost danas je u mnogo većoj meri determisana jezikom sile i državne moći nego u vremenu Društvenog centra u kasarni „Arčibal Rajs“.

Danas je Novi Sad nosilac titule Evropske prestonice kulture 2021. Nova naprednjačka vlast je počela da po agendi sprovodi politiku otvaranje kulturnih stanica i pretvaranja javnih prostora u uređene punktove koji su većinu vremena prazni, jer kultura i društveni život nisu kvadratni metri, investirana sredstva i strategije implementirane od gore. Novootvoreni prostori nisu mesta kreativnosti, dijaloga, slobode i ne nude opcije alternativnog življenja i drugačijeg odnosa prema javnom prostoru u gradu 21. veka. Celoj toj priči nedostaju metle i lopate, ideje i snovi doneti od kuće. I dalje je alternativni, nevidljivi Novi Sad na margini i čini se u nikada težoj poziciji. Ponovo smo na uličnim protestima, u pojedinačnim akcijama, boreći se za pravo na drugačiji stav i slobodu mišljenja… Srećom, postoji internet, snimci iz kasarane na jutjubu svakodnevni bilteni i dokaz da se može drugačije i da je Društveni centar makar tri nedelje postojao u kasarni „Arčibald Rajs“. Iako je jedna ideja stara 8 godina, ne znači da je zauvek nestala. Na narativ koji počinje rečenicom Bio jednom jedan Društveni centar u jednoj kasarni u Novom Sadu ne mora nužno biti stavljena tačka, nego zarez posle koga će se nastaviti beskompromisna borba za pravo na drugačiju stvarnost i bolji i slobodniji grad.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Setva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga