SAŠA JANKOVIĆ: Novi ombudsman se idealno uklapa u institucionalno ništavilo

On „rukovodi“, službenici „rade predmete“, vozovi prolaze

18. maja 2019

Čitaocima Danasa različite ocene rada zaštitnika građana (ombudsmana) Zorana Pašalića izneli su prošlih dana bivši zamenik ombudsmana Miloš Janković i sam Pašalić.

Janković (isto se prezivamo, ali nismo rod) smatra da Pašalić ne želi da se konfrontira sa vlašću, da nije bio sasvim kvalifikovan za svoj posao i da ga i ne radi, što se vidi i po tome što za godinu dana nije lično izradio niti potpisao nijednu preporuku. Pašalić, očekivano, misli drugačije o svom učinku, ali ne spori činjenice koje je izneo M. Janković već ih objašnjava na drugačiji način od svog i mog bivšeg zamenika.

Aktuelni zaštitnik ima puno pravo na mišljenje o svom radu i radu Miloša Jankovića, ali ne bi trebalo sebi da dozvoli nepotpune ili iz konteksta izmeštene argumente. Na primer, kada (tačno) kaže da M. Jankovića za zamenika nije predložio on, već prethodni zaštitnik (ja) i da je Miloš ranije bio zamenik direktora Javnog preduzeća Beograd put (insinuirajući da nije bio stručan da ombudsmanu pomaže u poslovima zaštite prava lica lišenih slobode, za šta sam ga odredio), Pašalić izostavlja da je taj isti Miloš Janković prethodno bio advokat, pa pomoćnik ministra pravde i direktor Ustanove za izvršenje zavodskih sankcija – dakle šef svih zatvora u Srbiji.

Na tom su ga mestu svi stručni krugovi zabeležili kao uspešnog, principijelnog i posvećenog poštovanju ljudskih prava lica lišenih slobode, ali i zatvorskog osoblja (mnogi još pamte zbog čega je dao ostavku na mesto pomoćnika ministra pravde i poštuju ga zbog toga).

Dalje, ne sporeći da ih ne radi i ne potpisuje on, Pašalić ističe da je broj preporuka donetih u godini dok je bio ombudsman nešto veći od godišnjeg proseka za prvih deset godina, ali se nameće pitanje zašto tu godinu upoređuje sa prosekom iz prethodnih 10, a ne iz godinu, dve, tri pre nje?

Jer, prvih nekoliko od tih deset su bile godine nastanka nove institucije, bez zamenika ombudsmana, bez popunjene stručne službe, bez stalnih prostorija; građani nisu znali za potpuno novi organ i podnosili su malo relevantnih pritužbi, po prvi put su pravljeni unutrašnji dokumenti o radu, tek su stvarane nove prakse i pisani presedani… Stručna služba je popunjena sa 80 odsto tek u osmoj godini rada. A Pašalić je „nasledio“ potpuno formiranu instituciju, sa (subjektivno) u zemlji najboljom ekipom od preko 100 pažljivo odabranih, posvećenih profesionalaca, četiri vrhunska zamenika, svim procedurama i ustaljenim praksama, ogromnom vidljivošću i velikim poverenjem građana.

Budući da je izabran u Narodnoj skupštini prostom većinom, Pašalić se poziva na međunarodna mišljenja koja prihvataju i takav način izbora kada u zemlji nema uslova za viši stepen saglasnosti. Prećutkuje da je njegov prethodnik 2012. godine na drugi mandat izabran dvotrećinskom većinom, uz podršku svih poslaničkih grupa i širok konsenzus civilnog društva, dakle da je Srbija određen standard u izboru ombudsmana već jednom dostigla i da je sve drugo – nazadovanje. I tako dalje…

Od nekorektne argumentacije štetnije je to što aktuelni zaštitnik očigledno i dalje kuburi sa prirodom funkcije koju obavlja. On, prvo, i dalje ne uviđa da stručnu službu ima da bi mu davala podršku u radu, ali da na zaposlene u njoj ne može da prenese ovlašćenja koja Ustav i Zakon daju samom zaštitniku. Zaista, zamislite da ukaz o proglašenju zakona ili pomilovanje umesto predsednika Republike potpiše – službenik iz sekretarijata!

Pašalić bi trebalo odavno da zna da broj upućenih preporuka, čak i da je na nivou prethodnog perioda, nikako nije ključni kriterijum kvaliteta rada. Često sam isticao da se u Srbiji u jednom danu desi više povreda prava građana nego što to ombudsman postupcima kontrole može da utvrdi za godinu. Besmisleno je brojati kapi u zagađenom moru, ako izbegavate uzrok zagađenja.

Zato su od brojčanog proseka mnogo bitniji „strateški“ slučajevi i način na koji ih Zaštitnik odabere, ispita, obznani i izdigne na nivo javnog problema. Otud sam tokom mandata javno cepao svoju zdravstvenu knjižicu, ukazujući na beskorisnost tog papira za mnoge bolesne ljude; unosio pred novinarima hranu u fabrički krug kad gazdi koji ne plaća radnike padne na pamet da štrajkače mori glađu, a inspekcija rada ćuti; otišao na dodelu Nobelove nagrade za mir kineskom aktivisti za ljudska prava suprotno odluci izvršne vlasti da bih pokazao da sa nekim vrednostima nema kompromisa; prvi institucionalno osporio legalnost i legitimnost tzv. reforme sudstva i arbitrarnog razrešenja sudija; beskućnika koji štrajkuje glađu jer ne može da dobije lična dokumenta uveo u svoju kancelariju i delio je javno sa njim dok nije prihvaćen predlog zakona kojim je rešen problem hiljada ljudi u sličnoj situaciji; ispitivao okolnosti incidenta na Paradi ponosa i uzbunio javnost na zloupotrebe vojne policije i službi bezbednosti (pa se i šest sati sučeljavao sa skupštinskim odborom za kontrolu službi koji je „zaboravio“ koga treba da kontroliše); zbog toga sam pokrenuo kontrolu, institucionalizovao slučaj i objavio zvanično utvrđene nezakonitosti u slučaju rušenja Savamale; zato sam imenovao i upozoravao na tabloidizaciju prvo medija, pa države, pa celog društva, usprotivio se centralizaciji i despotizaciji državne vlasti, da bih zaključio – vlast u Srbiji svesno i sistematično krši ljudska prava, vladavinu prava, načela podele vlasti, antikorupcije, sekularnosti, odvojenosti stranke od države… i sve sam to činio da bi se vlast prizvala pameti, a građani ohrabrili da od nje traže drugačiji tretman ili da je menjaju.

Kao zaštitnik građana, smatrao sam dužnošću da uzburkavam ustajale duhove, ustajem protiv nepravde i besmisla, da se ne uklapam, već da pravim razliku, menjam stvarnost. Saradnici su me pratili i širili front građanskih sloboda, nisu išli ispred mene. I u jednom momentu Srbija je prepoznata kao zemlja koja nije osuđena na zaostalost već ima demokratski potencijal, umnogome zahvaljujući tome što je u njoj uprkos svim problemima uspostavljena takva institucija. Pašalić, međutim, ima drugačiji pristup; ne talasa, ne štrči, ne menja, već se idealno uklapa u institucionalno ništavilo u Srbiji. On „rukovodi“, službenici „rade predmete“, vozovi prolaze. Ostaće za budućnost pitanje da li će Srbija naći snage da jednom do kraja stane uz neke nove ljude sposobne i voljne da transformišu turobnu stvarnost, otvore nove vidike i pruže ovoj zemlji novu šansu, ili će nastaviti da tone u zaostalost zarobljena, sapeta iznutra, kakva je već decenijama.

Autor je bio zaštitnik građana Republike Srbije od 2007. do 2017. godine

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Potop
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga