SAŠA ILIĆ: Pisac sam koji se bavi raspadom Jugoslavije

"Jednog dana, kada se neki ljudi budu osvrnuli na ono što se događalo na tlu Jugoslavije, shvatiće da je na alternativnoj sceni vođena prava borba za svaki pedalj novog zajedništva"

09. feb 2020

Nagrada za najboji roman godine koju dodeljuje nedeljnik NIN još od 1954. jedna je od najznačajnijih nagrada koju priželjkuju gotovo svi pisci u Srbiji. Ko je laureat doznaje se krajem januara, a već se u decembru otvaraju književne kladionice po socijalnim mrežama, redakcijama za kulturu i književnim skupinama. Ove godine u javnosti se intezivno diskutovalo o poetikama dela koja su u konkurenciji, autorima i njihovom društvenom angažmanu, članovima žirija i sve većoj produkciji. U redakciju nedeljnika pristigao je 201 naslov. Članovi žirija Marija Nenezić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Branko Kukić i predsednik Teofil Pančić doneli su odluku da se u užem izboru nađe pet romana: Yugoslav Ane Vučković, Pas i kontrabas Saše Ilića, Mulat albino komarac Steve Grabovca, Po šumama i gorama Milenka Bodirogića i Grozota ili… Slobodana Tišme. Titulu 66. dobitnika NIN-ove nagrade poneo je Saša Ilić, za čiji roman su glasala tri člana žirija.

„Pas i kontrabas znači povratak velikoj naraciji i hrabro se suočava sa svim nacionalnim i socijalnim traumama koje oblikuju naše društvo i sugestivno dočarava različite, međusobno suprotstavljene vizije naše epohe“, deo je saopštenja žirija.

Protagonista romana Pas i kontrabas sa instrumentom sraslim sa leđima vodi čitaoca kroz lične i društveno-političke prilike koje mogu zadesiti nekoga čiji je život vezan za balkanske koordinate makar i kao usputna stanica na izbegličkom proputovanju. Od obala hladnog Dunava, bojnog broda Jugoslovenske mornarice, pa sve do psihijatrijske bolnice u Kovinu i luke u Đenovi, Ilić je doneo mozaik života jednog džez muzičara koji progovara o ratnim traumama, hipokriziji savremenog sveta, manipulativnim institucijama, otuđenosti i katatoničnoj zarobljenosti u post-vremenu. U sveopštoj tranzicionoj estetici, negdašnja predstava sveta i zemlje u kojoj je junak stasavao čine se toliko dalekim i skoro nemogućim.

Saša Ilić se prvi put književnoj javnosti predstavio tekstovima u časopisu Reč 1995. godine. Sa Draganom Boškovićem objavio je knjigu Odisej, a potom i Predosećanje građanskog rata, Dušanovac. Pošta, Lov na ježeve i Pad Kolumbije. Za roman Berlinsko okno dobio je stipendiju Borislav Pekić. Jedan je od urednika izdavačke delatnosti Narodne biblioteke Srbije i Međunarodnog književnog festivala „POLIP“ u Prištini.

U svojim delima progovarate o propasti društva i pojedinca, političkim previranjima, ratovima 90-ih. Sve ovo prati i junaka romana Pas i kontrabas za koji ste dobili NIN-ovu nagradu. U saopštenju žirija piše i da roman nudi zaokruženu sliku savremenog, razglobljenog sveta. Od kojih bolesti pati današnje društvo?
Da, ja sam jedan od onih pisaca koji se bave temom recente prošlosti, raspada Jugoslavije i njenih tragičnih posledica, bilo da je u pitanju tema sećanja, diskursa medija ili traume, kao što je to slučaj u mom najnovijem romanu Pas i kontrabas. Naravno, vi već pogađate da su u tom slučaju mnogo bitnije one neizgovorene stvari, tj. zaborav, diskurs nasilja nasuprot proklamovanom demokratskom medijskom ambijentu, odnosno negiranje rata i traume, što ide zajedno sa euroegzaltacijom. Ono što mi je bilo važno, prilikom pisanja ovog romana, bilo je kontekstualizovanje ove teme, koja inače ne može da se opisuje izolovano, već isključivo u mnogo široj mreži društveno-političkih i privrednih interesa, dakle u tesnoj sprezi visoke evropske politike, zdravstvene i vojne, kao i demografske politike koja se bavi pitanjima novih migracija, posebno u zemljama koje su isturene kao spoljni štit ka prilivu novog ljudstva iz trećeg sveta.

Dakle, tek u ovoj široj slici, nastojao sam da govorim o pojedinačnim sudbinama svojih junaka, džez kontrabasiste Filipa Isakovića, politički hospitalizovanog dr Marka Juliusa i nekih ratnih veterana koji su dospeli u Kovinski zavod. U toj priči, nastojao sam, da prateći njihove priče, govorim zapravo o sistemu, koji posredstvom institucija „upravlja“ neuralgičnim tačkama naših duša. A te tačke, kao mesta sećanja na strašne događaje iz ratova devedesetih, predstavljaju krajnji cilj opresivne „terapije“ koja se u društvu sprovodi.

Izjavili ste da su Vaši junaci revolucionari i revolucionarke. Za šta se bore, a i Vi kroz njih, kao njihov kreator?
Pre svega, tu se radi o generacijama onih koji su učestvovali u velikim društvenim kretanjima, koja su menjala lice sveta, i to od Oktobarske revolucije, preko Mađarske sovjetske revolucije, u kojoj je učestvovao dr Dezider Julius, osnivač Specijalne bolnice u Kovinu, preko jugoslovenske avangarde, čija je saputnica bila Flavijana Betizza, sve do 1968. i pokreta Franka Bazalje, čije će ideje nadahnuti jednu pobunu 2016. u Kovinskoj psihijatriji. Njen zagovornik biće vanbračni sin dr Juliusa starijeg i Flavijane Betizze – dr Marko Julius koji je u Zavodu proveo dvadeset godina. Tu je naravno i kontrabasista Isaković, koji je otvoren za tu vrstu promene ali je sâm nemoćan da pronađe puteve oslobođenja iz okova, koji su u državama nasledincama Jugoslavije postali toliko jaki, da ih je gotovo nemoguće raskinuti.

Kažem, postali su jaki, jer je došlo do stapanja kapitala akumuliranog u ratovima koji se fuzionisao sa novim-starim partijskim elitama, te uspostavio konekciju sa evropskim politikom, koja otvoreno paktira sa svima onima koji su devedestih zagovarali krv i tlo, a danas med i mleko. U takvom miljeu, ni džez sceni, odnosno polju umetnosti nije ostavljeno previše slobode. I to je put borbe glavnog junaka, koji hodajući stazama novih migracija i ideja dr Juliusa, pokušava da ponovo osvoji slobodu džeziranja, a ako mene pitate, onda slobodnog pisanja, izvan monopola dnevne politike, trenutka, velikih izdavačkih kuća, dirigovanih nacionalnih tema, stogodišnjica ili bilo čega drugog, Ukratko, taj teški libertinski put njihova je jedina svrha.

U najužem izboru za NIN-ovu nagradu pored vašeg našla su se još četiri romana. Milenko Bodirogić, autor romana Po šumama i gorama koji je dobio dva glasa žirija, urednik je vaše knjige. Ovakvim rasporedom glasova izvanredno ste otvorili ediciju “Noć republike“. Koji su motivi za pokretanje ove edicije?
Moglo bi se reći da je uspostavljanje različitih monopola na izdavačkoj sceni u Beogradu, na različitim razinama, od malih do velikih izdavača, došlo do potpunog marginalizovanja ili atomizacije onoga što je ranije funkcionisalo kao beogradski underground, u muzici, stripu, street artu, pa i literaturi. Neke male izdavačke kuće s kojima sam decenijama radio izgubile su na značaju i jedva da postoje, druge su nestale. Pisci su uglavnom krenuli ka najvećim izdavačima ne mareći više za izvorni subverzivni potencijal svoje literature koja je to crpila upravo iz undergrounda. S druge strane, uspostavljen je privid blistavog slobodnog tržišta knjiga, koje zapravo uopšte ne postoji, jer se izdavači trude da imaju svoje knjižare gde guraju samo svoju robu, pa čak iako je ona vrlo često bofl, oni je ističu kao nešto najkvalitetnije. Konzumenti se ne obaziru mnogo na to.

U takvom ambijentu, nisam uspeo da pronađem izdavača u Beogradu pa ni u regionu. Naposletku je došlo do tog kreativnog susreta sa urednikom izdavačke kuće Orfelin iz Novog Sada – Milenkom Bodirogićem, koji je i sam pisac. I to prvorazredan. Tom prilikom smo shvatili da bi bilo dobro osnovati jednu jugoslovensku ediciju, koja bi otpočela svoj život našim dvema knjigama. Sve ostalo znate i sami. Zapravo je „Noć Republike“ sama pronašla put do javnosti i to na najbolji mogući način.

Gotovo pre deceniju odbili ste da Vaš roman bude u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Zadnjih nekoliko godina bilo je intezivnog polemisanja oko članova žirija i laureata, ali se čini da se ovog puta podigla najveća prašina. Osamnaest pisaca pozvalo je na bojkot nagrade pred sam finiš. Kakvo je Vaše mišljenje o ovom činu? Zbog čega NIN-ova nagrada privlači daleko više pažnje u odnosu na druge značajne nagrade?
Osamnaest pisaca pred sam finiš i još dvadeset dvoje akademaca nakon toga, kako čujem iz medija. Radi se zapravo o negodovanju jedne povlašćene skupine autorki i autora, te univerzitetskih radnika ili onih sa visokim akademskim zvanjima, koji svoje uhlebljenje pronalaze u monopolu nad prošlošću, naročito kada je u pitanju rat u Bosni, bilo da to ostvaruju preko studija književnosti na Filološkom fakultetu, te famoznog Andrićgrada, nacionalnih medija kao što je RTS, tabloida takođe, izdavača kao što je Laguna koja je u celoj ovoj igri svakako imala ključnu ulogu, budući da se njeni autori nisu plasirali u prvih pet, kada je pala odluka da se odmetnu u hajduke. Prekasno, rekao bih, i bez pravog efekta… Slične stvari su radili i dok su otimali Beogradski međunarodni sajam knjiga, a to im je pošlo za rukom tek kada je partija Aleksandra Vučića preuzela vlast u Srbiji. Zato su danas u toj hijerarhiji, ako sudimo po vizuelnoj reprezentaciji književne ponude na sajmu, najdominantniji Vojislav Šešelj (SRS) i Ljiljana Habjanović Đurović (SPS). A onda idu svi oni ostali.

Koliko se srpska i regionalna književna scena promenila od 1995. godine kada ste debitovali?
Te 1995. sam u redakciju beogradskog časopisa Reč odneo svoju priču otipkanu na pisaćoj mašini. Rat u Bosni je još uvek trajao. Komunikacija među književnim scenama na teritoriji biše Jugoslavije bila je gotovo nemoguća. U sarajevskoj Bosanskoj knjizi je te godine objavljen roman Mirka Kovača Kristalne rešetke do kog ću uspeti da dođem tek četiri godine kasnije. Knjigu priča Aleksandra Hemona Život i djelo Alphonsea Kaudersa iz iste edicije, doneće mi spisateljica Jelena Lengold kojoj će prijatelj iz Sarajeva tu zbirku priča poneti 1997. na kongres u Norveškoj. Pojava zajedničkih izdanja kao što je knjiga Branka Vučićevića Paper movies u pordukciji Arkzina iz Zagreba i Free B92 iz Beograda bila su kao pojava istinskih leodolomaca koji su udarali u ogromne sante koje su tokom ratova prekrile jugoslavenski svet. Tu ulogu je pre svih imao Feral Tribune bez kog nova književna zajednica (post)Jugoslavije danas ne bi bila moguća ili bar ne u ovom obliku. Ljudi koji su činili ta izolovana ostrva u razorenoj zemlji kretali su se uz velike napore i ostvarivali kontakte.

Uzmimo samo primer enormnog doprinosa beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju koji je kroz ta teška vremena vodila Borka Pavićević. Onda su došli festivali, nova pripovedanja, putovanja, otkrivanja međusobnih književnih scena. Najduži put je bio onaj između Beograda i Prištine, ali on je otvoren u proleće 2010. Danas se u Prištini organizuje već deseti jubilarni književni festival POLIP na kome učestvuju ne samo autorke i autori iz bivše Jugoslavije, već i iz celog sveta. Možda se to danas čini kao nedovoljno, ali mislim da je alternativna kulturna jugoslovenska scena prevalila zaista dug put u međusobnoj saradnji i da se iz toga izrodilo mnogo toga dobrog. I morao bih da dodam, sve to je učinjeno uprkos katastrofalnoj politici koja je bez prekida vođena na ovim prostorima. Jednog dana, kada se neki ljudi u budućnosti budu osvrnuli na ono što se događalo na tlu Jugoslavije paralelno sa njenim rušenjem, shvatiće da je na alternativnoj sceni vođena prava borba za svaki pedalj novog zajedništva i solidarnosti, a pre svega uzajamnog čitanja i razumevanja. I moja književnost je proizašla iz tog sveta.

(Branka Selaković, Al Jazeera / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Druga runda
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga