SAŠA ILIĆ: Kraj jedne karijere

Čedomir Jovanović je Vučiću predao svoju reformističku politiku. Tako je izvedena zamena političkih identiteta: jedan je otišao ka žutima, drugi ka plavima, a obojica su zapravo ostala na Pinku

22. jul 2020

U Srbiji danas, kao u filmu Divlja horda Sema Pekinpoa, svi posežu za nasiljem, čak i deca. O policiji ne vredi ni govoriti, o medijima, takođe. Naposletku, nasilju se prepuštaju čak i oni političari koji u svojim agendama zastupaju evropske vrednosti i reformističke ideje. Kao da je odavno pređena granica normalne komunikacije u javnosti i da bi se do nekog „dogovora“ došlo neophodno je dograbiti pendrek, motku ili reket, štagod se nađe pri ruci. Ovo je proteklih dana demonstrirao i liberal Čedomir Jovanović, lider LDP-a i samoproklamovani naslednik politike Zorana Đinđića. Naime, nakon vesti o Jovanovićevoj borbi sa koronom, osvanuli su napisi i snimci njegovog obračuna reketom sa vlasnikom Klinike za fizikalnu terapiju „Fizio centar“ na Novom Beogradu, a potom i sa njegovim pravnim zastupnikom Dejanom Dubajićem kome je Jovanović „slomio naočare, udario ga šakom i oduzeo mu slušalice“. Takođe, Dubajić navodi da je tokom noći pokušano obijanje prostorija „Fizio centra“, oko čega se poveo pravi mali rat, koji je sa liberalno-demokratske strane poveo Čedomir Jovanović sa svojom suprugom, koja je do dana samoizolacije, kako kaže, bila isključivi zakupac tog prostora. Međutim, zbog neizmirenih obaveza došlo je do promene vlasničkog statusa i sve brave na „Fizio centru“ su promenjene, pa je porodica Jovanović morala da uzme pravdu, odnosno reket, u svoje ruke i da povrati ono što joj je oteto. Nakon što je pretukao vlasnika „Fizio centra“, kako su izvestili mediji, Čedomir Jovanović nije bio uhapšen jer se pozvao na poslanički imunitet. To je kratka priča o kraju karijere evropskog političara Čedomira Jovanovića.

Dugo je trajao proces raspadanja LDP-a, stranke koja je relativno brzo nakon ubistva prvog demokratskog premijera konstituisala političko i intelektualno jezgro, izašavši s programom za Kosovo. To je valjda jedino što je ova stranka uspela da postigne. Sve ostalo bila su dovijanja oko ostanka ili opstanka u blizini vlasti, što se sa dolaskom Aleksandra Vučića završilo terminalnom fazom u kojoj je od LDP-a ostao samo „moderan“ logo, a sve ostalo svelo se na lik i delo Čedomira Jovanovića, koji je polako, balansirajući između mutne vlasničke karte i nenapadanja Vučića, nastavio da traje u Skupštini. Ovaj put raspadanja bio je uredno praćen diskursom o neophodnosti reforme i modernizacije Srbije, te rešavanja pitanja Kosova i konačnog suočavanja sa prošlošću. Lepo zvuči u teoriji, ali je u praksi izgledalo posve drugačije. Naime, lider LDP-a je u tom periodu počeo svoj tabloidni marketing, od ledenih izazova, preko osvajanja ledenih vrhova Akonkagve i Kamčatke, sve do ulaženja u posed objekata nakon netransparentne privatizacije. Nije bio nimalo lak put legendarnog lidera studentskih protesta 1996/97. koji je za četvrt veka u „zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ napravio ideološki luk od nacionalističkog anarhiste preko demokrate, socijal-demokrate, liberala do radikala šešeljevskog tipa. Čedomir Jovanović je pritom sebi obezbedio život u najvišoj klasi, predavši svoju proklamovanu reformističku politiku Aleksandru Vučiću, kome će to poslužiti kao odličan mehanizam za totalnu aproprijaciju tzv. đinđićevske politike. Tako je izvedena prva zamena političkih identiteta između Jovanovića i Vučića, naizgled, jedan je otišao ka žutima a drugi ka plavima, a obojica su zapravo ostala na Pinku.

Simbolički put na Akonkagvu Čedomira Jovanovića išao je preko približavanja narodnjačkoj politici, koju je poslednjih godina počeo da zastupa gostujući u režimskim medijima, te emisijama zaduženim za obračun sa neistomišljenicima režima. Ovaj put nije svojstven bio samo Jovanoviću, već su ga sledile mnoge javne ličnosti na sceni, uključujući tu i intelektualce, koji su tokom ovog procesa izvršili tranziciju prema Vučićevoj platformi, koja se izjednačila sa Jovanovićevom, jer zaboga, obojica su se u jednom trenutku našli u istom čamcu. Usled toga je došlo do preuzimanja delegiranih poslova svakodnevnog tabloidnog batinanja opozicije, što su svi zdušno prihvatili zajedno sa Čedomirom Jovanovićem. Poslednji čin ovog transfera Jovanović je doživeo u Pinkovom studiju, jedne nedelje kada se našao na „vrućoj stolici“, pravdajući se Svetlani Ražnatović i Željku Mitroviću zbog svog „nedoličnog“ ponašanja u Sablji, odnosno zbog masovnog hapšenja kriminalaca i ubica, a samim tim i udovice ratnog zločinca i bliske saradnice Zemunskog klana. Nakon ovoga, usledila je korona, pa Jovanovićev izlazak iz bolnice i njegov fizički obračun sa vlasnikom „Fizio centra“. Posle ovih incidenata, Jovanović je izjavio da je „fokusiran na suštinu, i da isključuje sve ostalo“.

Zaista, šta je ovde suština? Je l to činjenica da je lider LDP-a u jednom trenutku shvatio da je njegova porodica ugrožena do te mere da mora kao bolani Dojčin da ustane i sa reketom krene u poslednji obračun sa ljudima koji su promenili brave na prostorijama koje je on stekao „nošenjem gajbica“? Postoje, dakle, ti trenuci, kada čovek, čak iako je poslanik sa imunitetom, mora da zavrne rukave, uzme reket i krene da se bije kako bi sačuvao imovinu. Ovaj poduhvat potpuno je netipičan za jedno pravno uređeno društvo kakva je Vučićeva Srbija, koju je Jovanović zdušno branio godinama u javnosti. Međutim, on je ovim svojim potezom poručio nešto sasvim drugo, a to je da nas ovde ne može odbraniti niko ukoliko predamo sve ono što imamo u ruke jednom čoveku, kao što je to učinio Jovanović. Njegov put marginalnog političara-biznismena stoga najviše podseća na vestern, na čijem kraju će on morati lokalnom moćniku i njegovim revolverašima da preda ne samo svoje imanje, već i da se vrati u prašinarske pantalone goniča goveda i sirotinje, i da krene da „jaše“ za Šefa.

Vučić je ovako, kao glavni moćnik u kraju, krenuo da jaše sa svojom divljom hordom i porobljava manje rančere koji su se tek skućili na teritorijama otetim od Indijanaca. Na kraju je uništio i Šešelja, i Dačića, i Tadića, i Čanka, i Đilasa, i Čedu. Od Demokratske stranke nije ostalo ni sećanje, jedino će Strela na Studentskom trgu podsećati na vreme kada su Indijanci imali svojih pet minuta, pre streljanja.

Gde je onda mesto LDP-a u recentnoj istoriji beščašća?, zapitaće se neko jednog dana kada bude proučavao fosilnu floru i faunu na tlu Srbije. Je l u promociji ekstremnih sportova ili posebnog oblika borbe protiv korone? Ne. LDP će zauvek imati svoje počasno mesto u sada već tradicionalnom povesničarskom narativu o neuspeloj modernizaciji Srbije, koja se oduvek zasnivala na šaketanju, batinanju i linčovanju – jedinim razumljivim oblicima komunikacije, koje ovde zagovaraju svi od vraga do popa, odnosno do političara koji svakog dana zazivaju poslovičnu rajsku batinu za utiranje „našeg“ puta do demokratije i dugo sanjane modernizacije.

(Peščanik, Foto: N1)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Razbibriga
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga