SANJA VUKOVIĆ: Nauka u školama, a verska nastava u verskim objektima

"Profesorice, ako ne mrzite Šiptare to znači da mrzite Srbe"

19. feb 2020

U našem društvu su se mnoge granice ili razlike izbrisale, postale nevidljive, ne one između klasa, to nikako. Šta je nacionalni identitet, a šta nacionalizam? Šta je smisao političke levice, a šta desnice? Ko su partizani, a ko četnici? Da li je crkva isključivo hrišćanski hram ili se može kazati da je sinagoga jevrejska crkva, dok je džamija muslimanska? Naizgled jednostavna pitanja, odgovori podrazumevajući. Možda meni i čitateljima, mladima nikako. 

Na pomen knjiga koje su osnovcima podeljene u Novom Sadu povodom obeležavanja školske slave (u državnoj instituciji i državi koja je u svoj ustav upisala sekularizam) setila sam se prošlogodišnjeg razgovora sa sestrićem. Volim popričati sa njim o svemu pa i o školi, nezaobilazno. Pretresli smo sve predmete i teme da bi na kraju pomenuo čas o znamenitim Srbima. Zanimljivo, pomislih. Preduhitrio je moja pitanja: „Učiteljica najviše od svih voli patrijarha Pavla i stalno ga spominje. Zašto je on bitniji od Tesle, Pupina ili Milankovića?“ Pita me desetogodišnji dečak. Pitam se i ja, ali ne to, već kako da mu odgovorim, a da ga odgovor ne zbuni ili ne optereti dužinom, težinom, istorijom. Drugi put o činjenici da među velikanima o kojima su učili nema nijedne žene, iako bi se toj temi moglo naći mesto i ovom prilikom. Nekako smo se nas dvoje sporazumeli. U međuvremenu, Zemlja je obrnula krug, dođe 27. januar 2020.godine. Ove godine su, pored priredbe, posetili i lokalnu crkvu gde su im dodeljeni paketići. U njima, pored slatkiša – knjiga. Nisam saznala naslov, jer je dečak knjigu ostavio kod bake. Po nezainteresovanom tonu rekla bih da je samoinicijativno neće pročitati. Znam da moj sestrić, njegova škola, naše selo, nisu usamljen slučaj. Ovo je tipičan slučaj, nešto što se uobičajilo, na šta se gleda blagonaklono ili odmahuje u žurbi i brizi o „bitnijim“ problemima. Tek poneko reaguje.

Knjiga Blagoja Bakovića „Uskliknimo s ljubavlju“, koja je deljena deci u školama u Novom Sadu

Stihove o „Srbiji kao grobu Milice Rakić, Simonidinim iskopanim očnim dupljama, Šiptarima, kletvi Svetog Lazara“ i slični, blagoslovljene od Crkve, a podeljene deci u školama, ne mogu protumačiti drugačije nego kao sistemsku indoktrinaciju koja se godinama uspešno sprovodi u školama. U detinjstvu, kada mladi nemaju na raspolaganju dovoljno činjenica – naročito istorijskih – niti dovoljno razvijenu kritičku svest, najlakše je usaditi im dogme, ljubav ili mržnju prema bilo kome i čemu. Njima se kasnije može vrlo lako manipulisati, mogu se instrumentalizovati za razne ciljeve, videli smo kakve devedesetih godina. Istorija se odavno drugačije čita, zvono nije školsko, već crkveno. Svašta čujem i vidim u učionici i izvan nje, mnogo toga me zabrine, uznemiri, razočara. Nekada se pitam da li mi se pričinjava ili hodnici odjekuju neki ritam koji je između navijačkih povika „Ubij Šiptara!“ i reči one „Seks, zdravlje i pravoslavlje“, izvođač Surreal. Doživela sam da me učenik pita, tačnije zaključuje iz mojih reči: „Profesorice, ako ne mrzite Šiptare to znači da mrzite Srbe“. Jedno isključuje drugo. Ili – ili. On nosi majicu sa natpisom Heroji sa Košara, a ja se pitam kako i zašto da volim (ili mrzim) jednu toliko veliku i razuđenu društvenu grupu kao što je narod? Između retradicionalizacije i moralnog posrnuća. Između narodnjaka i trepa. Između teretane i Kosova. Između diskoteka i odbrane svetinja. Između praznog tattoo pravoslavlja i razbijanja pekara. Bojim se da će se negde između izgubiti previše mladih generacija.

Čemu uče stihovi u pesmi o poseti Svetog Save školama: „Da vidi kako nas oni što uče, uče. Kako da budemo ljudi, a malo i znanja drugoga“? Malo, ne previše, znanja drugoga… Ta deca koja su na dar dobila ovakvu literaturu neće obavezno izrasti u mlade mrzitelje spremne povikati i potegnuti oružje na svakoga koga proglase za neprijatelja srpstva i svetosavskog pravoslavlja. Međutim, možemo li kao društvo dopustiti luksuz da rizikujemo i prepustimo njihovo odrastanje slučaju? Nije popularno ovo izjaviti ni među svim kolegama koji su fakultete završili, a za zdravlje zazivaju Boga umesto lekara – nauka u školama, a verska nastava u verskim objektima, po slobodnoj volji i u slobodno vreme. Vratiti prosveti dostojanstvo i integritet važan je korak za koji ne vidim da imamo ni volju, ni snagu.

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Setva
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga