Rok škola povezuje mlade u podeljenoj Mitrovici

Mitrovica je, možda, poznata po etničkim podelama ali lokalna škola rock-a ujedinjuje mlade ljude oko zajedničke strasti

14. apr 2019

Devetnaestogodišna Ilda Krama je ono što ona naziva “specijalnim slučajem” u Mitrovici, gradu koji je nakon rata 1999-te godine podeljan, na južni deo, sa većinski albanskim, i severni deo, sa većinski srpskim stanovništvom.

Ildino poreklo je mešovito, kao i njen rodni grad: “Većina moje šire porodice živi na severu ali smo mi živeli na jugu”, objašnjava Ilda.

“Završila sam školu na bošnjačkom jeziku, rok školu na albanskom i pričam oba jezika”, dodaje ona.

Ilda je druga godina na studijama arhitekture u Severnoj Mitrovici. Glavni je vokal benda Proximity Mine koji je nastao u okviru Rok škole koja funkcioniše u južnom i severnom delu grada.

Kao neko ko pripada bošnjačkoj etničkoj zajednici, Ilda je od detinjstva bila “između dve vatre”, kolateralna šteta u konfliktu između Srba i Albanaca.

U južnom delu grada je živela do avgusta 2018-te godine.

“Što se tiče benda i našeg međusobnog upoznavanja, to mi je otvorilo neke nove vidike i puteve. Zbog benda sam odlučila da počnem da studiram na severu i preselila sam se tamo”, kaže Ilda.

Hrabar pokušaj obnove komunikacije

Ilda je jedna od 80 polaznika Rok škole u Mitrovici. Nastali su 2008. godine kao deo projekta“Muzičara bez granica” u realizaciji nevladine organizacije Community Building iz Mitrovice.

Ovo bi mogla biti samo jedna obična priča o mladoj muzičarki u malom gradu na jugoistoku Evrope. Drugačijom je čini činjenica da Ilda živi i radi u gradu koji puni novinske članke tekstovima o međuetničkim sukobima i političkoj nestabilnosti.

Nakon završetka rata na Kosovu Mitrovačka Rok škola bila je među prvim inicijativama koja je gradila mostove između mladih ljudi sa severne i južne strane podeljenog grada.

Taj put nije bio lak jer prvi susreti mladih muzičara koje je razdvajala reka Ibar organizovani su u Skoplju kao neutralnom terenu.

Za mnoge od njih je ovo bio prvi kontakt sa ljudima “sa druge strane” grada.

Basista Lazar Mladenovic osam godina pohađa rok školu, a takođe je uspešan student na odseku za fiziku na Prirodno-matematičkom fakultetu.

Nakon pohađanja letnjeg muzičkog kampa u Skoplju, Lazar pristupa rok bendu kao jedini Srbin iz severnog dela grada, dok su ostali članovi došli sa južne, većinski albancima naseljene strane.

“Ok mi je bilo, najnormalnije, pričali smo na engleskom to stoji, ali komunikacija je bila dobra jer su mladi ljudi željni sviranja, svirki i muzike. Svima nama je to bio prvi zajednički susret. Uklopili smo se”, kaže Lazar.

Lazarov kolega iz benda, dvadesetdvogodišnji gitarista Alem Redžepagić dodaje da za njega iskustvo iz Rok škole nije bilo novo jer je već imao prilike da živi u multietničkoj sredi i da se sreće sa pripadnicima različitih zajednica.

Rođen je u Mitrovici ali je živeo u Prištini do 2014. godine, da bi se tada ponovo vratio u Mitrovicu. Alem živi u blizini glavnog mosta u gradu.

“Nisam imao nikakav čudan osećaj prema saradnji. Škola nije ni poboljšala niti pogoršala moje poglede na sve to, sve sam to već imao”, kaže Alem.

Slične utiske deli i Ilda koja ne pripada onoj kategoriji mladih iz Mitrovice koji nikada nisu prešli čuveni most.

“Druga gitara benda je bila moja drugarica (Albanka sa juga). Ona nikada sama nije prešla most, možda nekad davno sa roditeljima. Njeni roditelji su su baš bili skeptični oko Rok škole jer su se plašili šta sve može da se desi”, kaže Ilda Krama.

“Kada smo počeli sa bendom, roditeljima se svidela ideja jer smo pokušali da preko muzike povežemo obe strane”, dodaje.

U opuštenom razgovoru sa ovim mladim članovima benda koji je nastao iz Rok škole Mitrovica pokušavam da saznam što više utisaka o njihovim prvim susretima.

“Pa, prvo se pobijemo…”, kaže Lazar. Nastaje gromoglasni smeh, a onda se ubacuje Alem da objasni: “Znate to je takav paganski običaj”.

Smeh se nastavlja pokazujući da su ovi mladi ljudi rasterećeni i spremni da ismevaju svakodnevna politička dešavanja koja ih okružuju.

„Na letnjoj Rok školi koja se održavala u Skoplju jedina obaveza nam je bila da pravimo muziku. Na kraju te nedelje bi organizovali svirku“, objašnjava dvadesetjednogodišnji Miloš Milović. Miloš je počeo kao učenik a sada drži časove kao asistent bubnjeva.

Prvi put na “drugoj strani”

Milizza Kosova ima 31 godinu, u školi je od 2016. godine. Radi kao menadžer nevladine organizacije koja sprovodi aktivnosti sa mladim muzičarima. Ona nije muzičarka ali je uključena u rad škole. Posao ju je odveo u Severnu Mitrovicu sa kojom ranije nije imala dodira.

Iako je u medijima mogla da vidi različite vesti koje bi je možda trebale odvratiti od ideje da ide “na drugu stranu” to je nije sprečilo. U početku je do prostorija škole na severu išla automobilom, što joj je put činilo znatno dužim.

“Kolima je potrebno preći duži put, pešaka škola je na tri minuta. U jednom trenutku mi je postalo opterećenje da putujem autom do škole i počela sam da idem peške. Nakon nekog vremena osećala sam se potpuno slobodno da sama idem na sever.”

Sa Milizzom razgovaram u kancelariji koja je samo par desetina metara udaljena od glavnog mosta na reci Ibar koji deli Mitrovicu na sever i jug. Most na kome su se dešavali i sukobi između Srba i Albanaca a koji u poslednje vreme privlači značajnu pažnju međunarodne zajednice.

To je ujedno i jedan od projekata koji je od strane Evropske unije predstavljen kao jako važan, te je uloženo 1,2 miliona evra za njegovu rekonstrukciju.

Više puta je najavljivano njegovo otvaranje a često je i predmet simboličnih aktivnosti lokalnih i međunarodnih zvaničnika koji se po potrebni slikaju na mostu.

Između ostalih, glavni most u Mitrovici je posetila i visoka predstavnica Evropske unije Federika Mogerini.

Međutim, retko se kada može čuti da postoje ljudi koji preko tog mosta svakodnevno prolaze bez potrebe da to predstave kao nekakav medijski događaj.

“Za mene je to nešto političko. Na osnovu mog iskustva iz Rock škole, vidim mlade ljude koji su zaista voljni da budu prijatelji jedni sa drugima”, kaže Milizza.

“Znam i iz prošlosti, imala sam prijatelje i komšije koji su Srbi ili druge etničke pripadnosti. Uvek smo živeli zajedno i, takođe, vidim dosta ljudi, posebno na jugu koji govore srpski.

Mislim da ljudi generalno žele da pređu sve ove stvari ali to se čini kao više politička tema, verovatno će nastaviti da bude tako još neko vreme”, dodaje Milizza.

Nastavljanje stare muzičke tradicije

U kancelariji preko puta nje sedi dvadesetšestogodišnji Emir Hasani. Emir je primarno gitarista, ali u školi predaje klavir i pevanje. Takođe, obavlja funkciju programskog direktora nevladine organizacije Mitrovica Rock School.

Emir želi da nastavi bogatu muzičku tradiciju po kojoj je Mitrovica poznata.

„Mitrovica je bila najveći muzički grad na Kosovu, i danas je to. Mi verujemo da je tako. Najbolji muzičari na Kosovu, čak i oni koji sviraju u Prištini su iz Mitrovice“, tvrdi Emir.

Kroz muziku je ostvario prvi kontakt sa svojim vršnjacima iz južnog dela grada.

„Nisam znao nikoga iako živimo u istom gradu i bavimo se muzikom. Rođen sam kod mosta a nikada nisam znao (muzičare sa juga). Sada je drugačije, barem za mene, možda zato što radim to što radim.

Kada ne znaš, verovatno je i za neke mlade ljude sada čudno. Posle prve probe zajedno dosta barijera se srušilo“, opisuje Emir svoje prve susrete.

„Na početku, kao kad upoznas novog čoveka, nisi odmah prijatelj sa njim“, dodaje.

On objašnjava da su od 2011. uveli pravilo da bendovi rade autorske pesme, što do tada nije bilo slučaj. Emir ističe da je jako važno da polaznici škole i predavači rade zajedno na nečemu duži period, što stvaranje pesama podrazumeva.

„Ozbiljno rade da bi stvorili nešto ni iz čega. I oni stvore to nešto. Iako nisu ni prijatelji. Ali kada ti stvoriš nešto sa nekim onda te to stvarno veže. Uzmi i sagradi sneška belića sa nekim i bićeš ponosan a ne pesmu“, kaže Emir.

Prema Emirovim rečima danas je već lakše raditi jer učenici najčešće znaju nekoga u školi. „Već imaju neku sliku kako to izgleda – družiti se i stvarati sa ljudima sa druge strane“.

Mlade generacije sa jedne i druge strane mosta u Mitrovici uglavnom ne govore jezike “onih drugih” pa je, osim muzike kao univerzalnog jezika, engleski tu da pomogne u komunikaciji tokom muzičkog stvaralaštva jer su sve pesme koje rade na engleskom jeziku.

“Naučili smo da pričamo i rukama i nogama, i na sve moguće načine. Čak smo naučili i da pišemo“, kaže kroz smeh Alem.

Kao neko ko govori dva jezika Ilda je često bila prevodilac. U šali kaže da ukoliko ne uspe kao arhitekta karijera prevodioca joj može biti sigurnija.

Osim što je svojim prijateljima iz Rok škole pomagala da se sporazumeju neretko je bila i posrednik tokom prvih kontakata između Srba i Albanaca.

“Kao osoba koja priča oba jezika desilo mi se, sedeli smo svi zajedno u hotelu, i nažalost Albanci su sedeli za jednim stolom, Srbi za drugim. Jedni su me zvali „sedi sa nama“, drugi „sedi sa nama“. I ja sam uzela stolicu i sela između“, objašnjava Ilda.

Povezivanje sa svetom

Kroz mitrovačku školu mladi muzičari sarađuju sa još dve škole iz Skoplja kao i sa akademijom iz Holandije, što im omogućava da sviraju sa ljudima iz cele Evrope.

„To je jako interesantno za njih, ne osećaju se manje vrednim. Vide šta oni slušaju. Postoji i internet naravno. Ali uvek imamo taj problem da kasnimo za Evropom ali sada više nije baš tako. Naši učenici slušaju sličnu muziku i sviraju na sličnom nivou“, objašnjava Emir.

Od prvih susreta u Skoplju kao neutralnom terenu napravljen je pomak jer slične aktivnosti danas održavaju u Mitrovici što je na početku bilo gotovo nezamislivo.

“To je zaista divno kada vidite mlade ljude koji su pored politike i svih problema voljni da rade zajedno, da budu zajedno u istom bendu. Možete videti da naši učenici nisu uplašeni da budu zajedno, da idu na sever ili na jug”, kaže Milizza.

“Mnogi od njih su srećni, verovatno zato što je ovo mali grad i kada upoznaju nekoga sa severa to im je mnogo zanimljivije jer imaju nove prijatelje i nove perspektive”, dodaje.

Od članova benda Proximity Mine saznajem da su imali prilike da sviraju i u Prištini, među kojima su neke svirke bile održane u hamamu a slušali su ih i u bazi KFOR-a u Prištini. Iako nisu otišli sa velikim očekivanjima, reakcije publike su ih oduševile.

„Reakcije publike su bile odlične, mnogi od njih su čak i znali naše pesme, ne znam kako ali znali su“, kaže Alem.

„To je najlepši osećaj kad publika peva sa vama“, dodaje Ilda.

Ideja škole je da gaji individualnost mladih muzičara te su iz tog razloga prisutni različiti pravci, uglavnom rok, pop i pank.

“Ona (Ilda) je u nekom indi-pop fazonu pevanja, on je u pankerskom fazonu sviranja, dok sam ja u hevy metal i rock&roll fazonu sviranja. Miloš ima dosta dobre ideje što se tiče ritma, pa on uklopi to lepo”, objašnjava Alem.

“Tako da smo uspeli da uklopimo tako da svi volimo to što radimo”, dodaje.

Ono što im najviše nedostaje jesu svirke. Na pitanje gde bi voleli da sviraju, gotovo u glas kažu: “Gde god je moguće”.

”Ovaj članak je urađen uz pomoć Evropske unije. Sadržaj članka je isključiva odgovornost Sanje Sovrlić i ni na koji način ne odražava stavove Evropske unije ili BIRN-a, UNK-a ili Crno belog sveta.

(Sanja Sovrlić, CBD / Foto: Nathan Murrell)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dijalog
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga