REPORTAŽA: Balašević u Sarajevu 1998. – Spavaj mala, mašala (REPRINT)

"Ratovi prolaze, ljudi ostaju"

22. feb 2021

Sarajevo, to je fakat

Jovana Cvijića broj 33, subota u 7,30

Sivo, nikakvo jutro i već parkirani UNHCR-ovi „nisani“. Aida Pobrić, predstavnica sarajevskog UNHCR-a i glavni organizator koncerta „Pomirenje i sloboda kretanja“, priznaje da prvi put otkako dolazi u Novi Sad da dogovori i ugovori Balaševićev koncert u Skenderiji, ni oka nije sklopila. Ekipa jedne od nezavisnih sarajevskih televizija sa puno obzira prilazi okupljenima sa pitanjem: šta im se čini, kako će proći? Čini se da će proći. Kamera Duška Ninkova zumira za neku zainteresovanu stranu stanicu, ajnfort kuće Balašević i tek pristiglo vruće pecivo. Nekoliko momaka i nešto više devojaka, studenti koji su se jedini setili, nedavno, Đoletovih dvadeset godina „sviranja i nemirenja“, skakuću sa belo-plavim balonima na kojima su ispisane njihove poruke za tamo. Iako je rano za zaključke, tačno je: samo retki nađu retke. Poranili su i predstavnici grada, Đerđ Ozer i Bane Pomoriški. Mile Isakov pokriva nekoliko resora, organizuje, ispraća i putuje. Stiže i gradonačelnik sa golubom u bronzi, od nedavno maskotom Novog Sada, „malim ali velikim“, smišlja neko na licu mesta poruku. Đorđe Balašević ne krije izraz lica za koji bi, da je jutros rečitiji, sam rekao „da l’ da strepim il’ da stremim“, ali uigrava pogled „šta me snađe“ i rupice na obrazima. Uzima balone, prima goluba, kaže nešto tiho i ljubazno i ulazi u „nisan“. Aida prebrojava i razmešta ostale putnike po preostalm vozilima, kolona kreće baš kad pored nje prolazi autobus iz kojeg, sa zadnjeg sedišta, mašu dva vojnika.

Vozači „nisana“, sjajni momci, referišu jedan drugom preko radio-veza svoja tek stečena novosadska iskustva. Usput licitiraju visinu telefonskih računa iz hotela. Rekord drži Adis, 28 maraka za dva minuta. Put je uglavnom prazan i prav, ali na prvom skretanju vozilo u kojem je Balašević skreće pogrešno, za Zagreb umesto za Loznicu. Hoće li slučaj kad tad odigrati svoje? Malo dalje se koloni pridružuje autobus sa novinarima beogradskih redakcija.

Mali Zvornik, 10,00 časova

Muzika iz filma „Arizona drim“ provocira sećanje na ribe koje lete prostorima snega i leda. Nad Drinom izmaglica, most kvari utisak, ovako nedovršenoj slici sveta mnogo bi bolje pristajala skela. Pored ne tako davno pretenciozno započetog pa napuštenog motela, montažni granični prelaz. Uniformisana lica sa izrazom rutinske ozbiljnosti kao da čitavog života baš to i baš ovde rade uzimaju pasoše i lične karte a u posebnoj sobici overavaju papire sa foto i tv opremom koja se prenosi. Za tih dvadesetak administrativnih minuta dve devojčice su, držeći se za ruke, već prešle i vratile se sa druge obale mostom.

Manji carinik kaže još manjem „onaj pjevač, nije Bajaga“. Preko u Republici Srpskoj, prelaz Karakaj i međunarodna policija koja, sve sa zastavom i po propisima za važne ličnosti visokog rizika, predvodi kolonu. (Tako smo i gospođu Ogatu komentariše Adis). Igi Pop se „mixa“ sa Cecom na Radio „Košavi“. Adis priča kako je do nedavno puštao njene i Džejove kasete kad ide ovim putem, da ne izazove nepotrebno podozrenje. Na 152. kilometru od Novog Sada prva ruševina. Darko, iz prvih kola, objašnjava da to nije od ratnog dejstva, već onako. Mimoilazi nas autobus, olupina kao iz Šijanovog filma, firma „Laser“ – Brčko, a šofer razdragano maše. Nije li Andrić u „Pismu iz 1920“, govoreći o Bosni kao zemlji mržnje, ipak mislio na apsurd? Prelaz u Federaciju BiH vodi preko klimavog mostića koji obezbeđuje sa svih strana SFOR.

Tuzla, 13.30 časova

Rudarski institut je sedište UNHCR-a za ovaj kraj (ili kanton?). Prvi susret sa odsad redovno prisutnim službenicima Visokog komesarijata za izbeglice i drugih organizacija koje se trude oko života u Bosni i to čine programski, mandatom zadato, gluvi na sve što nije protokol, ljubazno hladni. Svi žvaću gumu i jure sa mobtelima. Nazovu li katkad greškom sami sebe? Tu Vehid Šehić, predsednik Foruma građana Tuzle, pozdravlja goste na putu do Sarajeva kojem je „takva misija potrebna a Tuzla se već sama snašla“. Ima u tim rečima mnogo dobre volje, malo žaoke i malo žala. Tuzla se prva interesovala još daleko pre Dejtona za ovaj koncert, a sad je „podnela zahtev“ za deset hiljada ulaznica a nije dobila ni hiljadu. Balaševiću uručuju knjigu Izeta Sarajlića u kojoj je i pesma njemu posvećena.

U „nisanima“ se nastavlja radio-dijalog. Darko, vozač poslednjih kola, obaveštava Aidu iz prvih, da se kući ne sme vratiti bez udarničke značke. Mora se „na kratko slikat s Đoletom, imal kakve šanse, inače mu majka neće vjerovat koga je vozio“. Aida obećava i ugovara se slikanje pred Skenderijom pre prvog mraka. Adis odbija ostatke peciva sa novosadskog ispraćaja, ugovorio je još iz Novog Sada (28 maraka) da ga kod kuće čeka teleća kolenica. Na Romaniji pejsaž kao iz starinskih staklenih kugli u kojima pada sneg kad se obrnu. Ko je obrtao ove pejsaže sa nagorelim i porušenim kućama. Pored mnogih je i mala srušena kuća za psa. Iz automobila koji prolazi mimo kolone stiže radio-pitanje: da li je to Đorđe? Ko pita, oprezna je Aida. Željko iz Zagreba i dodaje još jedno: kad će Đole stići u Zagreb? „Na vreme“, prenosi Aida njegovu poruku.

Vogošća, 15.30

Nagorela i porušena ZETRA na samom ulazu. Sarajevo nikad neće biti isričano, priznaju opsednuti i opsenari, a ostali i nemaju pravo na to. Sećanje zamenjuje reči. Gde je sad onaj seljak što je u proleće koje je prethodio svemu što se dogodilo krenuo da prodaje mleko kao svakog jutra, naišao na balvane na putu u Nedžarićima i, za sebe i kameru primetio: Znam, vi ste oni iz „Skrivene kamere“. Klub „Mažestik“ u ulici Hasana Kikića predviđen za prvi susret sa domaćinima. Ljubazni Karl Fober, predstavnik ili predsednik Komiteta za izbeglice u BiH i brigu o deci pozdravlja dobrodošle i tolerantne goste iz Beograda i „šansonjera mira“. Jednako ljubazno reaguje na primedbu ’da je Đorđe Balašević iz Novog Sada i da i tamo ima nešto malo tolerancije.

Skenderija, 19.15

Po vremenu logičan nastavak mrzlog novosadskog jutra. Nekoliko hiljada ljudi disciplinovano čeka da uđe. Tišina neobična za gomilu iskrsnuće još nekoliko puta. Prilazi i ulazi strogo kontrolisani. Karte se posebno proveravaju jer su se pojavili laser-falsifikati po 100 maraka. Iako na službenom ulazu stoji student profesora Zdravka Greba, nema milosti ni za njega. Pregledaju se torbe, džepovi, sve. Mile Isakov bi prečicom uz poslanički imunitet, ali ne pali. Imamo i mi svoje imunitete ali ne vredi, tvrdi su čuvari ulaza. Na pozornicu se penje opet gospodin zadužen da objasni humani „cilj UNHCR-ovog projekta“ i pravi drugu ličnu. Nadvikujući se sa nestrpljivih osam hiljada ljudi „recituje“ o „zajedništvu onih odavde i onih iz Republike Srpske“. Prekidaju ga zvižduci pa gospodin Frovik završava, u stvari, odustaje od parole.

Koncert počinje jednom od onih tišina za koje se nikad ne zna u šta će vrisnuti. Onda erupcije svega raspoloživog, aplauz, hiljade svetiljki, skandiranje, dignute ruke. Đorđe, da li majstor u njemu ili samo intuicija, odćuti malo na početku, odstoji mirno, digne jednu pa „ispiše“ let obema rukama. Kupljeno. Pozdravlja prisutne strance, a tu je ceo diplomatski kor, obaveštava ih da neće bog zna šta čuti a još manje razumeti, jer ovo je „naša stvar“. I narednih pet sati intonira onu parolašku nespretno sročenu rečenicu gospodina Frovika o „biti zajedno“. On to kaže na uvo, vikne ako treba, šapuće, prećuti neizrecivo, a „odvojeno“ mu je sve što boli bilo gde bilo koga iz bilo kog razloga. Ne brka tekst i kontekst, rekli bi iskusni tumači konteksta. Peva o ruzmarinu, malom plavom zecu, drvenom konjiću, dedinim nebeskim njivama. Prebira po pesmama i pažljivo ih niže. Igraju on i puna Skenderija svojevrsnu simultanku. Publika daje sve od sebe ali isto toliko i traži. Njiše se u ritmu laganih stvari, udara ritam žestokim. Pristojno se umiri kad joj koja ne legne. U publici uglavnom vršnjaci Đoletovih prvih pesama, dvadesetogodišnjaci. Kad je prvi put bio ovde, pre sedam godina, nisu ni za izlaske bili a sad znaju napamet sve pesme iz tog i kasnijeg vremena, kao da im je amanet ili amajlija, u najmanju ruku. Đole je, kaže, došao samo da „overi“ pesme koje su stigle pre njega. Tu su navijači iz Splita i Omiša, a Đole je kontrolisano pričljiv. Pre će reći koju manje nego više. Od velikih tema spominje „sitnice koje život znače“. „Politiku kao sudbinu“ blago ogrezne u povišenom tonu i isturenoj bradi u „Mirka, ko te sada dirka“, pa ko uhvati. „Samo da rata ne bude“ i „Regrutska“ pevaju se glasnije nego druge, kao himne, čuvajući je obe strane od patetike. „Level“ publike je na trenutke opasno dignut. Neki čudni fluidi postaju puka fizika i obrnuto. „Ne lomite mi bagrenje“ zviždi cela sala i diže ruke na refren, a šeretska „Pesma o petlu“ skoro da postaje angažovana. Pesmu „Naposletku, ti si navek znala da sam svirac“, Balašević peva u finalu u nekom novom štihu, otkriva gene koje ravnica nije smirila, ni Dunav primirio. Skoro da je ljut, onaj koji više neće praštati. Posle toga opet tišina od koje se nikad ne zna.

Kasarna „Maršal Tito“, nedelja 12 časova

Ironija se ne predaje. Baš tu u kasarni koju veoma predano čuvaju egipatski pripadnici SFOR-a ovdašnji momak na vratima samo što ne uzima meru u inčima, održava se konferencija za novinare i promocija knjige „Jedan od onih života“. Pre toga je onaj golub koji je u polasku gradonačelnik Vrbaški predao Balaševiću uručen Mustagi Mujezinoviću, guverneru Vlade Sarajevskog kantona. Na izuzetno posećenoj konferenciji za štampu pesnik postaje vešt prozaista koji zna sve zamke štiva kojim će ga propitivati. Njegov utisak: pesme su svetlost, on im je samo relej. Jugoslavija: ne, hvala, on je homonostalgičar, po poslednjem popisu Sloven. Valjda će to izdržati do novog popisa. Da li se bojao da dođe: Nije. Da li je čuo da se u Sali na poruku o „suživotu“ predstavnika UNHCR-a vikalo „Sve je Bosna“? Jeste i nije mu bilo prijatno. Ali samo magarac može da smisli da će sve to tek tako, bez traga, proći. Ali neka ostane na tome da se zviždi, neka ne ide dalje. Zagreb, Hrvatska? Ima ponuda, ali sve nekako okolo. Niko još nije došao i rekao, dođi. Mislio je da počne od Istre gde je mogućnost ružnih stvari i provokacija najmanja. Ali neće da se šunja okolo. Dođe mu da pozove sve koji ga vole u Hrvatskoj da dođu kod njega. Zna lid a je u Banjaluci prodato četiri hiljade karata? Zna. Hteo je sinoć u trenutku da zapeva „Laku noć, Banjaluko“ ali se predomislio, suviše je sve sveže i rovito još. Jednom je rekao, pa mu je to uzeto za zlo, da će doći na koncert u Banjaluku kada dođu svi oni koji su bili na poslednjem njegovom koncertu tamo. Da li je čuo da su ga radio stanice u Republici Srpskoj stavile na index zabranjenih „ličnosti i dela“?! I to će proći. Medijima bi, inače, trebao neki sud časti da odmeri sve nečasno što su učinili i žrtve koje su izazvali. Kako je ispraćen tamo odakle je došao? Prećutno ili s pretnjom, ali sa tim i ne računa.

Marko Vešović, književnik, se izvinio što ne mora da govori o knjizi „Jedan od onih života“ jer je u Sarajevu nema u prodaji, ali je govorio o koncertu emocijama i suzama kojh se ne stidi. Ni Zdravko Grebo nije prećutao da je bilo suza, i tuđih i njegovih. Za Balaševićev roman je rekao da je više od knjige o ljubavi i fudbalu, da je pobuna i bunt protiv suludog kako god se to zvalo pisana zavidnim literarnim stilom. Momak koji je na ulazu u kasarnu „Maršal Tito“ podvrgao strogoj kontroli i predstavnike Visokog komesarijata, gura se sa Balaševićevom slikom čekajući autogram. Jedan deda priča kako je smogao „tri čiste“ da ode na Pale i kupi unuki kartu za koncert koje u Sarajevu nema ni za lek. Nije našao šalter, ali je seo u kafanu, popio jednu i dobio kartu. Taksista, usput, priznaje da je anseo na falsifikovanu ulaznicu za koncert i zviždi „…bez njih će me vetrovi oduvati“. Aida ispaća „nisane“ za Novi Sad i odlazi da se ispava.

„Mašala“, kaže Đorđe Balašević u ekskluzivnoj izjavi za „Nezavisni“

piše: Zagorka Radović, foto: Vladimir Jovanović

Reportaža sa Balaševićevog prvog posleratnog koncerta koji je održan 7. februara 1998. godine u sarajevskoj „Skenderiji“ objavljena je u vojvođanskom građanskom listu „Nezavisni“ 10. februara 1998. godine.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Sinodovanje
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga