RADIVOJE JOVOVIĆ: Neznanje i strah od separatizma

Neznanje je odlično tle za jačanje straha od separatizma, i podsticanje pogrešnog tumačenja pre svega problema „našeg, a njihovog“ Kosova

09. jul 2013

Godinu dana je prošlo od odluke Ustavnog suda kojom je, ponovo, potvrđen i poduprt centralistički kurs države i način rešavanja vojvođanskog pitanja. U međuvremenu nije bilo produktivne kontraakcije niti do izraženijeg mobilisanja javnih delatnika, političkih partija i nevladinih organizacija, i još jednom je kolotečina odvela u zaborav, kako to i biva u partokratizovanom društvu.

U svemu tome, očituje se izražen izolacionistički pristup intelektualne elite Vojvodine, kao i u drugim delovima Srbije, i nedostatak šire društvene solidarnosti u pokušajima sprovođenja i odbrane regionalizacije.

U diskusiji o regionalizaciji (kao i o decentralizaciji, kao širem pojmu) polazi se od hipoteze da ista dovodi do veće ekonomske efikasnosti, izraženije participacije građana u javnom životu, osnaživanja poverenja građana u državnu celinu i njene institucije i drugih poželjnih efekata. Istorija demokratskih društava Evrope i savremene tendencije decentralizacije snažno ukazuju na takav zaključak. Problem je što, da citiram čuvenog Mirka Đorđevića, „ovde niko ništa ne čita“. Neznanje je odlično tle za jačanje straha od separatizma, i podsticanje pogrešnog tumačenja pre svega problema „našeg, a njihovog“ Kosova. Ne postoji realno zasnovana argumentacija koja bi mogla decentralizaciju da optuži za takav ishod – uistinu, decentralizacija, pomoću koje građani jedne teritorijalno-političke zajednice u ruke dobijaju više oruđa za uticaj na vlastito socijalno i ekonomsko okruženje, smanjuje i delegitimizuje separatističke tendencije. Kod nas, čini se, vlada masovna amnezija i amnestija nehumanih državnih politika devedesetih; zapravo su prisilna centralizacija, represalije različitih vrsta nad vlastitim stanovništvom i, konačno, etničko čišćenje, bili katalizator separatizma i dali izgovor za konačan epilog. Nažalost, decentralizacija je dobila žig nepoželjnog i subverzivnog, nezasluženo i bez snage argumenata.

A šta se desilo nakon suspenzije ionako vrlo slabe pozicije autonomije Vojvodine? Izuzev izuzetaka koji će se prepoznati, reakcija najvećih delova intelektualne elite bila je mlaka. Ovde se prepoznaje nekoliko problema. Naime, čest problem brojnih vojvođanskih „javnih intelektualaca“ je nedovoljna rešenost da se stvari iznesu na videlo, kuražno i koncizno. Odgovori na mnoga važna pitanja ostaju na nivou vrednosno neutralne analize političkih procesa, čime se stiče utisak da je jedini posao intelektualca da analizira empiriju sa distance. Takav pristup ima svoje mesto u nauci, naravno, ali je u javnom životu, ukoliko se želi nešto promeniti u političkoj zajednici. Na ovom polju „autonomaška“ Vojvodina je isuviše često nastupala kao talac straha od osude za separatizam, gubljenja ono malo pozicija, a intelektualna elita širokim i mlakim formulacijama razvodnjavala temu. Zašto nikada nije prikazala i dokazala kako i čijom krivicom je izgubljeno Kosovo, i zašto narastaju brojni međunacionalni problemi – zašto se zadovoljava defanzivom, kada ima svako pravo na ofanzivu, logičko i moralno? Istorija Srbije je uglavnom istorija teškog konzervativizma i neprepoznavanja potrebe za poštovanjem različitosti; u tom i takvom konzervativizmu se nalazi objašnjenje društvenih sukoba i često goruće netrpeljivosti prema zvaničnom Beogradu. Ta argumentacija, ipak, mora razdvajati Beograd kao grad i njegove građane i Beograd kao politički centar države – nenaglašavanje ove razlike samo doprinosi širenju društvenog jaza i gubljenju razumevanja onih koji bi u drugačijim okolnostima podržali ideju autonomije.

Inertan i nedovoljno hrabar pristup ogleda se i u fokusiranju Vojvodine na samu sebe, što je pogubno u zahtevima za sticanjem autonomije. Davnih 60-ih, kada su rasprave o italijanskoj regionalizaciji doživljavale svoj crescendo, napravljen je širok front svih regiona čime je stvoren snažan pritisak na političku elitu. Da li takav modus operandi vidimo u današnjoj Srbiji?

Da počnemo od najtvrđeg pitanja, da li vidimo solidarnost Vojvodine sa Sandžakom? Gde se očituje stvaranje, formalnog ili neformalnog, saveza sa prodecentralizatorskim organizacijama i intelektualcima južno od Dunava? Zar decentralizacija, ukoliko se kao takva i ostvari, u korist Vojvodine, treba da ostane privilegija jednog dela društva, ili je reč o konceptu koji treba da bude koristan po društvenu celinu,? Pokretanje takvih pitanja je neophodno; ono je moralna dužnost svakoga ko veruje u ideju o autonomiji. Neophodna je intelektualna elita Vojvodine koja podržava autonomiju, ne samo Šumadije ili Istočne Srbije, već i Sandžaka, duboko razumevajući i pravo drugih na samostalno rešavanje nekih važnih društvenih pitanja. S druge strane, elitistički pristup quod licet Iovi, non licet bovi može samo ukazivati na licemerje i nedostatak širine pogleda i duha.

Današnja Vojvodina čeka Godoa, sama, nadajući se saveznicima iz Evropske unije i podsticajima koji mogu da dođu sa te strane. Međutim, ona mora da se probudi i uvidi da postoje i drugi saveznici koji joj mogu, i kojima ona može i mora, pomoći. Ukoliko se, a ovo ističem kao ubeđenik u prevashodno vrednosnu ispravnost jedne političke ideje, ne trgne iz tog sna, a njen Godo i dođe, takav joj i ne treba, niti ga je zaslužila.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

(Danas)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga