RADIVOJ STEPANOV: TV surfovanje, drugi deo

U subotu 18. jula 2009. godine na Prvom programu javnog servisa RTV u 17 časova išao je (udarni) TV Dnevnik.
Tog prvog n…

19. jula 2009

Radivoj StepanovU subotu 18. jula 2009. godine na Prvom programu javnog servisa RTV u 17 časova išao je (udarni) TV Dnevnik.
Tog prvog neradnog dana julskog vikenda, bilo je toplo i puno vojvođanskog sveta verovatno se sjatilo na “Štrand”, negde na obale Tise ili Palića, povuklo se u hladovinu klima uređaja i TV Dnevnik sigurno mnogima nije bio najvažnija stvar u životu. Gledanost TV Dnevnika je verovatno bila izuzetno mala i RTV je mogla mirne duše u tom terminu da okači obaveštenje “Danas ne radimo”. Za naše radne prilike to ne bio neki presedan a za televiziju bi to bila manja blamaža od utiska koji je taj (i ne samo taj) TV Dnevnik tog popodneva 18. jula 2009. ostavio na korisnike javnog servisa RTV.
Evo zašto.
Bilo je to 20 minuta forsiranog informativnog programa koji nije imao ni “logičnu” strukturu, ni vremensku simetriju emitovanih priloga, ni profesionalni osećaj za vest, ni odgovarajuću medijsku estetiku, ni zanimljivost, naprosto ništa! Hajde da prihvatimo kako dežurni novinari nisu u stanju da naprave vest, hajde da uvažimo kako nemaju osećaj za kompoizicu prirode dnevnika i sl., ali kako je moguće da ni jednu pričicu o dudovoj rakiji nisu u stanju da učine vojvođanskom i lepom.
Već po pravilu, TV medij u izdanju vojvođanskog javnog servisa predstavlja svoju sopstevnu negaciju – bilo šta da radi i bilo čega da se lati. U TV Dnevniku 19. jula nije bilo ni vesti, ni informativne konzistentnosti, bila je to samo jedna monotona prazna priča isprekidana slikovnim porukama bez jasnog smisla. TV Dnevnici na javnom servisu RTV polako se pretvaraju u neosmišljenu popunu dnevnog programa bez jasnog razumevanja smisla i specifične prirode jedne takve emisije od strane onih koji na njoj rade i (onih) koji je osmišljavaju. Nažalost, ovde nije reč samo o tom jednom TV Dnevniku i samo o toj vrsti emisija. Naprosto sve čega se javni servis RTV dohvati postaje žuto, samo za razliku od Midasa, to žuto ne pretvara se u zlato!
Javni servis RTV nije u stanju da nađe sebe, ni u ovim ni u onim uslovima, ne uspeva da definiše svoju vojvođansku medijsku poziciju, nema ideju kako da posluži svrhama zbog kojih je ustanovljen, nema strategiju kako da se uključi u savremene medijske tv trendove i nema osećaj da mazohističkim istrajavanjem na falsifikovanju svojih nesposobnosti medijski tone na dno sa kojeg se teško može podići.
Javni servis RTV nema ljude koji imaju ideje, koji imaju viziju, koji imaju ambiciju, koji imaju znanje i medijski takmičarski kapacitet koji je danas Vojvodini, ovom evropskom regionu i ovoj kulturi, potreban. RTV nema mlad, školovan, politički bespredrasudan kadrovski resurs koji je u stanju da dā štimung, ton, svežinu, radoznalost, kritičnost, dostojanstvo i profesionalni autoritet televiziji.
Javni servis RTV danas ima ono što joj ni najmanje nije potrebno niti od opšte koristi: ima svaštarskog iskustva i kadrova iz “doba jure”, ima ljudi svih partijskih provenijencija sa svojim monističkim ili pluralističkim individualnim političkim hipotekama, ima ljudi iz raznih saradnji sa režimima i bezbednosnim strukturama, tu su našli mesto i oni koji se nikad nisu potvrdili kao novinari i oni za koje je prekasno da to postanu. RTV je postala “sigurna kuća” za sinekuru uobraženih novinarskih veličina i “šetajućih spomenika” koji još tragaju za boljom finansijskom lokacijom na kojoj će udomiti svoja gabaritna politička postolja. U tom novinarskom kolhozu koji se zove RTV nalaze se danas novinarske gromade kao što su: B. Popović, B. Labudović, Đ. Randelj, Lj. Nikolin, M. Boarov, M. Isakov i drugi. Tu ekipu popunjava odnedavno univerzitetski profesor S. Lukić-Petrović od koje se može očekivati da će, delom iz ličnog talenta (za programsku politiku na tv), delom iz poznavanja egzaktnih fizičkih nauka (bez kojih je programska politika obezglavljena), a delom uz podršku pravoslavnih i drugih crkvenih struktura (kojima je programska politika “uža struka”) udahnuti novi život programskoj politici javnog servisa RTV kao predsednica programskog odbora RTV koja je to postala i pre formalnog izbora! Imajući u vidu takvu moćnu ekipiranost RTV, teško je razumeti kako su efekti vojvođanskog javnog servisa ispod svakog medijskog standarda?
Teško je i neke druge stvari vezane za RTV razumeti! Na primer, ovih dana je u Skupštini RS bio na raspravi Zakon o izmenama i dopunama Zakona o informisanju. Svako, ko je nešto znao o informisanju i medijskom pravu o tome je govorio. Dakle, u pitanju je zakonski akt od temeljnog značaja za svaku informativnu kuću, za javni servis RTV od posebno velikog značaja. Zanimljivo da RTV uz sve nabrojane i druge nepomenute veličine nije glasa dao od sebe povodom tog zakona koji je ne samo od informativnog već i od sistemskog karaktera. RTV nema šta da kaže o novom normativnom zahvatu u informativnu sferu, RTV nema svoje mišljenje, nema svoj STAV o tome. Oni koji su nekad imali svoj stav o svakoj gluposti, više ga nemaju ni za krupne stvari. To je današnja slika, to je pravo stanje (u) RTV. Ta medijska kuća funkcioniše za sebe, izvan sfere društva, i dakako, vanstranačke politike.
Zaključujem, u RTV je sve Volter do Voltera i Kronkajt do Kronkajta. Valjda zbog toga pomenuti TV Dnevnik od 18. 07. 2009. nijednom rečju nije pomenuo upravo dan ranije preminulog Valtera Kronkajta “nekrunisanog kralja” pisanog, a pre svega radijskog i tv novinarstva!
Zašto? Neznanje, neobeveštesnost, nesposobnost, aljkavost, nesamostalnost urednika TV Dnevnika? Ili sve zajedno, al’ svejedno kojim redom! Pa zar nisu svi novinari učili pomalo od tog medijskog titana? Zar mu se ne treba nekako odužiti?
Volter Kronkajt (Walter Leland Cronkite, Jr.) rođen je 4. nov. 1916. u Minesoti. Završio je osnovnu i srednju školu. Od fakulteta je odustao na trećoj godini. Posvetio se novinarstvu i postao cenjen zbog izveštavanja o bitkama u Severnoj Africi i Evropi. Nakon rata, pokrivao je Nirnberški proces. Po povratku u domovinu, radio je na raznim radio postajama dok nije došao na CBS. Najvažniji događaji vezani uz njegovu novinarsku karijeru su atentat u kojem je ubijen američki predsednik Džon F. Kenedi, Vijetnamski rat, sletanje na Mesec 1969. godine. Od milja su ga zvali “ujak Volter” i smatran je “čovekom kojem se najviše veruje u Americi”. Što se tiče njegove uloge u Vijetnamskom ratu, nakon pokrenute Tet Ofanzive, konstatovao je da je taj rat nemoguće dobiti. Kada je tadašnji američki predsednik Lindon B. Džonson to čuo, rekao je: “Ako sam izgubio Voltera Kronkajta, izgubio sam zemlju”. Nedugo nakon te izjave, Džonson se povukao iz politike. Kada je od 1979. do 1981. trajala Iranska talačka kriza koja je srušila predsednika Džimija Kartera, Kronkajt je brojao i komentarisao dane koje su taoci provodili zatočeni. Nakon toga, otišao je u penziju sa navršenih 65 godina života (1981). Samo tri nedelje docnije predsednik Ronald Regan je bio meta atentata. „Shvatio sam da sam napravio grešku, nisam smeo otići u penziju“, rekao je Kronkajt dvadeset godina docnije u jednom intevjuu. Naravno, Kronkajt nije bio prvi novinar koji je sedeo pred TV kamerama i imao ulogu voditelja, ali je zato on, za razliku od drugih, bio pravi komunikator – a pritom autoritativan i hrabar. Uvek je gledao u budućnost ka novim medijima. Vesti koje je vodio postale su poznate kao „CBS News sa Volterom Kronkajtom“. Ostao je najpouzdaniji izvor informacija tokom svoje novinarske karijere. Bio je novinar koji nikad nije izneverio ogromno poverenje koje mu je ukazano. Postao je legenda, pozitivni “arhetip” za novinare i novinarstvo. Urednik TV Dnevnika od 19. jula našao je da Volter Kronkajt nije vredan pomena: ni za njega ni za novinarsku branšu.

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga