Preživeli smo, smemo li ćutati?

Obeležavanje 18. godišnjice srebreničkog genocida u Berlinu

Priredio: Branislava Opranović
09. jul 2013

“Preživeo sam. Preživela sam. Smem li ćutati?” – osnovni je moto pod kojim će se u Berlinu, od 11. do 13. jula, održati manifestacija posvećena sećanju na genocid u Srebrenici, gde je u julu 1995. godine u roku od pet dana pobijeno oko 8.000 muškaraca i dečaka.

U žiži berlinske manifestacije je opera “Nada”, koju je konceptualizovala Sarajka, sada građanka Nemačke, Jasmina Hadžiahmetović, inicijatorka ovog projekta. Muzika, koju je komponovao Arnold Šenberger, biće uokvirena bosanskim sevdahom. “Nada” je zapravo muzičko teatarsko sećanje na pogrome u Bosni za vreme eksjugosloveskog rata, na opsadu Sarajeva, genocid u Srebrenici, zatočeništva, mučenja i ubistva u mnogobrojnim logorima… kojom prilikom će umetnici povesti publiku na dug i strašan put sećanja na vreme od 1992 do 1995. godine, na priču o ratu i tragičnim sudbinama ljudi.

U okviru programa, kao i povodom sećanja na žrtve rata u Bosni, organizator manifestacije, Fondacija Hajnrih Bel, organizovala je panel razgovore na kojima će, uz autore komada i publiku, učestvovati i mnogobrojni gosti: istoričari, pravnici, antiratni aktivisti iz Bosne i Hercegovine, Srbije i evropskih zemalja, kao i članovi omladinskih mirovnih nevladinih organizacija. Oni će u razgovorima pokušati da odgovore na teme: Zašto ne smemo da ćutimo, Kako se to moglo dogoditi, Uticaj rata u Bosni na današnjicu u zemljama zapadnog Balkana, Borba mladih u nevladinim organizacijama protiv ćutanja i zaborava…

U Srbiji smo, pak, danas svedoci sramne činjenice da se zvanična državna politika – a te smernice sledi, sudeći prema najnovijim izbornim rezultatima, i većina njenih nacionalno ostrašćenih građana – ophodi prema nasleđu ubijanja, progona, ratnih razaranja, a naročito prema genocidu u Srebrenici. Nevladine, mirovne organizacije, neveliki broj intelektualaca, umetnika i istinskih pripadnika građanskog sloja društva, kao i pojedina novinarska udruženja, nemaju dovoljnu moć i snagu da spreče da se istina zataška i polako zaboravi. Preti strašna i velika opasnost da se najmlađa generacija, koja tek treba da se nauči životu, civilizovanosti i građanskim principima – potpuno onemogući da sazna istinu o sopstvenoj, a nedavnoj prošlosti, bez čega nema budućnosti ni Srbije ni njenih građana. Na delu je opaka zamisao da se ono o čemu se ne govori i na šta se ne podseća, učini nepostojećim! Uz to, još je strašnije da se neretko, umesto osude genocida promovišu ratni zločinci i njihova nedela.

U Tribunalu u Hagu u toku je suđenje bivšem komandantu Vojske Republike Srpske Ratku Mladicu, optuženom za genocid u BiH.

U optužnici Međunarodnog krivičnog suda u Hagu, a povodom dešavanja u Srebrenici, između ostalog, stoji:

11. i 12. jula 1995. srebreničku enklavu su zauzele snage Vojske bosanskih Srba (VRS) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP).

10. i 11. jula 1995. hiljade bosanskih muslimana pobeglo je iz enklave u bazu UN-a u Potočarima, blizu Srebrenice, gde su tražili zaštitu UN-ovog holandskog bataljona.

Istovremeno, približno 15.000 muškaraca, bosanskih muslimana iz enklave, kao i nekih žena i dece, okupili su se u selima Šusnjari i Jaglići i 11. jula u ogromnoj koloni krenuli kroz šume prema gradu Tuzli.

Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba VRS-a i članovi njegovog štaba razradili su plan da ubiju stotine vojno sposobnih muškaraca koji su izdvojeni iz grupe muslimana u Potočarima.

Ljubiša Beara, šef bezbednosti Glavnog štaba, bio je zadužen za organizaciju, transport, pogubljenja po kratkom postupku i pokapanja muslimanskih žrtava.

Zdravko Tolimir, pomoćnik komandanta za bezbednost i obaveštajne poslove u Glavnom štabu, nadgledao je Ljubišu Bearu na tim zadacima.

Ljubiši Beari su u tim zadacima pomagali:

Vujadin Popović, šef bezbednosti Drinskog korpusa; Momir Nikolić, šef bezbednosti Bratunačke brigade i Drago Nikolić, šef bezbednosti Zvorničke brigade.

Za instrukcije i naređenja za provođenje operaciju ubijanja, navedeni oficiri bezbednosti oslanjali su se na komandante Ratka Mladića, Radislava Krstića, Vinka PandurevićaLjubomira Borovčanina, Vidoja Blagojevića i druge.

Radivoje Miletić je bio vršilac dužnosti načelnika Glavnog štaba VRS-a i bio je glavni savetnik Ratka Mladića. On je imao ključnu ulogu u pripremama za provođenje Mladićevih naređenja.

Milan Gvero je bio jedan od sedam pomoćnika koji su bili neposredno odgovorni komandantu glavnog štaba, Ratku Mladiću. Kako bi prisilili muslimansko stanovništvo Srebrenice i Žepe da napusti to područje, vojska bosanskih Srba stvorila je nepodnošljive životne uslove za stanovnike enklave, vojno porazila muslimanske snage, onesposobila lokalne snage UN-a i sprečila međunarodnu zaštitu enklava spolja.

Sprovođenje plana da se liše života vojno sposobni muškarci iz Srebrenice počelo je poslepodne 12. jula prisilnim odvajanjem vojno sposobnih muškaraca iz Potočara od njihovih porodica.

Od poslepodneva 12. jula i tokom celog dana 13. jula, više od 1.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana transportovano je u Bratunac, gde su tokom 14. i 15. jula bili privremeno zatočeni u zgradama i vozilima.

Ujutro 13. jula i tokom celog tog dana, više od 6.000 vojno sposobnih muškaraca muslimana predato je snagama bosanskih Srba koje su bile stacionirane uz put između Bratunca, Konjević Polja i Milića.

Većina tih zarobljenika transportovana je u Bratunac ili Kravicu gde su privremeno bili zatočeni u zgradama i vozilima, zajedno sa muškarcima koji su bili izdvojeni u Potočarima.

Masovno i sistematsko ubijanje muškaraca iz Srebrenice počelo je ujutro 13. jula u približno 11.00 sati i nastavilo se tokom jula 1995.

Do 1. novembra 1995. celokupno muslimansko stanovništvo bilo je uklonjeno iz Srebrenice i Žepe, a snage VRS-a i MUP-a su ubile više od 7.000 muškaraca i dečaka.

Branislava Opranović (Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga