PREDRAG KORAKSIĆ CORAX: Ova politička scena sama je po sebi – karikatura

"Sve je toliko apsurdno, neverovatno, smešno, da vi ne možete od toga da napravite nešto još apsurdnije, neverovatnije i smešnije"

04. apr 2020

Autobusom iz Novog Sada, još nekoliko dan prije nego je proglašena epidemija koronavirusa, stigao sam u Zemun, izašao kod robne kuće, a Predrag Koraksić Corax me je sačekao na obližnjem parkingu, u automobilu. Potom smo krenuli ka zemunskom keju u potrazi za mestom gde ćemo na miru razgovarati. Dok oprezno vozi uskim ulicama Zemuna, 87-godišnji Corax se žali na polineuropatiju, zbog koje sve manje oseća prste na rukama i nogama, a ima i prilično jake bolove. Polineuropatija mu značajno otežava rad, kaže. Ali Corax ne bi bio Corax kada bi se lako predavao. I sa, kako veli, “nesenzibilnim” prstima dnevno “izbacuje” bar po jednu karikaturu, a svaka u sebi ima nešto antologijsko.

Parkiramo se ispred jednog restorana nadomak Dunava, na rezervisano mesto. Corax kaže da poznaje njegovog gazdu. Podseća me da je deo detinjstva i mladost proveo u Zemunu, da je tu išao i u gimnaziju. Ovo je moj kraj, kaže on.

Predrag Koraksić Corax je verovatno najpoznatiji politički karikaturista na području bivše Jugoslavije. Rođen je 1933. godine u selu Gornja Gorevnica kod Čačka, a njegovog oca partizana tokom Drugog svetskog rata ubili su četnici. Gimnaziju je završio u Zemunu, a arhitekturu studirao u Beogradu. Oktobra 2004. godine dodeljeno mu je francusko priznanje Legija časti, a dobitnik je i drugih nagrada, između ostalog i one koja nosi ime Novi optimizam (2017).

U Coraxovim karikaturama ima razarajuće duhovitosti i sarkazma – u njegovim crtežima preleću prepoznatljive osobe sa zarđalim kašikama, bez očiju ili sa napućenim usnama, ali nikome od njih Corax nije oduzeo ljudskost. Čak bi se moglo reći da su političari na njegovim karikaturama simpatičniji, ljudskiji i stvarniji nego što su u realnom životu. A ipak su njegovi crteži oštri kao skalpel.

I dok sedimo u zemunskom restoranu „Danubius“ i pijemo kafu, te pričamo o koječemu, upozoravam ga da ću naš razgovor snimiti sa dva diktafona, za svaki slučaj. Pojašnjavam mu da mi se pre nekoliko godina desilo da sam ceo jedan pedesetominutni razgovor izgubio pošto je diktafon „zaribao“. Corax pravi šalu, kaže da će naš razgovor najverovatnije presresti srbijanski ministar vojni Aleksandar Vulin i da će ga biti uvek moguće pronaći u njegovoj arhivi. Aludira na aferu koja je obeležila mesec februar: Vulin je javno, namerno ili greškom, komentarisao sadržaj teksta bivšeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji je ovaj poslao listu Nedeljnik, a koji nikada nije ni objavljen. Država očigledno pomno prati rad onih nekoliko nezavisnih medija u Srbiji.

Ako nemate ništa protiv, na početku razgovora bih poželeo da se prisetimo vašeg detinjstva i mladosti. Kada ste se prvi put susreli sa fenomenom karikature i odlučili da joj posvetite ceo svoj život?

-Išao sam u sedmi razred gimnazije, ovde u Zemunu, kada sam prvi put pomislio ili, bolje rečeno, osetio da bih u životu mogao da se bavim crtanjem. U osmom razredu gimnazije nismo više imali predmet „slobodno crtanje“. Imao sam međutim sreće da je u našu školu, upravo kada sam završavao sedmi razred, za profesora ovog predmeta došao jedan zanimljiv i inspirativan čovek, Milan Besarabić, koji je bio vajar-karikaturista. Bavio se humorom na domijevski način. Kao što je Onore Domije crtao sudije, razne žbire i čitavu tu klijentelu koja je u njegovo vreme bila aktuelna, tako je Besarabić pravio skulpture. Bile su to male skulpture koje su se nazivale terakote. Već u to vreme učestvovao je na brojnim izložbama i u zemlji i u inostranstvu. Zanimljivo je da je moj razred dao čak trojicu karikaturista, i to poznatih karikaturista. Jedan od njih je Nikola Rudić, koji je nažalost preminuo. Drugi je Dragan Rumenčić. Treći sam, je li, ja.

Dakle, Milan Besarabić je uticao na vas da se posvetite karikaturi?

-Da. On je na Sajmištu imao atelje i mi smo išli kod njega. On nas je podučavao, mi smo nešto vajali. Učili smo anatomiju i osnovne stvari potrebne za likovnu umetnost. Bila je to inicijalna kapisla, tu se začela ideja da postanemo karikaturisti.

Kada ste objavili svoje prve radove?

-Prve radove sam objavljivao u enigmatskim listovima, crtao sam rebuse. U pitanju su bili mali honorari, ali eto, pomalo je „kapalo“. Kada sam imao sedamnaest godina, 1950. godine, usudio sam se da jednu karikaturu pošaljem u čuveni časopis „Jež“, i ona je objavljena. To su bile godine kada je Tito prekidao odnose sa Staljinom i manje-više svi smo se bavili tom temom, Informbiroom. Kritikovali smo Ruse.

I vaša karikatura se bavila time?

-Da. Nije ona nimalo ličila na karikature koje sada crtam. Ne mogu da se setim tačno, ali u Mađarskoj i Rumuniji je smenjen ministar unutrašnjih poslova i strpan je u zatvor. Ne sećam se ni šta je bio razlog njegovog hapšenja, ali znam da je taj događaj izazivao veliku pažnju ovdašnjih medija. Nacrtao sam jednog čoveka koji u prugastom odelu sedi u zatvoru, a naslov je bio – Ministar unutrašnjih poslova Mađarske (ili Rumunije) postavljen je na novi položaj. To je bila moja prva objavljena karikatura.

Da li ste dobili honorar za tu karikaturu?

-To je zanimljiva priča. Dobro se sećam, dobio sam honorar u visini od 300 dinara. Poređenja radi, moja majka, koja je tada bila sekretar za kulturu Zemuna, imala je platu od oko 5.000 dinara. Za klinca od 17 godina bila je to – neverovatna svota. Imao sam svoju „klapu“, društvo od nas petorice i otišli smo u jednu zemunsku poslastičarnicu koja se zvala „Glumac“. Ustvari, to i nije bila klasična poslastičarnica – u njoj si mogao da kupiš samo jogurt, kifle i minjone, one kolačiće u papirnim korpicama. Uglavnom, mi smo sve minjone iz te radnje slistili. Imao sam toliko para da sam mogao sve iz te trgovine da pokupujem. Nekima je i pozlilo od ogromne količine slatkiša, pa su morali trčati pozadi, gde je bio toalet, i povraćati. Znate, mi smo tada bili gladni svega. Bila je to 1950. godina, period nestašice. Naravno, nije bilo gladi kao za vreme rata, ali nije bilo ni mnogo bolje. Uzgred, svega iz tog perioda se sećam do u detalje, a istovremeno ne pamtim šta sam juče ili prekjuče jeo. Sećam se i da smo tada nosili cipele sa drvenim đonom. Da bi mogao normalno da gaziš, u gornjem delu đona je napravljena šarka od kože, koja je bila zakucana ekserima.

Možda možemo da se vratimo u vaše detinjstvo i prisetimo rata. Vi potičete iz antifašističke porodice?

-Da. Moj otac je rodom iz sela Gornja Gorevnica, koje se nalazi u blizini Čačka. Bio je učitelj, kao i moja majka. Pre rata, svake godine dobijali su premeštaj iz jednog mesta u drugo, jer je otac bio – kako to kažu – večito „antiprotivan“. Družio se sa seljacima i agitovao protiv vlasti. I onda 1939. godine – tada sam imao, dakle, šest godina – prilikom preseljenja iz jednog u drugo mesto desilo se nešto što me prati ceo život. Naime, imao sam male boginje i pravilo je nalagalo da prostorija u kojoj ležiš mora da bude zatamnjena. U vozu, međutim, to nije moglo da se obezbedi, pa je meni zbog toga „ciknulo“ jedno oko. Dobio sam tzv. strabizam. Uglavnom, ceo život ne vidim dobro na jedno oko, a bio sam i zrikav sve do puberteta. Sve ono što sam u svojoj karijeri nacrtao, nacrtao sam sa jednim okom. Levim okom vidim ono što se nalazi okolo, ali ne i ono što je ispred mene. U školi sam imao nadimak Zrika. U pubertetu, kada je trebalo družiti se sa devojkama i nešto po tom pitanju uraditi, to mi je predstavljalo veliki problem. Nijedna nije htela sa mnom zato što sam bio razrok.

Sada, međutim, niste razroki. Kako ste uspeli da „ispravite“ oko?

-Vežbao sam, i vežbao. Primetio sam da nisam zrikav kada ne fiksiram pogled. Uspeo sam tako da ga vratim u normalan položaj, ali njegovu funkciju naravno nisam povratio. I dalje, dok crtam, ja sam zrikav, zato što moram da fiksiram pogled, a kada ga fiksiram, levo oko mi ode prema nosu.

Vratimo se na vašeg oca, koji je ubijen tokom rata jer je bio komunista.

-Moj otac je bio najbolji drug narodnog heroja Ratka Mitrovića. Postoji ta legendarna fotografija na kojoj se vidi kako Mitrović drži govor u Čačku – a pored njega se nalazi moj otac. Čačak je, inače, oslobođen pre Prve ofanzive. Pre toga su mog oca, na samom početku rata, Nemci uhapsili i transportovali ga prema Nemačkoj. On je, međutim, uspeo u Sloveniji da iskoči iz voza i vrati se u Čačak, da sa Mitrovićem podigne ustanak. Međutim, prilikom jednog okršaja sa Nemcima, oni su morali da se povuku i preplivaju Moravu. Bila je jesen, oktobar, Morava je bila hladna, i otac je dobio upalu pluća. Smešten je u partizansku bolnicu, koja se inače nalazila u njegovom rodnom selu. U to vreme Draža i Tito su sarađivali, ali se baš tada desilo da je Draža prekinuo saradnju i sa Nemcima napravio „dil“. Prva akcija u kojoj su četnici zajedno sa Nemcima učestvovali u borbi protiv partizana bio je napad na školu u tom selu, koja je bila pretvorena u bolnicu, gde su bili smešteni partizanski ranjenici. Odmah su ubili sve ranjenike koji nisu mogli da se kreću. Njih 15-16 odveli su na Ravnu goru i tamo ih streljali. Moj otac je, međutim, uspeo da preživi i to streljanje, i nekako je, teško ranjen, dopuzao do jednog potoka. Naišla je neka žena iz četničke familije i prijavila ga. Onda su došli četnici i dumdum metkom ga dotukli. Tako je moj otac 1941. godine u novembru izgubio život. Četnici su ga dva puta streljali.

Vi ste tada imali osam godina. Gde ste tada nalazili?

-Kada je počela okupacija, mi smo se iz Zvornika, gde su moji službovali, vratili u Gornju Gorevnicu. Posle ubistva oca, čuli smo od jednog sluge, koji je radio u četničkom štabu, da se oni spremaju da moju majku i mene likvidiraju, pa smo pobegli. Prvo smo otišli u Čačak, a onda nas je naša kuma prebacila za Beograd. Ona je švercovala tokom rata kajmak i sir za Beograd. Prebacila nas je kod naših prijatelja, tačnije kod brata poznatog pisca Milutina Uskokovića. Moj ujak je inače bio oženjen njegovom kćerkom. Proveli smo jedno vreme u Beogradu, a onda nas je snaha Duda, jedna zgodna i atraktivna žena koja je uspela da dobije „ausvajs“, prebacila u Zemun.

Zašto u Zemun?

-Zato što su tu živeli moj deda i moja baka. Inače, moja majka je bila Hrvatica. Deda, majčin otac, rodom je iz Splita, iz Poljica. Bio je veoma zanimljiv čovek, matematičar koji je svirao nekoliko instrumenata i komponovao. I sada čuvam njegove note i pisma. Imao je fenomenalan rukopis, krasnopis. Živeo je čak 103 godine. Pre rata, bio je šef beogradske poreske uprave, glavni finans. Stanovali su na Dorćolu, tamo gde se danas nalazi Dorćol plac. Bio je izuzetno talentovan čovek, blage naravi. Ukoliko sam nasledio neki talenat, onda sam to samo od njega mogao naslediti. Šestog aprila 1941. godine, kada je bombardovan Beograd, jedna bomba je pala na njihovu kuću i srušila je. Potom su, pošto su bili hrvatske nacionalnosti, došli u Zemun, gde su iznajmili kuću. Majka i ja smo se doselili kod njih i živeli smo pod devojačkim imenom moje majke. Ja sam se tada zvao Franjo Božić.

To je bilo vaše zvanično ime i prezime?

-Ne. Moja majka je originalna dokumenta čuvala kod prijateljice u Zemunu, kod neke Kaje, koja je stanovala tri-četiri ulice dalje. Živeli smo u jednoj zgradi u Gundulićevoj ulici, a sada se u njoj nalazi kafana. Tokom rata sam imao upalu pluća i jedva sam preživeo. To je bilo 1943. godine.

Ako sam dobro razumeo, protiv vaše majke je bila podignuta poternica?

-Da, četnici su podigli poternicu i prijavili je Gestapu. Gestapo je došao u Zemun i uhapsio majku, te je odveo u zloglasni istražni zatvor Glavnjaču.

Pod kojom optužbom?

-Kao i otac, i majka je bila deo Narodnooslobodilačkog pokreta, bila je član Komunističke partije. U logoru su je držali desetak dana i potom je pustili jer se iz nekog razloga nije pojavio svedok koji je trebalo da je identifikuje. Kada je izašla iz Glavnjače, odmah smo iz Zemuna pobegli u Batajnicu kod porodičnog prijatelja, koji je bio lekar i imao zgodno prezime – Pavelić. Jedno vreme smo tu bili sigurni. Onda je i tu postalo opasno, pa smo se izmestili u selo Ugrinovci, koji su bili poluoslobođena teritorija. Naime, kaznene ekspedicije su dolazile da pretresu selo, a kada bi one otišle, partizani, koji su se krili u kukuruzima, vraćali su se u selo. U bazama, pod zemljom, nalazili su se ranjenici.

U Ugrinovcima ste dočekali oslobođenje?

-Da. Potom smo se vratili u Zemun. Četiri godine nisam išao u školu. Nekako sam uspeo da tri razreda naprečac završim i da se upišem u gimnaziju u Zemunu, i tu završim veliku maturu.

Koliko je vaše porodično antifašističko nasleđe uticalo na vas i vaše delo?

-Antifašističko nasleđe je formiralo moju ličnost, moj životni stav. Osim toga, snažno je na mene uticalo i to što sam dete iz mešovitog braka. Uzgred, moj deda po majci služio je u austrijskoj vojsci za vreme Prvog svetskog rata, a drugi deda, po ocu, u to vreme je “prelazio Albaniju”. Svi znamo šta znači kada se kaže – “prešao Albaniju”. Vratio se krajem rata kao pobednik, preko Kajmakčalana. Jedan deda je bio, dakle, sa jedne, a drugi sa druge strane u ratu. Mada ovaj po majci, koji je bio smešten u dubrovačkoj tvrđavi, nije bio u pravom ratu. Kao jedini pismen u regimenti, bio je pisar austrijskog oficira. Moja baka po majci je bila katolkinja, veoma pobožna žena. Slavila je sve verske praznike, i pravoslavne i katoličke. Porodično nasleđe pamti njenu rečenicu: „Mi ćemo sve slaviti, pa i ove brojeve!“ Kada smo je pitali na koje brojeve misli, ona je rekla: „Pa, 1. maj i 29. novembar!“

Kako ste kao dete iz mešovitog braka doživeli raspad Jugoslavije?

-Nisam verovao da je moguće da se to desi. Bio sam u zabludi. Ali, sad dobro, šta da se radi. Prežalio sam tu državu. Idemo dalje. Ja sam jedan od onih koji se nije pomerio sa mesta, a živeo sam u četiri države.

Vratimo se na karikature. Dakle, objavili ste prvu karikaturu u “Ježu” kao sedamnaestogodišnjak. Kako dalje ide vaša karijera?

-Ubrzo sam se zaposlio u izdavačkoj kući “Rad”, koju je tada vodio jedan sjajan čovek, Ašer Deleon. On je potom otišao u Ujedinjene nacije, gde je radio kao predstavnik SFRJ i nikada se više nije vraćao ovamo. U “Radu” sam radio pet godina, a onda sam prešao u “Večernje novosti”, koje su u međuvremenu pokrenute. Može se reći da sam u njima radio skoro od osnivanja. Tamo sam radio 25 godina, a imali smo sjajnu ekipu karikaturista, svojevrsnu školu karikature. Ko dobije čuvenu nagradu za karikaturu “Pjer” po pravilu se zapošljava ili angažuje u “Novostima”. Imali smo pet stalno zaposlenih karikaturista, a “Novosti” su svakog dana imali bar po jednu karikaturu. Smenjivali smo se, norma nam je bila šest karikatura mesečno. Zaposlio sam u “Novostima” Duška Petričića, Stevu Stračkovskog, koji je potom otišao u Sloveniju i tamo nastavio karijeru. Pokušao sam da zaposlim i čuvenog Gradimira Smuđu, ali u tome nisam uspeo. Bili smo skladna ekipa i zajednički smo smišljali karikature. Nije bio bitno čija je ideja bila, karikaturu je crtao onaj kome je to bilo najzgodnije.

Da li je u tom dobu i u kom obimu vladala cenzura i autocenzura?

-Urednici su bili neka vrsta cenzora, mada ne bih rekao da je cenzura bila jako izražena. Urednici su određivali šta se može objaviti, a šta ne. Na tim funkcijama bili su po partijskom zadatku. Postojao je ta legendarna kadrovska lista i tačno se znalo ko može da bude direktor ili urednik. I oni su se smenjivali. Recimo, direktor koji vodi fabriku odeće prebaci se da bude direktor neke firme koja se bavi proizvodnjom nečega drugoga. Tako je bilo i sa urednicima, ali se mora reći da je postojao neki kriterijum. Ljudi koji su dolazili na upravljačka mesta imali su predispozicije za taj posao. Na uredničke pozicije dolazili su oni koji su bili novinari ili čak ugledni novinari. Sve u svemu, nije bilo zvanične cenzure, ali svakako nije bilo ni potpune slobode.

Da li je neki vaš rad cenzurisan?

-Dva puta. Dva puta sam dobio po prstima.

Sećate se o kojim karikaturama je reč?

-Naravno. Verovatno se sećate afere vezane za Kurta Valdhajma, koji je bio generalni sekretar UN-a i koji je bio veoma prisan sa Titom. U javnosti se odnekud pojavila fotografija Valdhajma u nacističkoj uniformi na Kozari za vreme Drugog svetskog rata. Ispostavilo se da je on bio nacistički oficir. Valdhajm je o tome ćutao. Kada je izbila afera, austrijska štampa je bila prepuna karikatura na tu temu. Bile su mnogo oštrije od one koju sam ja nacrtao, a zbog čega sam “nadrljao”. U to vreme sam sarađivao sa “Dugom”, u kojoj sam imao svoju, celu stranicu, u koloru. Nacrtao sam Valdhajma kojem je preko usta prelepljen flaster u obliku “svastike”. I magazin ode u štampu i odštampa se 50.000 primeraka. Potom neki cenzor u štampariji, za kojeg nismo znali ni da postoji, naloži da se ceo tiraž baci i da se odštampa novi, bez moje karikature. Sačuvao sam jedna cenzurisan primerak, a u to vreme se oko toga napravila velika frka.

A drugi slučaj?

-Drugi slučaj je zapravo bio prvi. Desio se ranije, početkom sedamdesetih. U “Večernjim novostima” je izlazio nedeljni dodatak na roze papiru, koje je uređivao Branko Stošić. Na prvoj stranici tog dodatka počeli smo da crtamo karikature treće garniture političara, a u pitanju su bile blage karikature, sa nekim malim štosom, skoro bez žaoke. Tada se u Sloveniji desi da visoki komunistički funkcioner France Popit jednim dekretom smeni dvadesetak direktora velikih, poznatih slovenačkih firmi, jer se partija uplašila da će privreda da preuzme vlast. Inače je bilo poznato da je France Popit voleo da popije. Nacrtao sam njegov portret na celoj stranici, kako drži čašu viskija u ruci. U čaši se nalaze kocke leda i par smenjenih direktora sa tašnama. Potpis je bio “France Popi(t)”. Kada je to objavljeno, Centralni komitet Slovenije je uputio oštar demarš Centralnom komitetu Srbije. Tada su u Srbiji na vlasti bili liberalni, na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović. Osnovana je specijalna partijska komisija, organizovani su partijski sastanci na kojima smo urednik Stošić i ja “ribani”. Stošića su izbacili iz partije, a mene su suspendovali. Napisao sam tim povodom i jedan tekst u kojem sam se pravio nevešt i naivan, i postavio pitanje zašto se France Popit, ako mu se nije svidela karikatura, nije meni prvo obratio. Međutim, posle tri meseca sve je leglo, bilo je to turbulentno vreme, svašta se dešavalo, i ova afera je brzo zaboravljena. Uskoro su smenjeni Latinka i celo srbijansko rukovodstvo. Ja sam nastavio da radim, ali više se nisam usuđivao da crtam takve stvari, sve dok Tito nije umro.

A kada je Tito umro?

-Osamdesetih su se stvari liberalizovale, pogotovo u drugoj polovini, kada se pojavilo nekoliko slobodnih listova. Jedan od njih je magazin “Demokratija danas”, kojeg je pokrenuo Zoran Gavrilović, a u kojem su sarađivali mnogi poznati autori, poput Mirka Kovača ili Vladimira Gligorova. Tu sam, mislim da je bila 1989. godina, počeo da objavljujem prve karikature protiv Slobodana Miloševića. Naime, čim se Milošević prvi put pojavio na javnoj sceni, meni je bilo jasno o čemu se radi. Karikature protiv Miloševića su, potom, obeležile celokupnu moju karijeru. Ubrzo sam postao “crna ovca” i hteli su da me izbace iz “Večernjih novosti”. U međuvremenu se pojavila i “Borba”, koju je uređivao Staša Marinković. Pošto mi u “Večernjim novostima” nisu hteli da objavljuju karikature, štampao sam ih sprat niže, u “Borbi”. Veliki broj veoma aktuelnih karikatura. Onda umire Staša Marinković.

Šta se dešava tada?

-Posle smrti Staše Marinkovića prvi urednik “Borbe” postaje Slavko Ćuruvija. Na toj funkciji je bio tri meseca, a ja u tom periodu nisam hteo da sarađujem sa “Borbom”, jer je jedna moja karikatura – odbijena. Kasnije je ta karikatura objavljena u štokholmskom dnevniku “Svenska Dagbladet”, na četvrtoj strani, uz jedan tekst Vojina Dimitrijevića.

Šta je bilo na karikaturi?

-Milošević. Nacrtao sam ga kako u naručju drži model srušene crkve, a iza njega se nalaze freske srpskih vladara ktitora koji u naručju drže svoje zadužbine. Godinama potom, još jedna karikatura mi je odbijena u “Borbi”. Bilo je to u vreme kada je postalo jasno da će Milošević preuzeti “Borbu”, zato što je veoma nezadovoljan njenom uređivačkom politikom. Nacrtao sam Miloševića iz čijih rukava izlazi medveđa šapa i stoji na listu “Borba”. Ta karikatura mi je važna jer sam tada počeo da slikam Miloševića bez očiju. Kada sam ga nacrtao bez očliju skoro da sam uzviknuo – “eureka”, jer je on na sebe najviše ličio onda kada nema oči. U tome se ogleda njegov autizam. “Borba” je vrlo brzo preuzeta i iz nje je stotinak novinara izbačeno na ulicu. Na mesto glavnog i odgovornog urednika došao je izvesni Dragutin Brčin, a “Borba” se više nija zvala “Borba” nego kolokvijalno – “Brčinka”.

Potom je pokrenuta “Naša borba”…

-Da, tako je. Od prvog broja sam sarađivao sa “Našom borbom”. U međuvremenu sam vodio interni spor sa “Večernjim novostima”. Nisam hteo da odem sam, a oni nisu mogli jednostavno da me otpuste jer sam tamo radio 25 godina. To je naime bilo protivno nekakvom pravilniku. Posle su pravilnik promenili i ja sam dobio otkaz, što sam zapravo i hteo. Hteo sam da imam nešto “crno na belo”, a ne da podvijem rep i odem. Tada sam se zaposlio u “Vremenu”, gde sam i penzionisan. Kada je ugašena “Naša borba”, počeo sam da crtam za “Danas”.

Tokom devedesetih ste objavljivali u velikom broju najpoznatijih svetskih listova.

-Da, stalno su prenosili moje karikature. Ne znam da li je neko sa ovih područja objavio toliko karikatura u stranoj štampi. Dobijao sam basnoslovne honorare. Sećam se da sam jednom, dok je u Srbiji plata bila tri-četiri nemačke marke, za jednu karikaturu u “Njujork tajmsu” dobio čak 500 dolara. To je bilo neverovatno.

Kao kada ste za prvu karikaturu dobili 300 dinara?

-Tako je, otprilike (smeh). Želim da kažem još nešto. Po povratku iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je počeo da sarađuje sa “Borbom” Staše Marinkovića. Tada sam ga i upoznao. Kada je Đinđić video moje karikature, preporučio me je nemačkom listu “Komuna”, sa kojim je on sarađivao dok je bio student. Taj list je izlazio petnaestodnevno, a ja sam za svaki crtež dobijao 60 nemačkih maraka. Sećam se da ovde nisam mogao da realizujem čekove koje sam dobijao od “Komune”, pa sam išao u Mađarsku, gde sam otvorio račun u nekoj tamošnjoj poljoprivrednoj banci, kako bih mogao da podignem novac.

Kada biste pravili poređenje između Miloševićevog i ovog sadašnjeg, Vučićevog vremena, šta biste naveli kao ključne sličnosti i razlike?

-Za razliku od Vučića, Milošević nije reagovao na moje karikature koliko god da su bile oštre. Kasnije sam, doduše, saznao da je njegov režim planirao da podigne optužnicu protiv mene zbog dve karikature, ali se od toga iz nekog razloga odustalo. Na jednoj karikaturi, objavljenoj u “Našoj borbi”, za vreme studentskih demonstracija 1996. godine, prikazani su policajci koji palicama i pendrecima tuku jednog studenta koji leži na zemlji. A Milošević slamčicom pije studentovu krv. Na drugoj karikaturi, koja je takođe trebalo da bude predmet optužnice, nacrtani su Šešelj i Dragan Tomić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije, kako drže boginju pravde dok je Milošević siluje.

Rekli ste da su karikature protiv Miloševića odredile vašu profesionalnu karijeru. I verovatno najoštrije kritike njegovog režima izašle su iz vašeg pera. Ipak ste nekako relativno bezbolno pregurali devedesete.

-Prošao sam kroz devedesete kao, što se kaže, pas kroz rosu. Apsolutno mi je bilo nejasno zašto me vlast toleriše. Posle petooktobarskih promena, dok je Milošević bio u kućnom pritvoru i dok su se spremali da ga pošalju u Hag, njegov čovek Milan Milutinović još uvek je bio predsednik Srbije. Čim mu istekne mandat, i njega će poslati u Hag. Pozove on mene u to postpetoktobarsko vreme na kafu, i ja se odazovem. Pričali smo jedno sat i po vremena, svašta sam ga pitao. On je, navodno, jako voleo moje karikature i predlagao je Miloševiću da Srbija zakupi dve stranice u “Njujork tajmsu” ili nekim drugim velikim novinama i objave izbor mojih karikatura, kako bi svet, tako mi je rekao, video kakva je demokratija u Srbiji. Ali Milošević nije prihvatio njegov predlog. Milutinović je pričao kako mu je u Rambujeu, tokom pregovora o Kosovu, Medlin Olbrajt, bivša američka državna sekretarka, pričala o tome kako je rano detinjstvo provela u Beogradu, gde je njen otac bio diplomata. Njena guvernantna, koja je bila iz Srbije, naučila ju je nekim našim uspavankama. Milutinović mi je pričao kako mu je Medlin Olbrajt u Rambujeu pevala uspavanke na srpskom jeziku.

A kako je, po Milutinoviću, Milošević gledao na vaše karikature?

-Izgleda da Milošević nije imao senziblitet za karikature. Izgleda da ga one uopšte nisu interesovale. Nije ih, čini se, razumevao. Jedino, kaže Milutinović, nije voleo to što crtam Mirjanu Marković “tako debelu” kada je ona obavila liposukciju. Takođe je negodovao što joj crtam cvet u kosi “kada ona taj cvet više ne nosi”. To su bile Miloševićeve primedbe.

Sećam se, tada ste vi i Milutinović izašli na naslovnoj stranici “Vremena”.

-Da, pokojni glavni urednik “Vremena” Dragoljub Žarković pošalje fotoreportera i uslika kako se ja i Milutinović rukujemo. To potom objave na naslovnoj stranici Vremena. Kao, ja i Milutinović smo jarani.

Kako sadašnja vlast reaguje na vaše karikature? Čini se da oni imaju još manje senzibliteta nego Miloševićeva vrhuška.

-Reaguju veoma burno. Sećate se da su napravili izložbu “Necenzurisane laži”, na kojoj su prezentovani kritički tekstovi i karikature o Vučiću, kako bi valjda pokazali da ovde postoji demokratija i da mi ništa drugo ne radimo nego ocrnjujemo Vučića i njegove saradnike. Planirali su da ova izložba, iza koje po svemu sudeći stoji Beba Popović, koja je prvobitno postavljena u beogradskoj galeriji “Progres”, obiđe celu Srbiju, ali su odustali od te ideje jer su videli da time proizvode kontraefekat. Vučić je jednom reagovao na moju karikaturu tvrdnjom kako sam ga nacrtao kao prostitutku, što je netačno. Ja sam ga nacrtao kao striptizetu koja skida sa glave fantomku. Aludirao sam na one koji su nosili fantomke dok su bespravno rušili u beogradskom naselju Savamala. Vlast je oštro reagovala i onda kada sam izradio karikaturu nakon što su poslanici Srpske napredne stranke Aleksandar Martinović i Vladimir Orlić optužili nezavisne medije da se služe gebelsovskim metodama. Nacrtao sam karikaturu na kojoj Hitler i Gebels drže njih dvojicu u naručju. Oni su me potom, takoreći frojdovskom omaškom, optužili da sam naslikao Vučića kao Hitlera, što nije tačno. Odgovorio sam na ove optužbe karikaturom na kojoj ih Hitler i Gebels i dalje drže u naručju, samo su se sada upiškili. To ih je još više iznerviralo.

Kako procenjujete ove jezive karikature koje se objavljuju u srbijanskim medijima bliskim vlasti?

-Ne pratim to uopšte. I inače slabo pratim medije – uglavnom gledam samo N1 i pratim sportski program. Neobavešten sam kao što je to onomad bio premijer Vojislav Koštunica.

Ali ipak su vaše karikature sjajni politički komentari…

-Pa dobro, informišem se preko interneta. Uglavnom, čitam vesti. Dovoljno mi je da pročitam kajron, onu traku s pokretnim tekstom, na N1 i da odmah reagujem na neku budalaštinu. Svakog dana imate toliko šlagvorta za karikaturu da samo treba da izaberete. Postoji tu, međutim, jedan problem. Naša politička scena je, sama po sebi, karikatura. Veoma je teško od karikaturalnih ličnosti i događaja praviti karikature. Praktično je to nemoguće. Sve je toliko apsurdno, neverovatno, smešno, da vi ne možete od toga da napravite nešto još apsurdnije, neverovatnije i smešnije. Moram stoga da biram neku manju budalaštinu da bih mogao da je hipertrofiram.

A kako izgleda vaš radni dan?

-Svaki dan nacrtam bar jednu karikaturu. U poslednje vreme imam problem sa polineuropatijom, pa me ruke dobro ne služe. Zbog toga moram da crtam flomasterima, i treba mi mnogo više vremena za crtež. Ranije sam mogao da za petnaestak minuta ili maksimalno, ako je komplikovanija scena, za sat vremena da izradim karikaturu, a sada mi treba tri do četiri sata. Posebno mi teško pada što ne mogu više da radim četkicom, pošto je ona bila moj glavni alat. A što se tiče ideja za karikature, one su uglavnom trenutne. Već je to postala rutina. Kada intenzivno razmišljam o nekom problemu, kroz glavu mi prolaze razne kombinacije kako bi se on likovno mogao prikazati.

Koja ste pravila i ograničenja odredili za vaše karikature?

-Pre svega, moja je odluka da se služim samo crtežom. Već decenijama na mojim karikaturama nema ni naslova ni potpisa, čak izbegavam i natpise na samom crtežu ukoliko je to moguće. Osim, recimo, kada je nekakva etiketa ili znak sa natpisom koji moram reprodukovati. Važno mi je da likovi koje prikazujem budu apsolutno prepoznatljivi, da odmah bude jasno na koga je uperena satira ili ironija. Naravno, uvek vodim računa da ne preteram. Vodim računa da moja karikatura nikada ne bude uvreda, već da bude ironija, podsmevanje, šamar, snažan šamar, ali nikako uvreda. Postoji još jedna stvar o kojoj vodim računa. Kada govorimo o nacionalizmu i nacijama, nikada nisam hteo da pravim karikature na tuđ račun, da gledam preko tarabe i da se bavim nečijim drugim zlom. Uvek sam se bavio ovim domaćim. Druge sam slikao jedino ako su u direktnoj vezi sa ovim našim zlom, kao što je to recimo veza Milošević-Tuđman. U celoj mojoj karijeri vi nećete naći niti jednu karikaturu koja vređa drugu naciju.

Međutim, vi se ne izražavate samo kroz karikaturu već i na druge načine. Društveno-politički ste aktivni, učestvujete na tribinama, podržavate neke političke i društvene inicijative… Šta je to što vas tera i na tu vrstu angažmana?

-Smatram da ljudi poput mene treba da budu društveno angažovani. Nedavno smo osnovali grupu intelektualaca i javnih ličnosti pod imenom “Samoodbrana”. Cilj nam je da budemo glas savesti i da reagujemo na ono što mislimo da ne valja u ovom društvu i da to javno žigošemo. Aktivan sam i u organizaciji „Novi optimizam“, sa kojom sam prošao, uzduž i popreko, celu Srbiju. Učestvovao sam na tribinama, imao izložbe karikatura. Moram reći da je to jedan sizifovski posao, jer se uglavnom obraćate ljudima koji već imaju isto ili slično mišljenje kao vi. Retko se tu pojave neki drugi ljudi koji će, zahvaljujući vama, promeniti svoje stavove. Pričate sa istomišljenicima i pitanje je koliko sve to ima smisla. Ali, istovremeno, ne smemo odustati.

A kako doći do drugih ljudi?

-Teško, veoma teško. Ljudi su apatični, odavde beže glavom bez obzira. Svako ko ima neki zanat u rukama odlazi na zapad. Zvanični podaci govore – 50 do 60 hiljada ljudi godišnje. Izgleda da nas danas ima više u dijaspori nego u zemlji.

U nekoliko navrata ste izjavili da ste videli leđa Miloševiću, Koštunici i Tadiću, a da ćete dočekati i kraj vlasti Aleksandra Vučića. Da li ostajete pri tome?

-To zavisi od zdravstvenog stanja. Nadam se da ću to da doživim. Samo da me ne samelje ova moja polineuropatija.

(Nedim Sejdinović, Lupiga / Foto: Medija Centar Vojvodine)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga