PREDRAG BLAGOJEVIĆ: Kako nekome ko živi u normalnoj državi objasniti situaciju u Srbiji?

"Kako da objasnim da u kabinetu predsednika Srbije imaju doslovce dosijea svih problematičnih medija i na zahtev stranih diplomata samo otvore fioku, izvuku fasciklu i kažu: 'a da vam pokažemo mi ko su oni u stvari'"

09. jan 2019

Predrag Blagojević, još zvanično glavni i odgovorni urednik Južnih vesti, na privremenom je radu u Kanadi.

Doduše, ne on, već njegova supruga koja je na Univerzitetu Britanske Kolumbije (UBC) u Vankuveru letos angažovana kao vanredni profesor, što je bila prilika da se sa porodicom presele i da im deca tamo završe bar jednu školsku godinu. A nama idealna prilika da pitamo Blagojevića da nam iz prve ruke prenese svoje impresije o životu u Kanadi u odnosu na Srbiju.

* Možete li, za ovo kratko vreme koliko ste tamo, da uporedite državno uređenje Kanade i Srbije, i stanje u medijima, jer ipak je to oblast za koju ste stručni?

– Sistem je u osnovi suštinski različit. Od toga da ovde ne postoji izraz koji se prevodi kao „vlast“, već eventualno „administracija“, ne postoji „državni budžet“, već samo „novac poreskih obveznika“, a da deca od osnovne škole uče da su oni ti koji su bitni, da je uloga državne administracije da radi u interesu građana i da su svi „zvaničnici“ (ne postoje „funkcioneri“) tu da služe, a ne da vladaju, pa sve do teško razumljive činjenice da je ovde sistem uspostavljen na poverenju, a ne na strahu.

Ni u jednom jedinom srpskom zakonu ne postoji izraz „građanin“, već samo onaj najbezličniji mogući „lice“. Državni aparat u Srbiji za sve moguće traži dokaze, originalne dokumente, uverenja koja po pravilu i izdaju same državne institucije. Ovde, od viza za Kanadu, preko upisa dece u školu, učlanjenja u biblioteku, pa do vađenja lične karte, doslovce smo sve regulisali tako što smo preko interneta dostavljali kopije potrebnih dokumenata, koje smo fotografisali mobilnim telefonom! Nigde, ali nigde nismo dostavili ni jedan jedini originalni dokument!

* Šta vas je najviše iznenadilo u Kanadi? Da li ste se privikli na život tamo?

– Teško da bih ikada mogao da se priviknem u potpunosti. Opet se vraćam na temelj, a to je poverenje, iz čega dalje slede i solidarnost i tolerancija. Nestvarno je za nas sa Balkana kada vidimo odnos koji ovde ljudi jedni prema drugima imaju na ulici, u prodavnici, u „opštini“ ili bilo kojoj drugoj instituciji državne administracije. Posledica svega je da su svi raspoloženi, nasmejani. U početku sam mislio da su ljudi izveštačeni, da se neprirodno smeju, jer kako je uopšte moguće da neko stalno bude nasmejan – od kasirke u prodavnici i šofera u gradskom autobusu, preko službenika koji radi na izdavanju ličnih karata i policije (koju sam za 7-8 meseci video 3-4 puta), do običnog sveta u gradskom prevozu ili komšija. Potpuno je neshvatljivo sve dok ne shvatiš da ne mora sve da bude onako kako si ti, živeći na Balkanu, smatrao da mora da bude. A pritom, ništa od svega ovoga nema ni najmanje veze sa novcem. Sve je u glavi.

* Južne vesti su upravo dobile pojačanje u uredničkom timu, Gordanu Bjeletić. Šta biste poručili koleginici?

– Goca je već radila u Južnim vestima kao urednica, odakle je i otišla na N1, tako da vrlo dobro zna gde se sada vraća. Uz iskusne urednike poput Ace Stankova, Jelene Canić i Ljubice Jocić, tu je i grupa sjajnih mladih novinara, kojima suštinski nedostaju jedino „kilometraža“ i iskustvo i to je ono što bi svi od Goce trebalo da „kradu“. Goca ne dolazi da bilo šta popravlja ili ispravlja, već da pomogne samo da nadogradimo već vrlo jake temelje.

* Kada se osvrnete na minuli rad, šta je bilo najluđe – borba sa poreskom inspekcijom koja je bukvalno kampovala u Južnim, sulude presude o vašim dugovanjima ili nešto treće?

– Najluđe mi je što vlast, bez obzira ko je u toj ulozi, i dalje ne može da shvati „zašto mi ovo radimo“. Probali su da nas podmite, da nas kupe, pretili nam, zaplašivali, ucenjivali, optuživali da iza nas stoje sve moguće partije, strane obaveštajne službe, probali da nas kompromituju, naš uticaj poredili sa „mahanjem leptirovih krila“, a pritom svi redom pre ili kasnije padali sa vlasti, menjali se, a mi i dalje mašemo svojim krilcima.

* Koja vam je priča na kojoj ste radili ostala kao najupečatljivija?

– Meni je i dalje fascinantna priča o opštinskom većniku koji je doslovce izmislio celu svoju biografiju – od srednje škole (osnovnu nije pominjao), preko radnog iskustva, računajući i spisak firmi u kojima je navodno radio a gde niko nikad nije za njega čuo, preko izmišljenog članstva u udruženjima rusko-srpskog prijateljstva. Naravno, niti je reagovao predsednik Opštine, niti je biografija izmenjena, niti je bilo koji državni ili politički organ reagovao. To je, sasvim sigurno, daleko od najozbiljnijeg problema o kom su Južne vesti pisale, ali prosto, ta priča je paradigma uspostavljenog sistema gde odgovornost ne postoji, gde ljudi lažu i kada ne postoji ni najmanja potreba, gde je sve iluzija, sistema u kom smo okruženi Potemkinovim selima i suštinski živimo u maketi države.

* Kada kolegama iz inostranstva pričate o ovdašnjim prilikama i pritiscima na medije, šta vam kažu?

– Uglavnom shvatim da oni ništa ne razumeju. Kako da objasnim da predsednik Skupštine Srbije može lokalnom mediju da preti da će „u Skupštini da kaže da iza Južnih vesti stoji Miroslav Mišković“, da ne možemo da sprovedemo pravosnažnu sudsku presudu, da poreski inspektori pozivaju članove porodica naših poslovnih partnera i ubeđuju ih da mi radimo za strane obaveštajne službe, da gradonačelnik nudi novac da ne objavljujemo komentare u kojima ga građani optužuju da je „politička marioneta“, da u kabinetu predsednika Srbije imaju doslovce dosijea svih problematičnih medija i na zahtev stranih diplomata samo otvore fioku, izvuku fasciklu i kažu: „a da vam pokažemo mi ko su oni u stvari“… Kako da to objasnim nekome ko živi u normalnoj zemlji?

* Nedostaje li vam novinarstvo u Srbiji?

– Nisam se ja odvojio od novinarstva u dovoljnoj meri da bi mi nedostajalo. I odavde pišem, istražujem, analiziram. Činjenica da nemam posao u Kanadi, a da zbog vremenske razlike od devet sati ne mogu da budem aktivno uključen u rad svoje redakcije i da mi npr. telefon ne zvoni na svaka 2-3 minuta, znači da sam mnogo opušteniji u poslu. Jedna od posledica toga je to da mogu da se više posvetim određenim poslovima, da se skoncentrišem na bitne stvari i na kraju budem produktivniji. Ovo je i šansa da mnoge stvari u Srbiji vidim sa strane, da dobijem novu perspektivu, što je neprocenjivo.

(Katarina Živanović, Danas / Foto: mc.rs)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Aktivisti
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga