PAVLE RADIĆ: Zarobljenici u eri postistine

Efekti suprotstavljanja glupostima su ograničeni

Priredio: Pavle Radić
05. mar 2020

Izbeglice i migranti između altruizma koji bi da im se u ime poštovanja univerzalnih ljudskih prava olakša odlazak u zapadnoevropske zemlje koje su za veliku većinu njih krajnji cilj, realnih mogućnosti tih zemalja da ih prihvate bez narušavanja svoje političke, socijalne i ljudsko-pravaške sređenosti, rastuće ksenofobije i zloupotrebe za ostvarenje političkih ciljeva.

Gledajući slike sa tursko-grčke granice i znajući veliki potencijal te izbegličke drame, čovek ne može da se ne zapita kuda ide ovaj svet i šta li nas čeka? Ko je početkom ovog milenijuma mogao slutiti da će se svet tako brzo suočiti sa ovako teškim pitanjem koje je – činilo nam se – bilo rezervisano za nas u balkanskoj „zoni sumraka“? A da se svet suočava sa sve većim i komplikovanijim ne samo izbegličkim i migrantskim iskušenjima – da ih ne nabrajamo – malo kome je više sporno.

Znamo kako se poslednjih godina u turskim izbegličkim centrima skupilo toliko nesrećnika (kažu oko 3,7 miliona što izbeglica – begunaca od ratova i smrti, što migranata – begunaca od egzistencijalne bede i beznađa). Ratovi u regionu – posebno brutalan građanski rat u Sriji sa licemernim učešćem stranih aktera – te diktature, bede i beznađe zemalja „trećeg sveta“ (podsaharska i severna Afrika, Bangladeš, Pakistan, Iran…) napunili su i pune te centre koje je Turska – treba joj na tome odati priznanje – otvorila i u početku izbegličke krize verovatno najvećim delom logistički zbrinjavala. Posle je usledila iznuđena značajna finansijska i druga pomoć EU uz obevezu Turske da spreči njihov prolaz ka grčkoj granici i Evropi.

Stvari sada stoje radikalno drukčije i u zapadnim zemalja, koje su – ne treba ni to zaboraviti – u početku krize prihvatile više od možda dva miliona izbeglica i migranata koji su stizali na njihove granice, i u Turskoj koja se uplela u geopolitičke i unutarpolitičke probleme. Valjda frustrirana vojnim gubicima u Siriji gde je upletena u rat, Turska je naprasno otvorila granice prema Grčkoj dozvoljavajući migrantima da se upute ka EU. Ima glasova da ih i podstiče na pokret, što radi frustracije zbog vojnih gubitaka u Siriji, što zbog iznuđivanja izdašnije finansijske pomoći od Brisela. Bilo kako bilo, migrantski talas ka Evropi je pokrenut što je prilično uspaničilo sve evropske zemlje. Erdogan seiri znajući da u ruci drži ključnu kartu za akutni problem. Videćemo da li zapadne zemlje imaju kontra ucenjivačku kartu.

Izgledi za brzo održivo rešenje globalnog problema – prisutan je i u Latinskoj Americi, dugim delovima Azije i svim slabo razvijenim i slabo uređenim državama – su sumorni. U tom su problemu pored lokalnih razloga sublimirane i mnoge kratkovidosti, neodgovornosti i egoizmi svetske politike, dakako prvenstveno one koja dominantno kreira odnose u svetu.

Nešto o altruizmu onih koji saosećaju sa izbeglicama i migrantima, koji im – hvale i poštovanja vredno – pomažu, koji se protive strogim restriktivnim merama zapadnih zemalja. Medalja ovog problema, međutim, ima dve strane. Naime, mogućnosti svake (ne samo zapadnoevropske) zemlje za beskonfliktno zbrinjavanje migranata ipak su ograničene materijalnim i socijalnim mogućnostima, te domicilnim kulturološkim i psihološkim ograničenjima. Ta se ograničenja ne mogu ignorisati. Ili mogu, ali to onda rađa nove probleme. Sviđalo se to nekom ili ne, stvari u ljudskim zajednicama stoje tako. Nije li veliki broj migranata različitih socijalnih i kulturoloških identiteta koje su zapadne zemlje primile poslednjih godina doprineo uznemirenosti ne malog broja tamošnjih građana, do širenju straha i predrasuda (ni tamo svi ljudi nisu jednako emancipovani), do netrpeljivosti i rasta desničarskog radikalizma koji sa sve manje skrupula stupa na javnu scenu i ulazi u tamošnje parlamente? Tome se dakako treba suprotstavljati, ali su efekti suprotstavljanja glupostima u eri „postistina“ nažalost ograničeni. Altruizam i spremnost za pomoć svim ljudima u nevolji je plemenitost, a život realnih zajednica je takav kakav je – svugde ljudi žive sa sličnim vrlinama i manama koje u kriznim situacijama dolaze do izražaja.

Šta je moguće rešenje problema? Brzo rešenje globalne krize nije moguće, jer su uzroci za njen nastanak kompleksni. Održivo rešenje treba tražiti prvenstveno fokusiranjem na rešavanje problema tamo gde se puca, gine i razara; gde vlada ekonomska i socijalna beda; gde ljudi ne vide nadu za pristojan život. Svi drugi pristupi daju ograničene i kratkoročne rezultate. Možda je to utopija, ali šta je toj uopiji alternativa?

(Autonomija)

Istina je: ima nas! Klikni i podrži slobodno novinarstvo!

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Lovac
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga