- Autonomija - https://www.autonomija.info -

PAVLE RADIĆ: Zahvatanje vode rešetom

Ivica Dačić našao se u Mogadišu, u Somaliji, u predsedničkoj rezidenciji kod predsednika ove ratovima, ekstremizmima i bedom unesrećene zemlje, u momentu kad je pred rezidencijom eksplodirao automobil-bomba, pri čemu je poginulo devet, a povređeno 13 osoba.

Šta li je ministar spoljnih poslova Srbije radio dva dana na ovom mestu? Da nije tragično, Dačićevo ponašanje ponekom bi se činilo smešnim. Za ozbiljni svet njegovo ponašanje je bizarno, neprijatno i za gledanje, i za slušanje. Država toliko kompromitovana pred demokratskim svetom zbog rđave politike, sa tolikim nerazrešenim ratnim hipotekama, sa toliko malicioznosti prema susedima-nekadašnjim članicama bivše zajedničke države – sa toliko unutrašnjih problema, dozvoljava sebi da na takvom mestu ima takvog “političara”, a tobože hoće među uređen svet, u EU. Kako se onda drukčije na današnju Srbiju može gledati nego kao na beznadežan slučaj. Spoljna politika svake države i njen reprezent odraz su unutrašnje politike, što u slučaju Srbije – sudeći po onima koji je predstavljaju – znači jad i bedu.

Očigledno da čitav mandat na mestu ministra spoljnih poslova Dačić posvećuje, uz Vučićevo pokroviteljstvo, onom čemu je nedugo pre njega na istoj funkciji posvećivao i Vuk Jeremić pod pokroviteljstvom Tadića i Koštunice (dok mu je ovaj bio nominalni šef) – borbi protiv međunarodne afirmacije Kosova, ponižavajućem podastiranju Srbije Putinu i njegovim gasno-energetskim oligarsima, smutnom podastiranju političko-komercijalnim interesima Pekinga u aranžmanima zaogrnutim državnim tajnama.

Elem, Dačić ne stiže da svrati u Beograd da promeni presvlaku od trke po svetu – ne po njegovom prosperitetnom i demokratskom delu, tamo ga nema jer tamo ne zna ni šta da kaže, ni kako da se ponaša, nego ga ima po neobičnim destinacijama  – ne bi li ubedio tamo neke političare da povuku priznanje Kosova jer se radi jelda o nelegalnoj secesiji i kršenju međunarodnog pravnog poretka. Režimski mediji ističu vesti kad neka egzotična država povuče priznanje Kosova, što Dačić pompezno obznanjuje na specijalnim konferencijama za štampu, sve sa velikim mapama i markacijama geografskog položaja dalekih naprasnih prijatelja Srbije. Koliko naprasno prosvetljenje dalekih prijatelja košta Srbiju, imaju li u tome ulogu možda i tajni računi dalekih prijatelja političara i diskretne novčane transakcije, ostaje tajna. Korist od toga za Srbiju, za njezine građane, otprilike je kao i od lanjskog snega. To što se srpska politika zamajava angažovanjem da spreči širenje međunarodnog priznanja Kosova, i po mogućnosti dovede do povlačenja ranijih priznanja, liči na zahvatanje vode rešetom, e da bi se ista premestila sa jednog na drugo mesto. Za taj zaludan posao arči se novac siromašne Srbije i još poraznije, još gore – suludo se traći vreme kojeg je Srbija ionako proćerdala na nacionalističke gluposti i ratnu sramotu poslednjih decenija dok je svet oko nas napredovao, sve se manje obazirući na naše suludosti. Uprkos silnim porazima katastrofalne politike, Srbija je još uvek zakopana u mračnoj prošlosti i izgubljenim bitkama čiji ishod ne može promeniti bez obzira na napore Miloševićevih đaka na vlasti da urade ono što nikom nije pošlo za rukom – da rešetom premeštaju vode sa jednog na drugo mesto.

Za naše politikante razumno rešenje kosovskog problema i nije u interesu, jer dok je tog problema dotle je za njih blagodeti

Da je Dačić kojim slučajem verodostojnom politikom – najpre iskrenim izvinjenjem zbog slugarenja zločinačkoj Miloševićevoj politici koja je od Srba i Srbije odbila ne samo kosovske Albance, nego i sve ostale narode sa kojima smo živili u bivšoj zajedničkoj državi – uspeo da promeni mišljenje bar stotinak kosovskih Albanaca i privoli ih da umesto na nezavisnom Kosovu žive u Srbiji, više bi uradio za ono zašta se zalaže (ne da Kosovo iz Srbije) nego da je obezbedio povlačenje stotinak diplomatskih priznanja Kosova uključujući tu i priznanja velikih demokratskih država. Jer niti će druge države, priznale ili ne priznale nezavisno Kosovo, živeti ovde, niti smo im mi koji živimo na ovim prostorima u gro-planu. Pravi problem za zadržanje Kosova u Srbiji je u tome što oko milion i po kosovskih Albanaca, ako ne i više, nakon svega, ne želi da živi u Srbiji, a ne u tome što bajagi zapadni svet – SAD pre svih – želi da Kosovo otme od Srbije. Problem je u tome što se tvrdoglavom promiloševićevskom politikom u Srbiji ne mogu zadržati ni desetine, ako ne i stotine hiljada najobrazovanijih i najkreativnijih Srba (o pripadnicima drugih naroda koji žive sa nama – da i ne govorimo). Svet ima i drugih briga i problema, a za one i najdobronamernije prema nama ovakvima kakvi smo, najvažnije je da se ovde ne puca, ne razara i ne gine. Za dostojanstven život ipak se moramo sami izboriti. To što naši beskrupulozni politikanti rešetom hoće da premeštaju jezera, naš je problem zbog kojeg se ne trebamo ljutiti na druge.

Naši politikanti dakako nisu blesavi. Dok sluđenu svetinu neprekidno truju lažima, šireći strah i neizvesnost, dok joj zahvatajući vodu rešetom prodaju da prostite patriotska muda za bubrege, dotle se oni bahate i raskalašno uživaju. Zato njima razumno rešenje kosovskog problema i nije u interesu, jer dok je tog problema dotle je za njih blagodeti. Za ostale ko te pita, zbog jelda viših nacionalnih interesa nek ćute i trpe.

(Autonomija; foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!