PAVLE RADIĆ: Vrućine prolaze, konfuzija se nastavlja

Novi šamari Vojvodini i zdravom razumu

Priredio: Pavle Radić
15. avg 2013

Vrućine i prirodne nepogode dođu i prođu, a konfuzija i jajarluk kod nas ne prolaze. Iako se vlasti smenjuju. To je ono što nas razlikuje od pristojnih država. I zbog toga smo tu, gde smo. Predugo se ovde rešavanje manjih i jednostavnijih problema po pravilu završava njihovim pretvaranjem u veće. I teže rešive. Daleko teže nego što su nacionalni, državni, ekonomski, kulturni i drugi problemi bili, pre nego što su ih u „rešavanje“ uzeli populisti, nacionalisti.

Novi šamar Vojvodini

Sprdanje centralista-nacionalista sa Vojvodinom se nastavlja. Najnoviji šamar je svođenje „Elektrovojvodine“, jednog od simbola kakve-takve autonomije Vojvodine, na praznu ljušturu. Ono što nije uradio ni brutalni Milošević, ni patološki protivnik autonomije Vojvodine Koštunica, uradila je sada „proevropska“ vlast. Na tragu ciničnih presuda Ustavnog suda Srbije, kojima su osporene mnoge ionako skromne nadležnosti Vojvodine, izvršena je otimačina Nacionalnog parka Fruška Gora, Novosadskog sajma, izvršen je centralistički puč u „Dnevniku“ i Luci Novi Sad. I evo, u vreme godišnjih odmora i otupele pažnje javnosti „Elektrovojvodina“ je „oslobođena“ obaveze naplate struje od najredovnijih platiša u Srbiji. Od građana i privrede Vojvodine. Bajagi je to „racionalizacija poslovanja EPS“. Tipično miloševićevsko obrazloženje iz vremena razvlašćenja Vojvodine od javnih dobara posle jogurt revolucije i prebacivanje upravljanja vojvođanskim dobrima pod centralističku kapu.

Da bi otimačina lakše prošla, trebalo ju je zabašuriti sa dodatnom politikantskom maglom. A šta je za to bolje od intenziviranja napada na pokrajinsku vlast? „Agilnu“ ministarku za energetiku Zoranu Mihajlović u napadima trenutno zamenjuje uvek na to spreman potpredsednik SNS Igor Mirović. U napadima se ništa ne menja. Ista radikalska bahatost i isto sprdanje sa razvlašćenom pokrajinskom vlasti, koja je svedena na glinenog goluba. Optužuju je za loše ekonomsko stanje u Vojvodini i insinuiraju joj nezakonitosti u radu. Ako SNS, Vučić, Mihajlovićka, Mirović i kompanija imaju neprikosnoven uticaj na borbu protiv kriminala, ako imaju nesporne dokaze o „najvećem kriminalu“ u ugašenoj Razvojnoj banci Vojvodine, zašto to sudski ne procesuiraju? Kad je reč o korupciji i kriminalu, bilo bi dobro da organi koji se preko tabloida pozivaju na ispitivanje korupcije pokrajinske vlasti, pogledaju i imovinsku kartu predsednika Saveta SNS za Vojvodinu koji ih na to upućuje. Da razmotre kako je izgledala njegova imovinska karta pre i posle radikalske vlasti u Novom Sadu koju je predvodila „naša Maja“.

Šamar državi i poreskim obveznicima

„Privredni sud u Beogradu presudio je da su Republička agencija za elektronske komunikacije (Ratel) i Republička radiodifuzna agencija (RRA) dužne da SOS kanalu isplate 650 miliona dinara, saznaje Danas. Naime, ovaj sud je doneo presudu po tužbi SOS kanala, koji je tužio Ratel i RRA, radi nadoknade štete koja je nastala dodeljivanjem neispravne frekvencije na javnom konkursu 2006. godine“ („Danas“, 13.avgust).

Šta reći za ovaj jajarluk nad jajarlucima. Rad ili nerad, nestručnost, neodgovornost ili nešto drugo navedenih „nezavisnih regulatornih tela“ koštaće poreske obveznike Srbije 650 miliona dinara. Nazdravlje! Dok u apotekama nema nekih važnih lekova, dok se na ponižavajući način javno skupljaju sredstva za lečenje teško obolele dece, dok su dečiji vrtići i zdravstvene ustanove u velikim dugovima, dobro plaćeni činovnici „nezavisnih regulatornih tela“ priređuju nam ovakvo veselje. Sramota. Ne za njih, nego za državu u kojoj je moguća takva neodgovornost. Kao što je sramota i dugotrajno ćutanje tih „nezavisnih“ tela, dok TV Pink koristi nacionalnu frekfrenciju za primitivne lične obračune. Znajući ko je predsednik RRA, vladika Porfirije, ne treba sumnjati da će pojesti vuk magarca. Građani će platiti otštetu od skoro 6 miliona evra. Ako se akteri afere iza leđa javnosti drukčije ne nagode. Opet na štetu poreskih obveznika, dakako.

U organizovanom medijskom haosu vode se prljave političke borbe i lovi u mutnom. Da je prave države, ako su navedena „nezavisna regulatorna tela“ zaista uzrokovala navedenu štetu, njezini odlično plaćeni članovi trebalo bi da je plate iz svog džepa. I nezavisno od toga, bili bi odmah smenjeni sa funkcija. Da smo uređena država, bili bi pravno procesuirani zbog nesavesnosti ili umišljaja u obavljanju javnog posla. Borba protiv korupcije ne treba da se svodi samo na Miškovića, da se vodi selektivno. Videćemo da li će vladičanska mantija na čelu RRA pravi skandal koliko sutra prevesti u zaborav. Uostalom, ko je ovde zadnjih decenija smeo išta prigovoriti ne samo vladikama, nego bilo kome ko ima svešteničku mantiju? Pogotovo pravoslavnu.

Presuda Privrednog suda je kompromitacija nezavisnih regulatornih tela. Kompromitacija države. Poput kompromitacije kad huligan na punom stadionu, pred TV kamerama, izvrgava ruglu institucije države otimajući kapitensku traku fudbaleru.

Bogomoljstvo u kulturnoj rubrici

Za naše uslove RTV je još i pristojan javni servis, bez obzira što je gušen finansijskim marifetlucima. Pristojni su programi na jezicima manjinskih zajednica, iako se često svode na folkloristiku i marginalnije manjinske teme. U programu na srpskom jeziku, svežinu nekih mlađih TV lica nadopunjuju nedeljne emisija koje se ozbiljnje važnim temama. Ipak, ni RTV ne manjka narodnjaštva. Tamo odakle ga manje očekujemo. Iz priloga o kulturi.

Prirodno je da novinari i saradnici kulturne redakcije imaju različite estetske svetonazore i lična uverenja. Za očekivati je da se u prilozima prepoznaju širi estetski i etički fenomeni i da se susrećemo sa različitim kulturnim iskustvima. Nacionalnim, regionalnim, univerzalnim. Bez razlike što proističu iz različitih autorskih svetonazora, ako imaju relevantan kulturološki značaj.

Legitimno je da bilo koji novinar i saradnik redakcije za kulturu, pa i Sofija Ljukovčan, privatno može biti ili ne biti vernik i privržena nekoj veroispovesti i crkvi. U konkretnom slučaju pravoslavlju, SPC i javnim ličnostima koji su u simfoniji sa njom.

U čemu je problem?

U tome što nije pristojno da se na javnom servisu građana različitih veroispovesti, kao i ateista, u kulturnoj rubrici jednostrano i jednoznačno tretira i prati samo jedna veroispovest, jedna crkva, njen kler i javne ličnosti, njezini deklarisani vernici. Pogotovo ako se to radi bez mere, apologetski i nekritički. Nije pristojno nekritički se baviti bilo kojom veroispovesti, crkvom i verskom praksom u kulturnoj rubrici. U rubrici kulture nema mesta za verski patos i obogotvorenje živih ličnosti, crkvenih ili svetovnih. Pogotovo ako ih prate različite kontroverze. Ako je autorka baš toliko predana javnom izražavanju ličnih verskih uverenja i poštovanju kontroverznih ličnosti koje se vezuju za crkvu, trebalo bi da pređe u rubriku koja se bavi isključivo životom verskih zajednica. To bi bilo mnogo razumljivije. Rubrika kulture je nešto drugo. Da bi bila verodostojna, treba da je otvorena za suočavanja i problematizovanja različitih iskustva. To ne znači da je lišena i verskog, posebno ozbiljnijeg teološkog iskustva. Pravi smisao prilozi sa takvim sadržajima mogu imati samo ako imaju šire, univerzalno značenje. Ako religiozno iskustvo ne svode na jednoznačnost. Kad se verskom, kao i svakom drugom iskustvu, pristupa jednoznačno, to prerasta u zanesenjaštvo. To onda nije kultura.

Navedena autorka u verskom i nacionalno-tradicijskom zanosu slavi Bećkovića, Kusturicu i slične ličnosti koje se vezuju uz SPC. Slavi Andrićgrad i njegove megalomanske sadržaje, koji se grade na mestu neokajanih ratnih zločina iz zadnjih ratova. Ako nekom ko se bavi estetikom i etikom već to nije moralno problematično, zašto u njezinim slavljeničkim prilozima nema ni reči bar o tome ko to finansira, ko će to održavati i koliko će ti megalomanski zadužbinarski projekti koštati poreske obveznike? Ni reči o legalitetu gradnje, o potrebi prethodnih javnih rasprava o ideji i smislu projekta, o moralnim, pravnim i finansijskim aspektima gradnje u ekonomski propaloj RS. I sufinansijeru Srbiji. Nije pristojno na javnom servisu u rubrici kulture stvarati nove kultove oko spornih ličnosti. Nije pristojno stalno nam ih naturati i bukvalno gurati u stanove kroz bezbroj skoro istovetnih slavljeničkih priloga. Nije pristojno metanisati pred svakim ko obuče pravoslavnu mantiju.

Pred SPC, njezinim klerom, vernicima i medijskim radnicima koji ih prate stoje mnoga teška pitanja koja traže iskrene odgovore. Takvih pitanja, koja su u suštinskom interesu SPC i njezinih vernika, nema u prilozima Sofije Ljukovčan. Idolopoklonstvo nije dobro i po definiciji je jeres. Idolopoklonstvo bilo koje vrste nije dobro, pogotovo ne u rubrikama za kulturu.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Erotika
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga