PAVLE RADIĆ: Vic, šprdnja ili novo ludilo

Nacionalizam temeljnije od bilo čega drugog razara državu

Priredio: Pavle Radić
22. jan 2013

Da li je reč o vicu, šprdnji ili, da prostite, zajebanciji kakvih kafanskih šereta, koji se u dokolici zabavljaju svakakvim glupostima? Pa i ludostima ovdašnjih nacionalista. Ili se neko stvarno ozbiljno bavi ludorijom da Novi Sad pretvori u glavni grad Srbije?

Radoznalost o čemu se radi, kada se baci pogled na plakate po Novom Sadu koje potpisuje famozna Treća Srbija, nadilazi asocijacije na šeretluk kafanskih zgubidana. Gradu sa kojim se nacionalisti šprdaju i kojeg upropašćuju više od dve decenije, nacionalistički bigoti ambiciozno namenjuju počast koju nikad nije imao. Nakon što mu je naprasno probuđeni i odjednom hiperproduktivni Ustavni sud Srbije osporio status glavnog grada Vojvodine, Novom Sadu sada Treća Srbija nudi mnogo više od pokrajinske metropole. Bivši dverjani, koje je u gradsku vlast u stvari uveo SPO, obećavaju Novom Sadu status prestonice Srbije. Da li i svekolikog srpstva, sa plakata nije vidljivo. Verovatno se to podrazumeva. Čudno je to što za novu prestonicu nisu predložili Prištinu, koja je ne samo po srpskom metabolizmu, nego i po ustavu, neotuđivi deo Srbije. Pošto je, kako tvrde pravoverni Srbi, Kosovo rodno mesto svih Srba, pa bi bio red da Priština postane prestoni grad.

Nakon svega kroz šta smo prošli, čini se da nas nikakve nove ludosti nacionalista više ne mogu iznenaditi. Ali se uvek prevarimo. Ne treba potcenjivati invenciju infantilnog uma. Iz te mentalne konfuzije stalno izviru neverovatne ideje. Ludosti, koje na žalost ne ostaju samo na nivou kafanske šprdnje i zajebancije, nego se zahvaljujući ravnodušnosti i neodgovornosti većine, pretvaraju u noćne more. Obećavaju se neverovatne budalaštine, kule u vazduhu za koje se uvek nađe dovoljno beslovesne podrške. Nema veze što je za kule u vazduhu potrebno rušiti stvarna sela i gradove na zemlji. Zato sa ludorijama nacionalista uvek treba biti na oprezu. I tlapnje od pre dvadesetak i više godina, koje su nas sasvim ojadile i dovele tu gde smo, u početku su se mnogima činile šprdanjom. Doduše, osmišljavane su u vladajućim političkim kabinetima, u akademiji nauka, klubu književnika, a operacionalizovane u generalštabu. Realizovane su na ratištima. I stratištima. Znamo kako. Od toga smo još u komi. Ali i to nam nije dovoljno. Ludosti iz istog mentalnog miljea se nastavljaju i kako se za njih uvek nađe pristalica, pitanje je kad i kako ćemo se uopšte izvući iz kome.

Ali, gle čuda na patriotskom frontu! Na vizionarski novum dverjanske Treće Srbije da Novi Sad pretvore u glavni grad, da ga definitivno posrbe i jednom za svagda ukinu svaku primisao na autonomiju Vojvodine, sada pretenduje i famozni Napredni klub. Neko bi rekao privatni klub miljenika beogradskih nacionalističkih salona i njima odanih medija, Čedomira Antića. Sa pravom. Koliko je poznato, upravo je ovaj klub, odnosno njegov vispreni predsednik, prvi promovisao ideju o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije. Da li bi i sedište kluba preselili iz Beograda u novu metropolu, ostaje nepoznato? Sa pretenzijom da produže memoramdumsko-klerikalnu brigu za srpstvo, i posebno „srpske zemlje“, nadobudno društvo pretencioznog nacionalističkog podmlatka okupljeno u pompezno nazvanom klubu, izgleda da bi da zasedne na patriotski presto. A konkurencija za presto je velika. Doduše, delokrug delovanja novih ambicioznih nacionalnih vizionara je sužen. Posle pokušaja realizacije nauma memoramdumskih učitelja tokom protekle dve decenije, operativni prostor za ambiciozni državotvorni program se smanjio. I po širini i po dubini. Nakon što smo dobili po prstima svugde gde smo u nacionalističkom ludilu pokušavali graditi kule i gradove vizionara ostalo je samo ono što mu je dostupno. Doduše, po prstima i po glavi je dobila sirotinja i nedužni, a vizionari i graditelji na terenu su na vreme podvili rep, pa zbrisali na sigurno, dobro opskrbljeni. Novom talasu „nacionalno odgovornih“ vizionara i graditelja prostor delovanja seže dokle srpska žandarmerija. Dakle, samo Srbija. Ne ona po ustavu, nego u stvarnosti. A ima li zgodnijeg dela Srbije za učvrščivanje srpstva od Novog Sada, od Vojvodine? Da Kosovo nije „silom moćnika“ u statusu kakvom jeste, Vojvodina i Novi Sad bi imali konkurenciju.

Napredni klub promoviše u dlaku istu inicijativu kao i dverjani Treće Srbije. U nemerljivoj brizi za nacionalne i državne interese, ambiciozni „nacionalno odgovorni“ klub je prvi izašao u javnost sa idejom kako konačno jednom za svagda rešiti problem „vražjeg vojvođanskog autonomaštva“. Treba definitivno ukinuti „relikt komunizma i njegovu tvorevinu“, autonomiju Vojvodine. To će rešiti sve probleme, od ale i od vrane ugroženog srpstva. Srbizovanjem Novog Sada i njegovog preimenovanja u srpsku metropolu, zabio bi se glogov kolac u separatizam „severne Srbije“. Pa ako se zahvalno srpstvo posle seti da inicijatore jednostavnog a delotvornog poteza upiše u istoriju, dobro je. Ako se i ne seti, opet dobro. Važno je da je u ovim smutnim vremenima nacionalnim interesima dat doprinos.

Napredni klub ima autorsko pravo za unapređenje Novog Sada u metropolu. On se prvi dosetio te jednostavne, a po državne interese delotvorne ideje. Koju, jelda, samo treba realizovati. Možda je Treća Srbija na istu ideju došla sasvim nezavisno od naprednjaka. Kako god da je bilo, vidi se da ovu felu veselnika privlače isti fantazmi. Takve genijalne ideje nisu padale na pamet ni onima koji su hteli da Srbiju iz tri dela opet učine celom. I to je, jelda, samo trebalo realizovati. Vidimo kako se realizacija završila. Ali se naši veselnici ne osvrću na to. Pa neka neko kaže da sledbenici memorandumaša nisu inventivni, bilo da su iz sadašnje ili iz možda buduće metropole?

Nisu nama problem nacionalistički bigoti Naprednog kluba, Treće Srbije i drugih desničarskih organizacija, koje u Srbiji bujaju kao gljive posle kiše. Ekstremnih desničara ima svugde, ali se malo gde kao kod nas tako lako prihvataju njihovi opaki fantazmi. Nama je problem što je skoro čitavo društvo, kultura, politika, javnost, pozicionirana na nacionalističkoj desnici. Gde vrvi od sličnih budalaština. Problem je što se, između brojnih drugih primera, predsednik Opštine Novi Beograd, nekad uspešni sportista i ugledan član DS, slika sa osuđenim ratnim zločincem. I to javno reklamira. Nama je problem što se povodom godišnjice Evropskog pokreta Srbije, u Novi Sad na tribinu poziva medijski forsirani patetični predsednik Naprednog kluba, koji iskazuje neskriven prezir prema evropskim vrednostima. Poput njegovih memoramdumskih mentora. Nama je problem što veselnik, bivši ministar spoljnih poslova, ugledni član DS, koji trenutno predsedava Generalnom skupštinom UN, želi da UN pretvori u vašarsku nacionalističku šatru, na radost i zadovoljstvo velikog dela ovdašnje javnosti. Većini nije problem što veselnik iz DS sramoti Srbiju. Možda će biti isključen iz „proevropske stranke“, koja tvrdi da nije desničarska i nacionalistička. Ali ne zbog ludiranja i brukanja Srbije u svetu, nego zbog unutarstranačkih sukoba.

Predugačak bi bio spisak ne nacionalističkih bigota i njihovih ludosti nego onih koji su tobože klone nacionalističkog ludila, a u svojim redovima neguju bigote i njihove svetonazore. U tome je tajna dugovečnosti srpskog nacionalizma. I srpskih poraza, bede. Jer je nacionalizam sam po sebi beda. Čega god se dohvati, sve pretvara u bedu. Kulturu, politiku, religiju, privredu, sport, estradu… Nacionalizam temeljnije od bilo čega drugog razara državu. Kad postane dominirajuće raspoloženje društva, stvar postaje skoro beznadežna. Srbija bi bar to trebalo da je naučila. Zato neka nacionalistički bigoti Novi Sad ostave na miru. Neka ostane ono što je uvek bio. Grad građana različitih nacionalnih, verskih, ideoloških i svakih drugih normalnih ljudskih razlika, koje prožima duh međusobnog razumevanja i uvažavanja. To je Evropa.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Sinod
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga