PAVLE RADIĆ: Umesto istine – i dalje šibicarenje

Srbija sebi oduzela pravo na normalan život

Priredio: Pavle Radić
05. jan 2013

Da je pameti i da se išta naučilo iz decenija sunovrata, godina koja je pred nama za Srbiju bi mogla biti godina suočavanja sa otrežnjujućim istinama. I početak izbavljenja iz civilizacijske zagubljenosti i bede. Suočavanje sa zabludama o sebi i drugima, sa jadom prošlog i sadašnjeg vremena, sa zalud proćerdanim decenijama, za Srbiju bi bilo gorko, ali i više nego lekovito. Bez poštenog suočavanja sa istinama o proteklih nekoliko decenija nije moguć izlazak iz agonije. Ali kako stvari stoje, pre će biti da je pred nama na žalost još jedna izgubljena godina u decenijskom nizu obmana i propadanja. Na to upućuju već prve novogodišnje poruke i postupci političara ionako skučenih svetonazora, jednako kao i božićne poslanice crkvenih velikodostojnika. Na to upućuje i nastavak postavljanja grotesknih likova na odgovorna mesta u institucijama društva, odnosno hajdučija i otimanje lokalnih vlasti gde god se stigne.

Na unutrašnjem planu ne menja se izanđalo politikantsko šibicarenje oko izvikanih „nacionalnih i državnih“ tema, a na spoljnom se nastavlja provincijalno simuliranje i pokušaji podvaljivanja drugima roga za sveću. Podvaljivanje prvenstveno onima od čije pomoći u dobroj meri i preživljavamo, Evropi i Zapadu. Ali šibicarenje i simulacije tamo više ne prolaze. Nakon dugogodišnjeg iskustva i izigranog poverenja, šibicarskoj Srbiji malo ko išta veruje na reč. Vašarsko opsenarstvo i politikatstvo prolazi još samo kod beslovesne domaće javnosti, koja predvođena „elitama“ i dalje umišlja da smo centar sveta od kojeg zavisi njegova sudbina. U svojoj plitkoumnoj umišljenosti mi bi svetu da i dalje delimo političke i moralne lekcije. A istine sa kojima se Srbija mora suočiti su u osnovi jednostavne.

Za početak je nužno demistifikovati primarnu i najtemeljniju srpsku konfuziju, demistifikovati tobožnji patriotizam, odnosno široko i duboko raširen primitivni nacionalizam. Ono što se u Srbiji poslednjih decenija smatra patriotizmom, nije ništa dugo nego paranoja, duboka frustracija u identitetu, strah od različitosti i nesposobnost da se trezveno pojmi vlastito nacionalno biće i svet u kojem živimo. Otuda vulgarno bežanje u fikcije o vlastitom narodu kao izabranom narodu uzornih moralnih vrlina i pravednosti i srpskom narodu kao žrtvi svakojakih zavera. Tako obogotvoren patriotizam se smatra neupitnom vrednošću po sebi. I tu je temeljna zabluda i raskorak sa modernim iskustvom, sa svetom.

Patriotizam nije i ne može biti obogotvorena vrednost izvan pojedinačnog i kolektivnog propitivanja građanina. Ne može se sloboda pojedinca i individualno egzistencijalno iskustvo žrtvovati u ime kolektivističkih himera, anahrone mitologije i po život poražavajućeg stapanja u ostrašćeni kolektivitet. Bilo taj kolektivitet nacionalni, verski, ideološki ili bilo koji drugi. Histerični kolektivizam je civilizacijska regresija i put u agoniju. A upravo je histerični nacionalizam centralno manipulativno polje srpske politike i kulture u zadnjim decenijama, iz kojeg su sledili svi srpski porazi, politički, vojni, državni, kulturni, materijalni, moralni. Nacionalizam kao omamljujuća paranoja suspenduje razum i odgovornost i neprekidno razara sve čega se dotakne, proizvodeći sve veće i veće probleme.

Nacionalistički um ne može da pojmi antropološku složenost zajednice (taman i jednonacionalne i jednoverske) i teži da sve svede na njemu jednostavne kodove identifikacije. Najčešće po krvi, veri, tradiciji, jeziku, ideologiji. Frustriranost i nerazumnost je najčešće prepoznatljiva po nacionalnoj, verskoj i teritorijalno-državnoj megalomaniji i netoleranciji, što neminovno vodi u sukobe sa okolinom. Kako je reč o odsustvu razuma, sukobi neminovno završavaju porazima i egzistencijalnim ćorsokakom. Tako je i Srbija sebe izopštila iz savremene evropske politike i kulture i pristojnog života.

Kolektivističkoj nacionalnoj histeriji nije pojmljivo da je patriotizam prvenstveno individualno zadovoljstvo građanina spram ustavno-demokratske i institucionalno sređene zajednice, koja mu obezbeđuje pristojan i predvidljiv život. Život lišen bilo kakve represije za sve građane bez obzira na njihovu rodnu, nacionalnu, versku, ideološku, profesionalnu, obrazovnu, estetsku, seksusalnu i svaku drugu različitost. Spokojan život građanina lišen kolektivističkog ugrožavanja, kod njega razvija lojalnost zajednici u kojoj živi i pravi, a ne drečeći deklerativni patriotizam i histeriju gomile.

Hoće li se Srbija u novoj godini najzad početi suočavati sa bolnim istinama, prvenstveno zavisi od toga da li će se početi oslobađati od pogubnih klješta nacionalizma. To je preduslov suočavanja sa istinama o sebi i drugima i preduslov rešavanja brojnih problema. Kad se Srbija oslobodi tih fatalnih stega prvenstveno u politici i kulturi, kad se suoči sa istinom o učincima te inferiorne ideologije poraza, ima šanse da se priključi zajednici uređenih država. Tek tada će imati šanse da trezveno reši kosovski problem polazeći od realnosti, a ne fikcija i stare nacionalističke umišljenosti; imaće šanse da se okane raspirivanja statusnog problema Vojvodine i potpaljivanja opasnog političkog žarišta koje neće ostati samo njezin interni problem; imaće šansu da se prema BiH ponaša iskreno, a ne licemerno, podržavajuću raspolućenost i bedu BiH za račun toboženjeg srpskog nacionalnog interesa, podržavajući nacionalistički ekstremizam u Republici Srpskoj; imaće šanse da se suoči sa ratnom prošlosti i teškim moralnim nasleđem; imaće šanse da se posveti izgradnji solidnih institucija i demokratskih procedura; imaće šanse u borbi protiv korupcije koja poput korozije razara društvo. U protivnom, u Srbiji će se nastaviti jajarenje.

Za građane Srbije to će značiti nastavak bede i očajanja.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Hleba i igara
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga