PAVLE RADIĆ: Ucenjivači pretnja evropskom projektu

Večne balkanske (i još poneke) tribalne zadrtosti

Priredio: Pavle Radić
19. nov 2020

Besprizornom nacionalističkom ucenom Severne Makedonije na njenom mučnom putu ka EU obeleženim decenijskim ucenama južnog i evo sada istočnog suseda, Bugarska se na velika vrata vraća u kolo večnog balkanskog tribalizma.

Posle pada Berlinskog zida činilo se da je u južnoj Evropi samo zapadni Balkan, preciznije prostor nekadašnje Jugoslavije (izuzimajući Sloveniju) ostao beznadežno zarobljen nacionalističkim zadrtostima, kojima primitivno pojmljena različita verska opredeljenja u simbiozi sa bolesno shvaćenom etničkom pripadnošću, održavaju vitalitet. Toj se endemskoj zadrtosti ovde do danas robuje, što ovaj “region” čini takoreći neizlečivim bolesnikom Evrope – nešto poput tragičnog Bliskog istoka. Ulaskom Bugarske i Rumunije 2007. te Hrvatske 2013.g u EU – čemu su se ne samo u “regionu” obradovali svi razumni ljudi – činilo se da je pitanje godina a ne decenija, kada će i ostatak mučenog Balkana (Srbija, Severna Makedonija, BiH, Crna gora, Albanija, potom i Kosovo) rasterećen mračnog nasleđa iskoračiti iz bede tribalizma u civilizaciju i emancipaciju, u EU. Kad ono ‘oćeš malo morgen, što pre tridesetak godina reče glavni kolovođa jugoslovenskog ratnog ludila iz Beograda pokušavajući na početku jugoslovenske drame da ucenjuje Slovence u njihovom jasnom i glasnom opredeljenju za evropeizacijom ako ne cele Jugoslavije, onda Slovenije. Znamo kako je i gde kolovođa rata završio i narod koji ga je masovno podržavao.

Najnedužnija žrtva razaranja SFRJ Severna Makedonija, posle više decenija u kojima ju je grčki nacionalizam držao u “španskoj kragni” sprečavajući joj evroatlanske integracije i prosperitet, razboritom politikom i hrabrim kompromisima mladog i agilnog državnika Zorana Zaeva – sa u tom momentu sličnim grčkim levo orijentisanim premijerom (Aleksis Cipras) i njegovom vladom – otklonila je grčku blokadu pristupanja ne više Makedonije nego Severne Makedonije u evroatlanske integracije (hrabar kompromis mladih državnika na obe strane okrenutih budućnosti). Demokratski svet je to zdušno pozdravio, oni kojima zbog egoističkih imperijalnih interesa odgovara nemiran i mržnjom bremenit Balkan, nije. Brzo posle toga S. Makedonija je postala članica NATO saveza; brzo je sticala podršku za otvaranje pristupnih pregovora sa EU – što bi se i dogodilo da predsednik Francuske Emanuel Makron to oktobra 2019. nije sprečio uz više nego smutno obrazloženje. Otvaranje pregovora se oteglo do kraja ove godine, kad se doskora činilo da su sve prepreke za početak pristupnih pregovora otklonjene (pri čemu je S. Makedonija prošla velika unutrašnja iskušenja, jer ne treba zaboraviti da i tamo ima zadrtih nacionalista kojima u podrivačkim poslovima pomažu sufleri sa strane koji ne bi da “region” postane sređen prostor nego bi da ostane njihova moneta za potkusurivanje). Približio se početak pristupnih pregovora, kad evo umesto Grčke sad bi S. Makedoniju u “špansku kragnu” da uhvati Bugarska ucenjući je nacionalističkim razlozima.

Šta Bugarska traži od S. Makedonije kao uslov skidanja veta za početak pristupnih pregovora sa EU? U Memorandumu koji je u septembru prosledila članicama EU Bugarska navodi da “dobri međususedski odnosi” treba da budu deo makedonskog Pregovaračkog okvira (poglavlja 35), što bi bilo u redu da u istom dokumentu uz “dobre međususedske odnose” ne stoji i da su Makedonci kao narod “projekt ranijeg jugoslovenskog lidera Josipa Broza Tita” i da je makedonski jezik ”norma bugarskog jezika i nije postojao do 2. avgusta 1944. godine”. Drugim rečima, S. Makedonija i Makedonci pred Batkom skidajte gaće! Zvuči poznato iz naših tragičnih iskustava? Itekako, skoro u dlaku onako kako se srpski nacionalizam nadmeno odnosio (i danas odnosi) prema drugim narodima s kojima je živeo u Jugoslaviji, ne priznajući nekima (Crnogorcima, Makedoncima, ranije Muslimanima sada Bošnjacima, neretko i Hrvatima) nacionalni identitet, a jezik kojim svi govore (govorimo) naziva srpskim koji su drugi od Srba je l‘ da “prisvojili”. Priznaje li srpska lingvistika sada bosanski jezik (ne, prkosno ga naziva bošnjačkim implicite time negirajući BiH za račun paradržave RS s kojom ima državotvrne planove); priznaje li crnogorski jezik – ne; priznaju li srpski nacionalisti Crnogorce kao naciju ili se u ogromnoj većini slažu sa Amfilohijevim ruganjem s Crnogorcima da su „komunistički nakot“, a da je Crna Gora kao država “nastala u Titovom jajcu”. Šta kaže srpski (i bratski mu hrvatski) nacionalizam, ko su Bošnjaci? Za prve su islamizirani Srbi, za druge islamizirani Hrvati. Sve i da je tako, može li se sada i ako može po koju cenu osporavati jedan do kraja konstituisan nacionalni identitet, može li to ikome doneti ikakva dobra?

Bugarski nacionalizam se slično odnosi prema S. Makedoniji, Makedoncima i njihovom jeziku. To je aktuelnom ucenom S. Makedonije mnoge neprijatno iznenadilo, jer se verovalo da su Bugari ulaskom u EU iskoračili iz satirućeg ludila balkanskih nacionalizama, s krajnjim ciljem evropeizacije čitavog Balkana.

Poražavajuće je što je Bugarska izgleda slabo šta naučila iz katastrofe susedne joj Srbije i Srba u koju ih je srozao velikodržavni nacionalizam. Poražavajuće će biti i ako EU pristane na ovakve nacionalističke ucene jedne od svojih članica koju je primila u članstvo uprkos slabostima koje su joj progledane kroz prste prilikom prijema u članstvo, vođena valjda nadom da će vremenom prihvatanjem evropskih vrednosti te slabosti kod novoprimljene članice ako ne sasvim nestati, onda se barem bitno marginalizovati. Kad od Bugarske dočekasmo ovo što dočekasmo. A nije jedina od novoprimljenih članica sa neprevaziđenim nacionalističkim resantimanom. Svi atavizmi su tvrdokorni i dugovečni, a balkanski su izgleda okamenjeni i večni.

Rekosmo da Bugarska nije jedina članica EU koja nacionalizmom u neprilike dovodi čitav savez, niti jedino Balkan boluje od nacionalizama. Autoritarni konzervativni režimi Mađarske i Poljske utemeljeni na nacionalističkoj i klerikalnoj demagogiji blokirali su usvajanje narednog sedmogodišnjeg budžeta EU i Plana za oporavak EU od pandemije koronavirusa, zbog novog mehanizma koji predviđa uskraćivanje sredstava EU državama čije vlade urušavaju demokratske standarde i vladavinu prava. Oni koji smatraju da su demokratija i vladavina prava u svim članicama uslov opstanka EU kao funkcionalne zajednice, smatraju da je te mehanizme korišćenja sredstava poreskih obveznika EU trebalo uvesti i ranije.

Hoće li, i, ako hoće, kako će EU izaći na kraj sa aktuelnom mađarskom i poljskom ucenom? Popuštanjem ucenjivačima? Krene li tim putem – danas popuštaj jednom, sutra drugom – kako će završiti? Ima li EU mehanizme i političku hrabrost da ucenjivačima – koji su se dobro okoristili sredstvima EU a ne poštuju evropske vrednosti, na šta su se obavezali prilikom prijema u uniju – stane u kraj? To pitanje je od sudbinske važnosti ne samo za opstanak tog emancipatorskog projekta, nego i za sve nas bili u EU ili ne.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Pomor
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga