PAVLE RADIĆ: Ubiti pticu rugalicu

Vojvodina je za srpski nacionalizam ptica rugalica koju treba ubiti

Priredio: Pavle Radić
30. jan 2013

U senci više personalizovane nego institucionalizovane borbe protiv korupcije, dakle kampanje a ne sistema, u senci bavljenja kosovskim problemom naizgled ozbiljnije nego traljavo kako je radio DS, promiču politički i ekonomski procesi koji će itekako uticati na naše živote. U naponu skoro bezobalne moći, Vučić i Dačić bave se korupcijom i Kosovom pompezno praćeni pažnjom servilnih medija. Ima tu i prenemaganja i patetike. Brzo ćemo videti rešavaju li probleme ozbiljno ili je reč o uobičajenom simuliranju. Za to vreme treći iz vladajućeg trijumfirata, Dinkić, mimo ozbiljne pažnje javnosti sređuje javne finansije i privredni ambijent. Kroji nam kapu. Na koji način, po koju cenu, tek ćemo videti. Pompezno je krenuo na istok, u Rusiju, Kinu, u Ujedinjene Arapske Emirate. Ko zna gde će još stići? Pod kojim uslovima zadužuje buduće generacije, jasno je koliko je bilo jasno kad nas je zaduživala i Tadić-Cvetkovićeva vlada

U senci kampanje borbe protiv korupcije i rešavanja kosovskog problema, izgleda da je privedeno kraju „upodobljavanje“ lokalnih i gradskih vlasti shodno republičkoji. Preotimalo se i preotelo sve što se od vlasti moglo preoteti. Kakva principijelnost, kakva demokratska načela, kakva evropska praksa! Obična hajdučija. Ostali su još samo krupniji izazovi koje treba „upodobiti“: Vojvodina i Beograd.

Vojvodina na prvom mestu. Autonomija Vojvodine i u karikaturalnom obliku poput sadašnje, za srpski nacionalizam je ptica rugalica koju treba ubiti. Ona je trn u oku nacionalista i centralista. Sadašnjoj vlasti iz više razloga. Najpre, još je jedino na pokrajinskom nivou ostalo nešto tragova Petog oktobra, kako god ga tumačili. Navodno preobraćene vlastodršce, ideološki stasale u devedesetim, iritiraju tragovi Petog oktobra taman i u simboličkim tragovima. Preuzimanjem vlasti u pokrajini, definitivno se i simbolički poništava Peti oktobar. Nekadašnji simbol pozitivnih promena, suštinski su kompromitovale skoro sve pospetooktobarske vlasti. Ponajviše partije i opskurni politikanti koji su najduže bili na vlasti. Na na taj kompromitovani simbol, na Peti oktobar, sa oproštenjem, vlastodršci sada sladostrasno pišaju. Ni sami nisu mislili da će im za to zadovoljstvo trebati tako kratko vreme.

U strategiji obaranja vlasti u Vojvodini, međucilj je već ostvaren. Osvojena je vlast u Novom Sadu. Znamo kako. U centru pokrajine centralisti su politikantstvom instalirali svoj oslonac. Mostobran (ko spominje, ko zahvaljuje SPO?). U daljem pohodu na pokrajinsku vlast, na taj oslonac se računa kao na uporišnu tačku. Pokrajinska vlast je sada sinhronizovano napadnuta i iznutra i spolja. I od gradske i od republičke vlasti. Radi se na njezinom iscrpljivanju, na slabljenju njezine moći i ugleda. U gradu se narušava kakav-takav građanski red. Zadire se u osetljivo tkivo, u gradski identitet. Bez imalo obzira narušava se pravo korišćenja jedne od tradicionalnih novosadskih vrednosti, upotrebe više pisama i jezika u javnom životu. Osiono se računa da je to „naša unutrašnja stvar“ i da se tu nema ko šta mešati. Kao da necivilizovane bahatosti nisu pred očima Evrope i kao da mogu ostati „naša unutrašnja stvar“. Ignorišu se upozorenja i apeli da se u kulturološki složenom gradu ne postupa nerazumno. Ne misli se na tradiciju grada, Vojodine, na Evropu i njezine standarde, na OEBS, na nezavisne institucije i posmatrače koji nas posmatraju. Infantilna pamet ne misli da se nacionalistička osionost smatra nedopustivim „brljavežom“, koji se ne sme raditi ni na lokalnom, ni na pokrajinskom, ni na državnom nivou ako Srbija zaista želi u Evropu. Izvršena je ili se privodi kraju kadrovska smena u maniru partijskog koca i konopca. Nije utešno što su i kadrovi prethodne vlasti dobrim delom uzdizani po sličnom maniru. Nebuloze o Novom Sadu kao glavnom gradu Srbije, preplavile su grad plakatima. O istoj budalaštini trube u medijima i hiperambiciozni nacionalisti iz Beograda. Ko je mentor tom ludilu? Ko širi konfuziju i sluđuje građane? Ko to finasira? U osobenoj tradicijskoj zajednici Vojvodini i njezinim gradovima, sa takvom pameti ne može se napred. Znamo kako su završile ambicije da se istim metodama „naše unutrašnje stvari“ vlada Jugoslavijom.

Dok gradska vlast uz podršku sa republičkog nivoa radi to što radi, republička vlast izlaže pokrajinsku sve većoj presiji. Za to ima moćne mehanizme. Pare. Budžet. Institucije. Medije. Servilne kadrove koji se nude. Pokrajinskoj vlasti se insinuira nesposobnost, sumnjiv moral, foteljaštvo, prema njoj širi podozrenje. U dlaku isto kao svojevremeno prema pokrajinskoj vlasti pred jogurt revoluciju. Dovodi se u pitanje kredibilitet pokrajinskih institucija, kadrova, proizvode sporovi tamo gde ih objektivno nema. Obavljanje suštinskih poslovima za koje su pokrajinske vlasti legitimno izabrane, svodi se na šprdnju. Kao na primer raspolaganje prirodnim resursima, ili bar ravnopravno učestvovanje sa republičkim vlastima u njihovom raspolaganju. Na zahteve da se bar upoznaju sa uslovima prodaje državnih poljoprivrednih preduzeća iz Vojvodine kompaniji iz UAE, pokrajinske vlasti dobijaju odgovor da to mogu viditi na tarabi. Biće, jelda, na internetu, kao i za svu zainteresovanu javnost. Isto je bilo i pod prethodnom vlasti, kad je navrat-nanos prodavan NIS Rusima mimo ikakve transparentne procedure. Ono, šta ima da neko pita kakvi su uslovi, kad prodajemo Rusima? Sada, šta ima da neko pita kakvi su uslovi, kad prodajemo Emiratima koje priželjkuje ceo svet? I u jednom i u drugom slučaju, i pod demokratama i pod naprednjacima, šprdnja sa autonomijom, sa građanima.

Naizgled nezavisno od centralističke stege republičke vlasti, medijski trovači iz devedesetih podmuklo napadaju jedva donekle rehabilitovanu pokrajinsku medijsku infrastrukturu. Klevetaju RTV, NDNV, novinare, urednike, upravu. Ima se šta pokrajinskim medijima prigovoriti, ali ne u maniru kleveta iz ratnohuškačkog perioda. U nacionalističkom glasilu čiji je glavni urednik egzekutor etničkog i ideološkog ćišćenja radija i televizije iz najsramnijeg ratnohuškačkog perioda, udara se opet na lični dignitet, na nacionalno poreklo, na imena. Prostački, šovinistički, pogromaški.

Deprimirana i apatična javnost uglavnom ćuti. Sa oklevetanima i markiranima izostaje šira solidarnost. Kao da je reč o njihovoj ličnoj stvari, a ne o udaru na elementarnu pristojnost i ljudskost. Gde su kolege iz profesije koje ovog puta nisu klevetane, gde su javni radnici, umetnici, univerzitetska zajednica, obični građani kojima je stalo do dostojanstva?

Previše je loših nagoveštaja i previše ravnodušnosti da bismo bili spokojni. Hoće li nas lišiti elementarnog dostojanstva? I još važnije, hoćemo li ga se sami lišiti pristajanjem na ćutnju i pognute glave?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!

Karikatura nedelje
STUPS: Dijalog
Pretraga arhive
Pretraga po datumu
Pretraga po kategorijama
Google Pretraga